Neobjavljene fotografije iz noćnih mora Rodžera Belena

Posle pedeset produktivnih godina, Rodžer Belen spreman je da zauzme svoje mesto u hijerarhiji majstora crno-bele fotografije.

Prethodnih godina svašta se dešavalo u životu ovog Amerikanca koji radi u Južnoj Africi. U Kejptaunu dobio je svoje krilo muzeja moderne afričke umetnosti, pošto je njegova fondacija prikupila najveći broj donacija. Nevezano za fotografiju, prešao je sa režije Die Antwoord spotova na sopstvene kratkometražne filmove. Desetog oktobra izaći će nova retrospektivna monografija pod naslovom Ballenesque ( Thames & Hudson), kojom Belen celom sveto saopštava da je postao ikona.

„Čitav stil zovu Beleneska po meni. Pre dve-tri godine, to ne bih mogao ni da zamislim", kaže on. „Uspeo sam da stvorim realnost koja je povezana sa mojim fotografskim izrazom. Na neki način, mislim da ne bih ni mogao da smislim bolju definiciju ove kolekcije. Svakom koga interesuje umetnost i fotografija ove slike nude introspektivni izazov."

Sledi ekskluzivna premijera Belenovog kratkometražnog filma Ballenesque kojim on predstavlja sebe i knjigu novoj publici.

Ballenesque u uvodu nudi esej kritičara i istoričara umetnosti Roberta J. C. Janga koji opisuje očaravajući, „lako prepoznatljivi" kvalitet prisutan u Belenovim slikama – „prihvatnim portretima", „aleatornim kolažima", „neprozirnim zidovima", „mračnim spojevima razdvoja". O temeljima Belenovog stila, Jang kaže „Sve počiva na četiri elementa, a peti ste vi kao posmatrač koji misteriju samo upotpuni."

Ostatak izdanja hronološki predstavlja Belenov rad uz pedeset strana autobiografskih anegdota, tehničkih komentara, i filozofskih pogleda. Sve počinje mutnim porodičnim portretom koji je Belen snimio Mamiya kamerom koju je sam kupio sa 13 godina. Prva slika koja mu se stvarno dopala prikazuje mrtvu mačku kraj puta.

Kad je odrastao, počeo je da dokumentuje kontrakulturu šezdesetih i sedamdesetih, od antiratnih demonstracija do bezbrižnih nudista na Vudstoku. Mnoge od ovih fotografija do sada nisu bile objavljene. Već 1979., Belen je počeo da putuje po svetu, fotkao klince od Njujorka do Indonezije da bi izdao kolekciju pod naslovom Boyhood.

Kad je stigao do Južne Afrike, Belena je opčinila ljudska cena aparthejda. Putovao je kroz osiromašene ruralne krajeve kao geolog, usput slikajući sve što je video. Ove fotografije prikupio je i izdao u vidu dve kolekcije koje su ga proslavile, Platteland i Outland.

U novoj monografiji takođe se premijerno nalazi Belenov slikarski rad iz sedamdesetih, koji je uticao na razvoj apstraktne fotografije u Asylum of the Birds i The Theater of Apparitions. „Bilo je uzbudljivo najzad objaviti te slike", kaže on. Mnoge su nestale sa kućom u kojoj je njegov otac živeo, ali one koje je uspeo da sačuva objavio je u Ballenesque. „Ne slikam ništa već 30 godina, ali ovo je na neki način uslovilo sav moj kasniji rad."

Pri kraju teksta, Belenova dela ostaju – baš kao i jedna od slika – samo u njegovom umu. „Od 2002. do danas, jedva da se može naći neko ljudsko lice na fotografijama", kaže Belen. Aktuelni projekt zove se Ah Rats. Pacovi koji se već godinama vuku po marginama njegovog rada najzad su dospeli u fokus. Prošlog januara, Belen je režirao Die Antwoord video za Tommy Can't Sleep, gde se jasno vidi koliko mu pacovi opsedaju misli.

Belen još uvek šeta po Johanesburgu pet sati dnevno i traži pravu lokaciju. Ostatak vremena provodi uz porodicu, fondaciju, ili svojih stotinak kućnih ljubimaca. „Imam pacove, zmije, kokoške, patke, guštere, zečeve, paukove, golubove, vrane, miševe", nabraja on. Tek svaka deseta životinja ima ime; jednu pticu zove Ikar, jednog pacova Štofel.

Ikar, Šrofel, i Johanesburg daleko su od američke uzburkane političke scene, ali Belen ipak ima savet za mlade umetnike moji bi da se probiju na ovoj „amorfnoj" sceni.

„Sposobnost umetnika da kaže nešto značajno uslovljena je životnim iskustvom. Učestvuj u stvarima koje ti znače. Lako je samo škljoc, škljoc, škljocati, to ništa ne košta. Ali staviti glavu u torbu, to košta. Ako hoćeš da kažeš nešto vredno, moraćeš da staviš glavu u torbu."

Belen objašnjava da ne želi da se mladi fotografi izlažu opasnosti radi pravog snimka, „da preskaču ogradu Bele kuće ili šta već. Tek se mnogo godina i sati kasnije razvije stil. Moje slike imaju moć zato što se oslanjaju na moju podsvest. Staviti glavu u torbu može da ima i psihološki kontekst, ne samo fizički." Belen je svoju glavu stavio u torbu tako što je godinama gledao mesta i ljude na koje većina nas ne obraća pažnju. Zbog toga nam njegove slike sa margine društva omogućavaju da preispitamo sebe same.

Ballenesque ( Thames & Hudson) izlazi desetog oktobra 2017.

Još na VICE.com:

Izgubljene fotografije klovnova iz sedamdesetih

Zadivljujuće fotografije noćnih zamki za skakavce u Ugandi

Fotografije sladoleda iz celog sveta