Pitali smo fanove otkud toliko loženje zbog dolaska The Cure na Exit

Ne pamtimo ovoliki hajp oko dolaska jednog benda još… od februara 2018, kada je najavljeno da dolaze Migos. Ok, preciznije rečeno, ne pamtimo da je ikada ranije, osim u slučaju Migosa, bilo ovoliko GOING dugmadi pritisnutih na Fejsu ili ovoliko statusa u fazonu "OK, nikad ne reci nikad više na Exit“ i to skoro godinu dana pre početka festivala.

I sve to samo zbog jedne magične reči (ako ne računamo član, a ko uostalom računa na jebene članove u engleskom): THE CURE. Robert Smit i ekipa dolaze posle fazon 80 godina postojanja, da najzad obraduju i srce Slavjanstva – a dočekaće ih izgleda kao Cara Lazara kad bi sad sišao s neba i svima podelio besplatno ajvara i usput otvorio Lidl, u kome je sve džabe.

Svoje oduševljenje, kao što je očekivano, uglavnom izražava stara garda koja je poslednji put bila na Exitu pre circa 10 godina da vidi Faith No More i Beastie Boyse pa "d'umre". Srećom, još uvek su uglavnom među živima, tako da sam rešio ih priupitam – šta im The Cure znači, otkud toliko loženje i zašto su se sekli na nepogrešivo prepoznatljivu liriku, dečačko-bolni glas Roberta Smita, te zveketavo-umilni zvuk gitare i mračne pesjaže protkane pop senziblitetom koje su proizvodili članovi Smitovog backing benda, što je realno The Cure bio tokom većeg dela svoje istorije.

Svakog koga sam video da šeruje pesme benda ili da je lajkovao Exitovu objavu sam pitao tri pitanja: Zašto voliš The Cure? Da li su ti nešto posebno značili u životu? Koja ti je omiljena pesma? Pitao bi ih i da li su slušali neki album koji je The Cure izbacio posle 1996, ali znam da niko nije, tako da je to pitanje otpalo.

I evo zašto Srbi vole The Cure, prema rečima ljudi koju su zbog ovog nastupa spremni i da pod starije dane (30+ godina, za sve vas milenijalse i džen-zijere) potegnu put Petrovaradina da čuju još nešto osim osam tamburaša. A za vas koji želite da čujete oko čega je konkretno toliki hajp, tu su embedovane i omiljene pesme svih ljudi koji su mi odgovorili, za vaše uživanje i edukaciju.

The Cure volim jer nema 2 The Cure u istoriji vremena i na planeti. Autentičnost. Ključni pojam. I volim ih zbog toga što na prvi takt znam da su oni. I zbog ljubavnih pesama. I zbog Džefri Stara. Da nije bilo Cure i Roberta - ne bi bilo ni Džefrija. Volim ih i zbog Šon Pena. Preporučujem film This Must Be The Place. Ima a nema veze sa Robertom. Omiljena pesma mi je Just Like Heaven. I Robert kaže da mu je to njegova omiljena pesma. Napisao ju je posle letovanja sa budućom suprugom gde je shvatio da je ona ta.

You
Soft and only
You
Lost and lonely
You
Strange as angels
Dancing in the deepest oceans
Twisting in the water
You're just like a dream Prva asocijacija na The Cure mi je Ljubičica, moja neobična drugarica iz odrastanja koja nas je napustila na vrlo tužan način dok smo bili mladi. Obećala sam da je nikada neću zaboraviti. I uvek kada čujem The Cure setim se nje i bude tu. A druga situacija je bila kada je moja sestra dovela dečka koji je bio ozbiljno našminkan. Moj otac Dorćolac je umro od smeha i nije baš najbolje kapirao o čemu se tu radi. Tada sam mu rekla - Sve je ok, on sluša The Cure. A Vladislav je rekao "E ako je tako, onda OK."

Volim taj zvuk benda, taj pank rok. To mi je lično i omiljeni pravac. A što se tiče konkretno The Cure, oni su mi na plajlistu došli devedesetih. Osamdesetih su oni za mene bili čudaci. Ali onda je došao "Friday I'm In Love" pa sam krenuo da otkrivam i druge njihove genijalne stvari…

U međuvremenu mi se ta pesma malo "izlizala", ne baš "Igra r'n'r cela Jugoslavija", ali blizu. Imam sad i druge favorite. Možda mi je Lovesong njihov favorit!

Što se lepih sećanja tiče, ponovo ću pomenuti Friday… Na žurkama se odlično igralo uz nju, verovatno i zato što su svi znali reči. Naravno, kad se pomene Robert Smith uvek se setim Sajt Parka i njegove borbe sa Mecha Streisand.

Nikad se nisu uklopili pravolinijski u jedan zanr. Uprkos tome, usponima i padovima na listama, kritikama i cestim promenama unutar benda - ostali su dosledni sebi. Omiljena pesma mi je Pictures of You.

Sećanje za The Cure vezujem za svoje dark nihilističke faze u srednjoj školi kao i za sećanje na onaj izvorni Beograda (neumrljan turbo-folkom), KST i Akademiju u koje smo izlazili i slušali ih. Ustvari, to nije sećanje, to je emocija.

