Evo zašto volite (ili mrzite) roler-kostere

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Roler-kosteri možda deluju kao moderna razbibriga – sve su veći, brži, i strašniji zahvaljujući napretku tehnologije – ali oni ustvari potiču iz sredine devetnaestog veka. Kolica na inercioni pogon, pravljena za transport uglja od vrha planine do gradova u ravnici Pensilvanije, preko vikenda su iznajmljivale mušterije spremne da plate kartu kako bi se provozale iz zabave.

Danas su zabavni parkovi veliki posao, ali u redovima se čeka i po osam sati radi vožnje koja traje manje od dva minuta; postoje izveštaji o moždanim udarima, deformacijama, i teškim povredama u slučaju pada – pa zašto onda sebe izlažemo svemu tome? Zašto neki ljudi toliko vole roler-kostere, i da li privlačnost tog iskustva opada sa godinama?

Vožnja roler-kosterom samo je jedan aspekt potrage za novim osećajima – tendencije ljudi da uživaju u prethodno nepoznatim fizički intenzivnim iskustvima, od planinarenja do padobranstva. Ali koju nam to vrstu osećaja izazivaju roler-kosteri koji nas toliko privlače? Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o brzini. Ipak, ne postoje ubedljivi dokazi koji brzo kretanje vezuju sa fizičkom senzacijom. Na primer, vožnju automobilom iznad dozvoljene brzine praktikuju mnogi ljudi, ne samo lovci na osećaje. Možda nam roler-kosteri prijaju zbog telesnog aspekta straha, slično kao horor filmovi.

Fizičke manifestacije straha kao što su lupanje srca, ubrzano disanje, i porast energije izazvan oslobađanjem glukoze kolektivno su poznate kao impuls "borbe ili bega". Poznato je da roler-kosteri često izazivaju takvu reakciju jer su naučnici zabeležili više nego dvostruko brže otkucaje srca još osamdesetih godina na duplom zavrtnju Koka-kola rolera u Glazgovu; kada bi vožnja krenula, broj otkucaja po minutu skočio bi sa 70 na 153. Starija lica bližila su se medicinski prihvatljivoj granici.

Kod još jedne adrenalinske razbibrige, bandži-skakači-početnici ne samo što prijavljuju prijatan osećaj euforije neposredno posle skoka, već im je izmeren i povišen nivo endorfina u krvi, za koji se zna da izaziva osećanje ekstremnog zadovoljstva. Zanimljivo je da nivo endorfina prati intenzitet euforije. Eto, dakle, jasnog dokaza za tvrdnju da ljudima prijaju osećanja koja inače prate „impuls borbe ili bega“ ako se ne nalaze u pretećem okruženju.

Ipak, paradoksalno, ovi bandži-skakači takođe su beležili povišen nivo kortizola, hormona stresa. Kako je moguće istovremeno iskusiti i stres i zadovoljstvo? Odgovor glasi: nije svaki stres loš.

Eustres (grčki prefiks eu znači "dobro", kao u reči euforija) je pozitivna vrsta stresa koju ljudi aktivno traže. Da vožnje roler-kosterom mogu biti „eustresna“ iskustva dokazano je jednim intrigantim istraživanjem dva holandska psihologa. Pošto su znali da astmatičari pod stresom često iskuse intenzivnije simptome bolesti, hteli su da ispitaju da li bi „dobri stres“ mogao da ima suprotne efekte.

I tako su u ime nauke, volonter sa astmom poslali u zabavni park da se voze roler-kosterima, dok su oni beležili promene u respiratornim funkcijama. Rezultati su bili izuzetno zanimljivi. Funkcionalnost pluća očekivano je opala zbog vrištanja i opšteg uzbuđenja, ali ispitanici su se bili primetno manje zadihali. Zaključak je bio da se zahvaljujući eustresu, roler-kosteri tumače u pozitivnom kontekstu.

Ali roler-kosteri ne prijaju baš svakome. Da li su razlike u hemijskom funkcionisanju mozga uzrok ponašanja poznatog kao lov na osećaje? Eksperiment sa bandži skakačima sugeriše da su osobe višeg nivoa endorfina takođe češće euforične, ali nema dokaza koju ukazuju na to da bi nivo endorfina u stanju mirovanja mogao da motiviše čoveka na potragu za novim fizičkim iskustvima; verovatno je reč samo o hemijskom odgovoru na uzbuđenje, a ne faktoru koji određuje da li ćemo u njemu uživati ili ne.

Nedavna studija bavila se ulogom dopamina, još jedne hemijske supstance u ulozi neuralnog glasonoše, važne za nervne puteve signala nagrade. Zaključeno je da se osobe pod višim nivoima dopamina takođe kotiraju visoko u pogledu lova na osećaj. Ova korelacija ne dokazuje uzročno-posledičnu vezu, ali istraživanja su takođe pokazala da se po uticajem haloperidola, koji neutrališe efekte dopamina, ljudi merljivo ređe odaju lovu na osećaje.

Ovi zaključci vode ka zanimljivoj tezi, po kojoj bi sklonost intenzivnim fizičkim iskustvima kao što je vožnja roler-kosterima mogla odražava individualne razlike u hemijskim funkcijama mozga. Možda su svi ljudi sa više dopamina potencijalno skloni rizičnom ponašanju, od vožnja u luna-parku pa sve do drogiranja i krađe.

Još uvek nisu sprovedena istraživanja koja se direktno bave pitanjem da li su vožnje roler-kosterima sve manje privlačne što je čovek stariji, ali jedan nedavni rad osvrnuo se na sklonost lica različite starosti ka uzbuđenjima tipa praznično planinarenje. Zaključeno je da interesovanje za takve aktivnosti vrhunac dostiže u ranom odraslom dobu, a zatim počinje da pada iz decenije u deceniju. Ovo sugeriše da se starija lica ređe bave roler-koster vožnjama i sličnim aktivnostima. Možda ubrzan rad srca sa razlogom postaje manje atraktivan pošto se prebaci pedeseta.

Teško je to precizno odrediti, ali po svemu sudeći ljudi vole roler-kostere zbo kombinacije faktora, od brzine, preko suočavanja sa strahom, do pozitivnih efekata vezanih za fiziološko uzbuđenje. Vožnja roler-kosterom je legalan, načelno bezbedan, i relativno jeftin način da se izložimo efektu prirodnih opojnih droga. Jasno je zašto su ljudi već vekovima unazad spremni da plate za malo pozitivnog stresa, a ne bi se reklo da ova spremnost jenjava.

Ričard Stivens predaje psihologiju na Univerzitetu Kil. Tekst originalno objavljen na The Conversation. Originalni tekst pročitajte ovde.