Više ne možete da poričete da je Trevis Skot veliki

Prethodno objavljeno na Noisy.

Najveći izazov kad se tokom godina razmatrao Trevis Skot predstavljalo je to što se on postepeno nametao kao jedan od ključnih likova u repu a da njegova muzika nije imala nikakvu linearnu priču. Ovaj rođeni Hjustonac nije nužno usamljen u tome. Migos, sa kojima često sarađuje (vidi njegov i Kuavov Huncho Jack), najčešće ne prave muziku ni o čemu određenom mimo uživanja u blagodetima luksuznog načina života, ali su se povremeno dotakli privatnih detalja (Ofset je jednom repovao o tome kako ne zna šta da radi kao sedamnaestogodišnji otac).

Fjučerova muzika takođe spade u ovu grupu, ali on i dalje ponekad uspe da provuče stihove o svojim emocionalnim krizama. Ali ako biste morali da polažete ispit o tome kako Trevis Skot procesuira stvari koje mu se dešavaju, velika je verovatnoća da biste na tom ispitu pali. Kad je ovaj njegov nedostatak u pitanju, Skota spašava to što je svojom muzikom uspeo da stvori alternativni svet — svet koji sadrži karnevalske vožnje, strašne klovnove, vožnju po otvorenim putevima u starim sportskim kolima i beskrajne zalihe droga po ličnom izboru. I s tom uverljivom kreacijom, ovaj štićenik Kanjea Vesta našao se na stvarima i u studijima s muzičarima koji se smatraju najboljima u svojoj generaciji, ako ne i svih vremena.

Usput je rad Trevisa Skota uspeo da pokaže da i dalje ima suštinske vrednosti u pravljenju muzike uz koju se ljudi osećaju dobro, bez obzira na to koliko je ona intelektualno stimulativna. Od njegovih rapavih autotjunovanih harmonija, preko zapanjujuće produkcije veće od života, do interpolacije zvuka njegovog rodnog grada, odmah znate da je pesma Trevisa Skota čim je čujete. To važi čak i kad je on gostujući muzičar (uzmite na primer Rijanin “Woo” ili Migosov “Kelly Price”). Skot je počeo da brusi svoj estetski otisak debitantskim albumom iz 2015. godine, Rodeo. Bilo je trenutaka tokom čitavog tog projekta kada su njegove melodije zvučale kao zlokobnije, nadrogiranije verzije Kanjea iz vremena 808s — što je nekim kritičarima delovalo kao čista krađa. Ali više nego u bilo kom periodu pre toga, on je počeo da pokazuje da može da ponudi sopstvenu verziju tog formata. “90210” — i dalje jedna od najboljih pesama u čitavom njegovom opusu — prerasta iz odvaljene priče o ženi na losanđeleskoj sceni koja je malko previše volela kokain u opušteniju pesmu o tome koliko je dobar osećaj konačno je snimiti. Omogućio je malo verovatno ali fenomenalno uparivanje Svea Lija i Čifa Kifa (“Nightcrawler”). “Impossible” je bila omamljujuća numera o tome koliko prave droge mogu da vas nateraju da se osećate nepobedivo. Ali, sve u svemu, Rodeo je omanuo zbog preke potrebe za većom fluidnošću i manjkom materijala koji samo popunjava prostor.

Skotov drugi album, Birds in the Trap Sing Mcknight iz 2016. godine, ispravio je najveći deo mana njegovog debitantskog ostvarenja. U vreme kada su neki njegovi vršnjaci repovali o borbi sa zavisnošću od pilula, Travis je zašao dublje u svet euforije koji ume da stvori uz pomoć tih opijata. Od “coordinate”, preko “sdp interlude” do “biebs in the trap”, album je gotovo isključivo zagovarao — mada možda i nesvesno — što žešći provod. Pesme su, u poređenju sa Rodeom, postale kraće i manje rasplinute (pad sa 76 minuta na 54). Potkresivanje je dovelo do mnogo glatkijeg slušalačkog iskustva i naglasilo koliko opčinjavajuća, hipnotička čak, Skotova muzika ume da bude kad je usredsređen na to kako da se pravilno dozira. To je još jasnije sada, dve godine kasnije, kada je izašao njegov treći studijski album ASTROWORLD — najispoliraniji i najraznovsrniji do sada – konačno dokazavši da Skot s pravom sve vreme dobija hvalospeve najvećih teškaša iz sveta repa.

ASTROWORLD je na parčiće tizovan fanovima još od kraja 2016. godine, kad je Trevis tvitovao da će se ovaj pojaviti 2017. “Ideja mi je bila da se, ako ste se primili na Rodeo, definitivno primite na ASTROWORLD“, rekao je Zejnu Lovu gostujući na .wav radiju prošle nedelje pre izlaska albuma. “Upravo završavam sagu koju sam započeo prvim albumom. Ovo je trebalo da bude moj drugi album.” Tematski, album bi trebalo da odaje poštu istoimenom zabavnom parku iz Hjustona zatvorenom 2005. godine. Ali, naravno, kad imate posla sa umetnikom Trevisove reputacije koji u sve uleće direktno bez ikakve zadrške, ASTROWORLD slobodno možete da smatrate novom alternativom mestu koje mu je donelo ogromnu radost kao detetu dok je odrastao u Jugoistočnom Teksasu. S tom razlikom što je ovaj put sadržaj tematskog parka potpuno pod njegovom kontrolom. I ako ste obraćali pažnju na Skotovo putovanje kao umetnika, verovatno vam je dobro poznato na kakvo to mesto ulazite.