Pa, kako već neko reče, Robert Smit je najveća narikača rok muzike, što moja hronična depresija prepoznaje. The Cure je prije svega odličan band sa originalnim zvukom, značajan po slojevitom korišćenju gitara. Smith je romantičan i taman dovoljno poremećen da ne bude mainstream.

Omiljena pjesma mu je recimo All Cats are Grey, a priča o čemu drugom do o smrti.

Sjećanje? Nekada davno su ih kategorisali kao Psycho Punk (zamisli) što je meni tinejdžeru bilo kul. The Cure je voljela djevojka na koju sam se ložio, album koji je puštala mi je i danas drago da čujem.

Dopada mi se što koketiraju sa gotikom, ali je provlče kroz filter bezbrižnih osamdesetih. U sebi poseduju nešto od alternativne razdraganosti bendova sa kraja osamdesetih, ali ostaju melodicnošću dosledni sebi, slušljivi i zavodljivi.

Omiljena stvar mi je Lulluby, zato što ima taj mrak koji vozi i zato što je Tricky uvrstio na svoju Back to mine kompilaciju, a Tricky ne maši. Ali najlepše sećanje me vezuje za Lovecats. I moje drugo seksualno iskustvo.

Elegičnost teksta i melodije… Jednostavno čine da depresija izgleda dobro. Nije da im je ceo opus takav ali mi se više sviđaju iz tog perioda, albumi 17 seconds, Pornography i Desintegration, kada su bili kao artikulisani mladji brat Bauhausa. Slušao sam ih još u osnovnoj, brat bratu bio sam treći razred dobro se sećam kada sam čuo Disintegration. To mi je omiljena pesma i dalje, naslovna sa tog albuma.

Anegdota je da je svaki jebeni put kada sam bio na njihovom koncertu padala kiša. Pet puta do sada. Njih prati jebena kiša. Valjda ovaj put na Exitu neće.

The Cure je jedan od onih bendova koje sam uvek vezivala za neke prve faze muzičkog sazrevanja - ranu adolescenciju i prelazak sa komercijalne muzike na neke drugačije, alternativnije rock zvuke tipa new wave, punk rock ili gotic rock… Ako se ovaj bend uopšte može svrstati u neki od datih pravaca.

Volim što su i pored svih eksperimentisanja sa žanrovima zadržali pop notu u svojoj muzici i to na jedan “so eighties” fazon (fenomenalne deonice bas gitare, mračno & emotivno kako u muzici tako i u tekstovima), zahvaljujući čemu su se, barem po mom mišljenju i posmatrano sa ove distance/sa ovom krštenicom, upisali u najznačajnije savremene rock enciklopedije.

Sećam se samo da me je Robert Smit uvek fascinirao i mislim da je on bio pravi influenser onog dela moje generacije koji je za svoje unutrašnje teskobe, bilo da je u pitanju slomljeno srce ili potraga za identitetom, pronalazio utehu identifikujući se sa njegovom muzikom, tekstovima ili fenomenalnim stajlingom.

Ima mnogo pesama koje volim, a s obzirom da od koncerta očekujem time machine na jednu žurku za osamnaesti rođoš, onda bi to verovatno bila Boys Don’t Cry.

Bend sam zavoleo relativno kasno, kada sam dopustio sebi da otkrijem svoju nežnu stranu – negde sa 20 godina. Do tada sam voleo tvrdi i buntovni zvuk (metal, grunge, crossover & hip hop) i vešto se krio iza tog imidža. I to je možda ključno zašto volim The Cure. Shvatio sam da treba imati mnogo veća muda da bi rekao devojci da je i dalje voliš, nego što je potrebno reći "Fuck you, I won't do what you tell me“.

Biću iskren – ja sam njihov “Best of” fan i neću navoditi skrivene dragulje njihove diskografije. Strange attraction je pesma koju posebno volim. Razne druge pesme sam mnogo više slušao tokom svojih ljubavnih jadi i vezivao ih za svoja lična iskustva tako da sam ih pomalo obojio svojom prošlošću. Ipak, Strange attraction me je tako iznenadila kada sam je prvi put zaista preslušao, da je I dalje slušam kao da čitav svoju omiljenu kratku priču. Nemam ništa lično što u njoj pronalazim, te je valjda zato I preživela “mlađeg mene” pa je i dalje podjednako volim. Na kraju krajeva, sjajan obrt nikad ne zastareva.

Imam dva sećanja vezana za The Cure koja zapravo i objašnjavaju kako su ušli u moj život čak i pre nego što sam bio spreman za to. Prvo je da je to bio omiljeni bend starije sestre mog druga iz osnovne škole. Ta ista starija sestra nas je prvi put “uvela” u KST, a samim tim i u noćni život Beograda, pa je imala autoritet koji nikad nije izbledeo. Dakle, The Cure je bio bend koji ne slušaš, ali nikad ne pljuješ. Druga je da je jedan (takođe stariji) lik iz kraja u jednom momentu napisao grafit sa stihovima The Cure na zidu u našoj ulici i posvetio je jednoj našoj komšinici. Ti stihovi su bili na tom zidu preko 20 godina. I dan danas kada čujem te stihove osmehnem se… zbog nečije tuđe ljubavi. I to je valjda ovaj bend – lek koji te natera da se na kraju ipak osmehneš zbog ljubavi.