Molim vas, nemojte više da me ložite da će Beograd imati metro

Ja mnogo volim metro. Neki mi kažu i da sam opsednuta, jer uvek biram vožnju metroom, bez obzira što bih iznad zemlje možda bolje upoznala novi grad. Kad sam jednom prilikom pokušala da živim negde drugde, čak sam i završila kurs za vozača metroa, ali se kockice nisu sklopile. I mnogo mi je žao zbog toga.

Volim sve što je vezano za vožnju metroom - od kupovine karata na automatu i čekanja da mašina ispiše od kad do kad traje bilet, preko silaženja pokretnim stepenicama - obavezno uz desnu stranu, da bi oni koji iz samo njima poznatih razloga jurcaju imali kuda da protrče - do onog Linčovskog "vuuuuš" zvuka koji nagoveštava dolazak voza. Ne smeta mi ni gužva, najviše volim da se guram sa psima na povocima, a kad ima mesta za sedenje, srce mi eksplodira od sreće. Pa onda izlaz - propuštam onu masu koja jurca da izađe što pre iz utrobe podzemnog carstva i skoro uvek promašim izlaz koji mi je potreban. Fina bi psihoanaliza mogla da proizađe iz ovog uvoda, ali je i dovoljno objašnjenje za ovaj naslov.

Naravno, moje poznavanje saobraćajne nauke, tehnike, gradskog prevoza i svega vezanog za stručnost kada se priča o metrou su na nivou prilježne Gugl sveznalice koja baš ne razume sve ono na šta se najstrastvenije poziva. Ali za ljubav znanje nije neophodno, valjda. I zbog te ljubavi je sasvim jasno da fanatično priželjkujem metro u rodnom gradu. Još od prošlog veka. Dobro, prvih predloga se ne sećam, kao ni ovog fenomenalnog predstavljanja plana iz 1974. godine kako treba da izgleda Beograd danas, u 21. veku.

Nije, dakle, teško utvrditi da se o metrou priča duže nego što je bar polovina njegovih današnjih stanovnika živa. I svaki put se lome ista koplja, samo vremenski malo modernizovana. Te laki metro, te donji voz, pa onda šinski saobraćaj i tako u krug. I taman metroljubi poput mene počnu da se raduju i iščekuju polaganje kamena temeljca - ili možda u ovom slučaju, šine temeljice - kad sve padne u vodu. Zbog para, nerazrađenog plana razvoja ili, sve više mislim, još uvek neotkrivenog podzemnog prokletstva bačenog na Beograd kojim je nekakav gospodar donjeg sveta osudio prestonicu da nikada ne može da savlada sve prepreke do najsavršenijeg javnog prevoza.

Ipak, ja i dalje nasedam. Tako i sad, kada je gradonačelnik najavio da će u okviru Smart plana 2021/2027/2033, biti, pored raznih nekakvih mostova i tunela - a sada, fanfare - izgrađen beogradski metro.

Gradonačelnik nije delovao toliko entuzijastično oko metroa, pa je samo rekao da bi izgradnja prve linije trebalo da počne počne krajem 2019. ili početkom 2020. godine. Dobro, trebalo mi je dva dana da razlučim da to, naravno, opet neće biti onaj metro kakav bih ja želela, ako ga uopšte i bude. Opet je ista priča o iste dve linije koje će "u kombinaciji sa BG vozom integrisati šinski sistem saobraćaja koji će biti osnova saobraćajne infrastrukture u narednom periodu", kako kaže Siniša Mali. Probala sam da se posvetim Smart planu - u kome, iz nekog razloga, ide prvo tekst na engleskom, pa na srpskom - i saznala da tramvaji i železnica čine 2.5 odsto ukupnog javnog prevoza. Moje neuko saobraćajno uvo je, verovatno, greškom čulo i mozgu prenelo poruku da će tramvaji i železnica biti osnova budućeg metro sistema.

Oni koji se razumeju imaju ozbiljne i argumentovane primedbe i zamerke. Doduše, i poneku pohvalu. Oni će sigurno znati i odgovore na pitanja koja mene muče posle čitanja prvih dvadesetak strana Smart plana. Na primer, ova "frekvencija prevoza" koja varira između 5.4 i 12.3 minuta kada su tramvaji u pitanju. A kao i svakom redovnom korisniku tramvaja, a i drugih vrsta prevoza, iskustvo mi govori da je ovaj veći broj tačniji.