Od prvog dela uvodne spore pesme na albumu, “STARGAZING”, Skot priziva vizije psihodeličnih tripova s nagoveštajem karakterističnog hjustonskog šmeka. Zatim, predvidivo (a opet ništa manje zadovoljavajuće), pesma se prebacuje u drugi ritam, ovaj još galaktičkijih razmera. Pesma uspostavlja temu koja se provlači kroz celi ASTROWORLD, što sugeriše da Trevisu Skotu nije bila potrebno promena sadržaja, već mu je samo trebalo vreme da izvaja i uobliči ono na čemu je već radio. Kvalitativni skok je najočigledniji u potvrdi da Skotu, baš kao i njegovom čikaškom mentoru, može da se veruje kao jednom od najboljih dirigenata u žanru.

Frenk Oušn se pojavljuje u žestokoj “Carousel” i daje podstrek zahtevima da ovaj pevač uradi jedan čisto reperski projekat. On zvuči sjajno i u Skotovim improvizacijama u “IT’S LIT” i “STRAIGHT UP”, prateći ga dok ovaj ređa taktove. U “No Bystanders”, Skot angažuje čikaškog repera-pevača Đusa WRLD-a za delove refrena, a novoj harlemskoj zvezdi Šeku Vesu daje impresivan apdejt refrenom Three 6 Mafia za “Tear Da Club Up”. Potom nekako uspeva da uklopi imena kao što su Tame Impala, Farel Vilijams i The Weeknd u “Skeleton”, najkraću pesmu na albumu.

Već je mnogo toga rečeno o “Sicko Mode” sa Drejkom, koja pametno tizuje Drizijeve stihove na početku pesme, samo da bi ga ponovo vratio tek u završnici. Ali to nije ni izbliza najimpresivniji element ove pesme. Pre nego što se uopšte kratko pojavi Sve Li u delu refrena i Mr. Grejem s punom strofom, “Sicko Mode” besprekorno ukršta neke od najuticajnijih momenata repa: tu se provlači Bigijev “Gimme The Loot”, pojavljuje se Majami bejs klasik “I Wanna Rock (Doo Doo Brown)” od 2 Live Crew, a hjustonska legenda Big Hok gostuje u zaraznom delu refrena. To je odgovarajuća mešavina, imajući u vidu da je 2018. bila godina zadiranja u prošlost repa kako bi se sos preradio za današnja nepca. I s tim pristupom visoke referentnosti, još je i logičnije bilo dovesti memfiskog producenta Taja Kita čiji ritmovi zvuče kao da bi bilo ko danas, od Skini Pimpa do Gengsta Bua, mogao da radi uz njih.

Drugi primer Skotovog impresivnog sklapanja slagalice jeste grandiozna “Stop Trying to be God”. Sama pesma poseduje jedan od njegovih linearnijih koncepata do danas, jer se čini da govori o tome kako ne treba gubiti glavu dok vas slava sve više udaljava od stvarnosti. Ali čak i bez toga, kombinacija gostiju u pesmi nešto je što ljubitelji muzike dobijaju samo u snovima. Teško je zamisliti savršenije povezivanje od mrmljanja Kida Kadija i usne harmonike Stivija Vondera, sa glasom Džejsma Blejka preko svega kao šlagom. Ova vrteška gostiju koji se pojavljuju i nestaju na ASTROWORLD-u samo doprinose Skotovoj reputaciji besprekornog domaćina žurke. Ali još važnije (uz pomoć nepotpisivanja većine gostujućih muzičara), La Flejm uspeva zato što budi slušaočevu znatiželju daškom misterije: Ko će biti skriven u refrenu sledeće pesme? Ko to repuje stari klasik Three 6 Mafia? Kako će se, dođavola, Stivi Vonder uklopiti u pesmu sa likom koji repuje o travi i pilulama?

ASTROWORLD bi mogao da bude lekcija za repere 2018. godine. On stiže posle letnjeg perioda u kom udarni muzičari žanra (Kanje, Drejk, Nas, Karters) kao da su želeli da iskoriste “trenutak” objavivši projekte koji su delovali nerazrađeno, zbrzano ili nemarno sastavljeno, i ekspresno nestali iz generalnog diskursa već posle nekoliko dana. Koliko god nekima neverovatno izgledalo, ASTROWORLD je jedna od najboljih zbirki rep radova 2018. godine. Trevisa Skota više ne nadmašuju gosti sa kojima ne može tekstualno da se nosi. Umesto toga, našao je način da ih uključi tako da pojača osećanje koje želi da izazove svojom muzikom. Albumu je takođe koristilo što je Skot na njemu radio skoro dve godine i što se posvetio brušenju veština na kojima je radio još od prvog projekta, Owl Pharaoh, objavljenog 2013. godine, ASTROWORLD je album za koji su slušaoci Trevisa Skota znali da je moguć, ali nisu imali garancije da će ga ikada dobiti zbog njegove sklonosti ekscesima. Srećom po njih, on je konačno našao način da odstrani višak masnoće.

Pratire Lorensa Barnija na Tviteru