Trenutak kada shvatiš da tvoji roditelji loše kuvaju

Prvobitno objavljeno na Munchies.

Čudan je osećaj kada u restoranu naručiš jelo koje su spremali tvoji roditelji, tvrdeći nešto kao što je, "Niko ne pravi lazanju kao moja majka", a onda polako shvatiš da je istina da je niko ne pravi kao ona; prave je bolje. Iznenada nisi toliko siguran oko hamburgera svog oca. Niz kičmu počne da ti klizi hladan znoj.

Sasvim je prirodno da veruješ da su tvoji roditelji najbolji kuvari na svetu, i ja sam godinama bio potpuno ubeđen da su moji obroci u detinjstvu zavređivali tri Mišelinove zvezdice. Ovaj pogled na svet je sličan onome kada ti kažu da si "najlepši dečak na svetu", što je procena koja mi je delovala istinito, dok nisam pošao u srednju školu i shvatio da, pa, nisam.

Vratimo se na hranu: imali smo ogromnu, gnjecavu picu; krvavo roze pečenje; ljigave karamel-kokice; toliko divno nabijenu lazanju, da je mogla da zaustavi rikošet; najsuvlje sendviče sa mlevenim mesom; i krompir pire od koga sam želeo da napravim postelju. Kada god bih video znak nekog nadobudnog restorana na kome piše nešto kao, "Bolje od kuhinje vaše mame", osetio bih poriv da uletim u kuhinju, zgrabim šefa za kragnu, i povičem, "Povuci reč, kučkin sine".

Deo razloga zašto preterano romantizujemo obroke iz detinjstva je to što su nas oni po prvi put upoznali sa svakim jelom, slično kao kada prvi put odgledaš neki film, a onda se plašiš da ga gledaš ponovo, da se ne bi razočarao. Svi restorani podsećaju na holivudski rimejk kuhinje naših roditelja. "Ne mogu da verujem da su ponovo napravili picu moje majke", možda biste rekli. "Original je bio tako dobar“.

I kada pođete u svet i u restoranu naručite svoje omiljeno jelo iz detinjstva, rizikujete da povredite čast svojih roditelja. Ali šta da radimo kada ova druga verzija bude stvarno ukusna, i superiorne veštine i sastojci rasprše poslednju mrvicu nostalgije? Možda ćemo otrčati u kupatilo obliveni hladnim znojem i početi da preispitujemo sve: da li je hrana mog detinjstva bila ispod svakog nivoa? Da li su se moji roditelji voleli? Zar nisam najlepši dečak na svetu? Šta je još laž?

"Je li sve u redu?“, pita te konobar kasnije.

"Užasno je“, odgovaraš. "Ali hrana je dobra. Dok sam nekada bio slep kod očiju, sada sam progledao“.

Pre nego što počneš da povlačiš kuhinju svojih roditelja po blatu, razmisli o sledećem: tvoji mama i tata su imali ograničen budžet za kupovinu pristojnih sastojaka, svakako nisu imali ekipu sos-majstora i pomoćne kuvare koji su radili za njih; i svake večeri su morali da smisle neko jelo, dok su radili puno radno vreme, podizali te, i slušali gluposti tipa, "Opet piletina"?

Isto kao što nije fer upoređivati sportske klubove iz različitih epoha, teško je hranu u kojoj si uživao kao klinac upoređivati sa svojom današnjom ishranom. Šta su klinci, ako ne gomila gostiju koji ne plaćaju, kukaju i viču, i ne znaju ništa o kulinarskoj umetnosti? Nijedan šef nikada nije morao da kaže svojim gostima da prestanu da hrane psa za stolom.

Kako onda možeš da kažeš da li su ćufte tvoje mame zapravo bile dobre ili ne? Pravi test sledi kada odeš kući za praznike, nakon što si jeo zabranjeno restoransko voće, i rafiniranijih nepca ponovo probaš svoje omiljena domaća jela. Atmosfera je drugačija. Tvoji roditelji znaju da si video druge svetove, i shvatio da i ljudi izvan tvoje kuće takođe umeju da kuvaju.

Kada kao sasvim odrasla osoba uzmeš zalogaj nekada obožavane lazanje, ne možeš da se suzdržiš a da ne kažeš, "Jesi li nekada bila u onom italijanskom restoranu u Trećoj ulici? Prave sjajnu verziju ovoga. Sos im je zapravo…" a onda zastaneš i shvatiš šta si uradio. Možda će tvoja mama delovati razočarano, ili će možda zgrabiti tanjir i zafrljačiti ga u zid dok izlazi iz sobe.

Kada se to dogodi, idilična udobnost tvoje kuhinje se uruši, i topli zagrljaj hiljada obroka iz detinjstva pretvori se u prah ništavila.

Mada, ovo nije uvek slučaj. Nekada obroci ne drže vodu, a ponekad shvatiš da potiču iz konzervi. Ali oni retki među nama će uspeti da zanemare sva ta umetnička organska kulinarska sranja koja su jeli od tada, i biti u stanju da se ponovo osete kao mala deca koja sede u prevelikoj stolici i jedva mogu da vide preko stola. Zbog toga što se u mnogim restoranima toliko dosadno trude da se fokusiraju na "svoju verziju" tradicionalnih jela, često gube sposobnost da to osnovno jelo spreme dobro, a tu na scenu stupaju naši roditelji.

Mekano pečenje, pristojni makaroni sa sirom, slasne i bogate špagete bolonjeze posle kojih moraš da se presvučeš – mnogo toga će izdržati sud vremena i iskustva. Ponekad te roditelji čak i pozovu pre nego što dođeš kod njih, da te pitaju kakve poslastice i jela želiš da ti spremaju kada dođeš kući. E, to je usluga. Da li bi šefovima pala kuvarska kapa s glave kada bi to radili pre nego što dođeš u njihov restoran?

Kuhinja tvojih roditelja je prva i najbolja kafana u kojoj ćeš ikada biti, ali ne zbog hrane. Tako je zbog toga što je za mnoge od nas bila divno pouzdana, iz večeri u veče, čak i kada dođeš pet minuta pred zatvaranje, pa čak i kada se tvoji roditelji razvedu i podele na dve kuhinje. Sva sreća da sam ja dospeo pod starateljstvo roditelja koji zna da kuva.

Na kraju krajeva, meni nije bitno da li moja mama kuva bolje ili gore od kuvara u bilo kom restoranu. Ono što je važno je to da su njena jela bila beskrajno bolja od svih onih splačina koje su posluživali u kućama mojih drugara. Čuo si me, Pit.