​Život francuske lezbejke u Istanbulu

Ja sam žena koja živi u Istanbulu i u poslednje vreme sam u domaćoj štampi naišla na brojne članke pod naslovom "Zašto sam napustio Tursku" ili varijacije na sličnu temu. A pošto sam se ovamo doselila iz Pariza, svako koga sretnem pita me što sam to uradila. Eh da, jesam li vam rekla da volim devojke?

Po mišljenju ljudi koje srećem i sa kojima se družim u Istanbulu, Turska se trenutno pretvara u retrogradnu, reakcionarnu državu zahvaljujući AKP-u — vladajućoj konzervativnoj stranci. Poslednjih godina prava žena, homoseksualaca i svakog ko se ne uklapa u otomansku fantaziju Tajipa Erdogana značajno su umanjena. To je očigledno ako pratite domaću politiku, ali i ako samo prošetate gradom.

Otkako sam se 2013. godine preselila u Istanbul, na ulici su me pratili najmanje tri puta — i na prometnoj ulici posle podne i na pustoj po noći. Nekoliko puta su me vređali, a više puta dizali ruku na mene. Ali kontekst ovih incidenata zapravo nije bitan. Poenta je da nisam provela nijedan dan u Istanbulu a da se nisam osećala objektiviziranom.

Moji prijatelji u Turskoj su besne žene. One dvojkiraju kretene koji ih gnjave virtuoznošću koja izaziva moje duboko poštovanje. Što se mene tiče, ja još učim. U stvari, u međuvremenu sam razvila nekoliko supermoći — jedna od njih je da hodam ulicom a da ne primećujem ništa oko sebe. Ili bar ne muškarce oko sebe, što često znači ne primećivati ništa. Kao što jedna moja prijateljica kaže: "Ovaj grad je predivan — ovde možeš da radiš šta hoćeš. Ali šta god radila, uvek će u blizini biti neki muškarac koji će te gledati kako to radiš."

Da biste bolje razumeli šta se dešava na ulicama Istanbula, dovoljno je da prelistate dnevne novine. Prošle godine su razne političke vođe poručivale građanima Turske da smejanje u javnosti nije ponašanje koje priliči jednoj ženi, da je stopa nezaposlenosti visoka zato što se ženama dopušta da rade i, naravno, da je "silovatelj manje kriv od žene koja se odluči za abortus". Od 2002. do 2011. godine, broj ubistava iz osvete porastao je za 1.400 odsto."

I tako, da odgovorim na svačije pitanje — zašto si se koji moj preselila u Istanbul — nisam više sigurna. Možda zato što je, među Evropljanima, klupska scena u Istanbulu na prilično dobrom glasu. Čak sam čula kako je nekoliko ljudi izjavilo da je "Istanbul novi Berlin" i ta rečenica mi je izmamila osmeh.

Kada se provodim na trgu Taksim, uživam u srodnosti i različitosti koju nikad nisam videla u Parizu — ili u Berlinu, ako ćemo pravo. Ali sve je drugačije kada ste turista. Možete posetiti Istanbul stotinama puta a da ne zapazite dominaciju društvenog i seksualnog nasilja. Čak i kada se doselite u Istanbul, ne primećujete odmah koliko je grad velik; da su četvrti u kojima živite ili u koja izlazite — Taksim, Bešiktaš, Kadikoj — više izuzetak nego pravilo.

Kad sam tek bila stigla, odlučila sam da živim u konzervativnom delu grada čije ime ne bih da navodim — na veliki užas mog gej cimera iz Turske. On je želeo da živi u Cihangiru, progresivnom kraju koji obožavaju strani doseljenici. Ali zato što su stranci obično smarači, odbacila sam taj predlog. I tako samo živeli tamo nekoliko meseci, obmanuvši komšije da smo u braku zato što je tako delovalo lakše za sve. Pre oko godinu dana kada je Erdogan zapretio da će zakonom zabraniti vanbračni život muškarca i žene, bio je to za nas stresan period.

Danas moja devojka i ja živimo u Cihangiru. Sledećeg leta ćemo se venčati u Francuskoj, ali naša zajednica neće ništa značiti u Turskoj. Nikad nisam bila baš toliki pobornik braka, ali ne prođe nijedan dan a da se ne zapitam koliko još dugo možemo ostati u Istanbulu pre nego što stvari postanu suviše napete.

Prema podacima Ujedinjenih nacija, Turska se po jednakosti polova od 130 zemalja nalazi na 123. mestu. Ako se izjasnite kao homoseksualac ovde možete da izgubite posao, mogu vas izbaciti iz stana, a porodica će vas se odreći. Ali ovo je i zemlja koja je ženama uvela pravo glasa 1934. godine — više od decenije pre Francuske — i gde su najpopularnije pop zvezde transseksualci. Turska je beskrajno paradoksalna zemlja, šizofrena čak.

Ja sam žena sa privilegijom. Imam pasoš koji mi omogućuje da odem kad hoću, dok istovremeno moji turski prijatelji moraju da prevrnu nebo i zemlju i potroše nezanemarljive svote novca samo da bi dobili trodnevnu šengensku vizu. Ponekad pomislim da ću se u potpunosti integrisati tek kad uradim najturskiju stvar od svih – napustim ovu zemlju.

Ali zašto sam se uopšte preselila u Istanbul? Uprkos stalnom usavršavanju veštine izbegavanja tog pitanja, i dalje ne znam kako da odgovorim na njega. Ovo je jedini iskren odgovor koji za sada mogu da vam pružim: zaljubila sam se u ovaj grad, a ne zaljubljujete se uvek u prave ljude ili mesta.