Pa ako u tu jednačinu unesemo i metro čije linije - opet iskustveno - idu na otprilike tri do pet minuta u toku dana - gradski prevoz bi morao da radi u najmanju ruku na kriptonit, a ulice, jer podzemnih pruga za metro jedva da ima, budu očišćene od svakog četvoro ili višetočkaša. Možda to i ne bi bilo tako loše, ulice biciklistima, motorčićima do 50 kubika i pešacima. Naročito one vračarske, u kojima je susret dve trole iz suprotnih pravaca uvek skoro pa ekstremno iskustvo.

Horor se budi kada pomislim na raskopavanje tih istih ulica jer bi metro, bar delom, morao da jurca ispod zemlje, valjda. Podzemna železnica je sinonim, znači bar još desetak stanica poput one kod Vukovog spomenika. Raskopavanje, omiljena reč svakog stanovnika Beograda. Pa podzemne vode, po kojima je prestonica poznata još od 11. veka - ko zna, možda se otkrije neka nova alga, plankton ili makar podvodno čudovište koje se hrani našim đubretom. Zatvorene ulice, blato, nepomične skalamerije u sred špica - preterujem, navikli smo se na to, pa nam možda novo raskopavanje neće tako teško pasti, ako traje manje od dve godine.

U Smart planu se ne pominju cene prevoza, to je tek daleka budućnost. I već smo napamet naučili objašnjenja da je svuda u svetu prevoz preskup, ali da smo mi još uvek zaštićeni jer smo siromašniji/više nas voli vlast/subvencije/socijalni mir… birajte po želji. Okej, možda ima nade da će oni koji rešavaju sudbinu cene prevoza za građane u nastupajućim godinama uvesti još neku mogućnost sem 90-minutne ili grupne karte, pored već toliko iskritikovanih povlastica. Jer, opet iskustvo, u metroima je švercovanje skoro pa nemoguće.

Dobro, mislim se, cena karata je baš baš daleka budućnost, dalja i od ove 2019. godine, kada će mi srce zaigrati zbog početka izgradnje prve metro linije. Ali ne da se Smart plan, sada idu delovi koji samo brojke navode. I tako dođem do strane koja mi je slomila ovo više pomenuto srce. Pare, naravno. Ima više od devet cifara pre zapete, dakle, mrka kapa. Ali nije suma od 883 miliona i još nešto evara ono što mi je ponovo ubilo snove o metrou, već ova rečenica:

"Ova cifra ne uključuje beogradski metro koji je trenutno predmet studije izvodljivosti…" I dalje ne mogu da čitam. Studija izvodljivosti, omiljena fraza svakog birokrate, konsultanta i projekt menadžera. Prezentacije, powerpointi, grafikoni i excel tabele, sve uz kliktaje onih fensi daljinskih upravljača koji služe kao privezak za ključeve. Natrpa se stotine, pa i hiljade strana, a ništa se ne mora. I često ništa ni ne bude.

Pretpostavljam, opet, da bi iz ovog Smart plana mogla da nastane neka studija izvodljivosti. Da, to govori o mom nerazumnom optimizmu i slepoj ljubavi prema podzemnoj vožnji. A kad se probudim, pred očima mi lepršaju projekti koje ne razumem a izgledaju poput Lego sveta, pokretne stepenice koje ne vode nikuda i šine koje se sudaraju jedne sa drugima.

______________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film U službi svjetla

______________________________________________________________________________________________________

Možda je zato poslednja godina koja se pominje u Smart planu 2033. Prešišali smo godinu nuklearnog holokausta koji se u postapokaliptičnom romanu Dimitrija Gluhovskog desio 2013. godine - kada, gle čuda, nije bilo priče o beogradskom metrou - ali za šest godina od danas, ko zna šta sve može da se dogodi. Ono čudovište koje živi u podzemnim beogradskim potocima ne mora nikada da pokaže svoju ružnu glavudžu, dovoljno će biti šest studija neizvodljivosti, svake godine po jedna.

Foto: privatna arhiva

Do tada, molim vas, iz najvećih dubina ovog skoro pa slomljenog srca, nemojte me više ložiti da će biti metroa kojim ću za 19 minuta stići od Zvezdare do Surčina. Obećavam, neću se buniti zbog gužvanja u prevozu, pohvaljivaću svakog "španca" koji se pojavi na šinama, samo me nemojte više ložiti da će biti metroa, najzad i konačno. Možda mi nije suđeno da se u Beogradu vozim metroom. Makar mi onda osposobite Beovoz, ima par silazaka u dubine i nekoliko tunela, sasvim dovoljno da me želja mine.

Još na VICE.com

Šta sam saznao o Beogradu vozeći se turističkim autobusom za razgledanje

Rumunske mašinovođe su nam ispričale kako izgledaju samoubistva u metrou

Intervju sa čovekom koji se trlja o žene u javnom prevozu