Šta hrana koju jedeš govori o tvojoj ličnosti

Prema rezultatima raznih studija u proteklih nekoliko godina, zaista jesmo ono što jedemo.

„Kada razmislimo o tome, tokom skoro čitavog postojanja ljudskog roda, jeli smo ono što nam je bilo dostupno", kaže Džon Hejs, profesor nauke o hrani na državnom Univerzitetu Pensilvanije. „A ako nismo jeli ono što je dostupno, jeli smo ono što je bilo dominantno u našoj kulturi. Zamislite Britaniju pedesetih, verovatno biste jeli kobasice, kuvani krompir i prekuvano povrće".

„Danas", nastavlja on, „svuda možete da nađete pileću tiku".

I dok su dostupnost, kultura i navike ogromni faktori u određivanju hrane koju konzumiramo, u proteklih nekoliko godina su rezultati više studija pokazali da osobine ličnosti takođe imaju određenog uticaja na ono što izaberemo da stavimo u usta.

Hazarderi koji vole pikantno

Na primer, prema istraživanjima Hejsa (koji priznaje da obožava ljuto više od 20 godina) i bivše studentkinje Pen Univerziteta Nađe Birns, ljudi koji vole da se voze na brzim rolerkosterima ili uživaju da budu u centru pažnje na žurkama će verovatno pre naručiti najljuća pileća krilca u ponudi. U sklopu dve različite studije, Hejs i Birnsova su proučavali ulogu koju ličnost igra u konzumiranju začinjene hrane.

U okviru prve, koja je objavljena 2013, Birns i Hejs su prikupili odgovore 97 ljudi koji su rangirali intenzitet uzoraka kapsaicina (alkaloida iz ljute paprike). Kada su uporedno analizirali njihove odgovore i rezultate istraživanja ličnosti, otkrili su da ljudi koji vole senzacije (na primer, oni koji vole da voze brzo po krivudavom putu) su skloniji tome da vole i jedu začinjenu hranu. Takođe su otkrili i da su ljudi koji su osetljivi na nagrade (oni koji vole da ih hvale i koji vole da pobeđuju na takmičenjima) takođe skloniji tome da jedu začinjenu hranu.

Druga studija, objavljena ranije ove godine, potvrdila je ova otkrića i pojasnila da iako osoba koja je osetljiva na nagrade možda jede začinjenu hranu, to ne znači da je obavezno i voli. Permisa je, objašnjava Hejns za Broadly, da „ličnost utiče na sklonosti, koje utiču na konzumaciju, ali ličnost takođe može da utiče na konzumaciju, a da ne utiče na to da vam se ta hrana dopada".

On kaže da ovo pokazuje koliko mnogo faktora utiče na izbor hrane. „Radi se o stvarima kao što su kultura i naše gastronomsko okruženje, a ne samo o onome što volimo da jedemo".

Najslađe stvari

Druga grupa istraživača je 2011. godinaispitivala da li konceptualne metafore, kao kada nekoga do koga nam je stalo nazivamo „slatkim", mogu da nam pruže uvid u procese ličnosti. Posle pet različitih studija, tokom kojih je proveravano da li učesnici žele da učestvuju u još jednom istraživanju, bez ikakve kompenzacije, istraživači su otkrili da su ljudi koji vole slatkiše, kao što su bombone, karamele i čokoladni kolači, skloniji tome da budu prijateljski nastrojeni i saosećajni – prave slatke dušice, u suštini.

„Ljudi kod kojih je izražena pomirljivost više vole slatko nego ljudi kod kojih nije", pišu autori, „i što je možda još važnije, naklonost ka slatkišima je bila analogna laboratorijskim merenjima društvene funkcionalnosti (kao što su pomaganje, deljenje i dobrovoljni rad).

S druge strane, osoba koja voli crnu kafu, tonik voter ili rotkvice bi mogla da bude psihopata. Prema jednom radu austrijskih istraživača, objavljenom prošle godine, sa skoro 1000 ispitanika, oni koji vole gorku hranu i pića su skloniji tome da imaju asocijalne lične osobine, na primer, da budu manipulatori, neosetljivi i/ili bezosećajni.

„Ispostavilo se da je generalna sklonost ka gorkim ukusima snažan pokazatelj makijavelizma, psihopatije, narcizma, i svakodnevnog sadizma."

„Ispostavilo se da je generalna sklonost ka gorkim ukusima snažan pokazatelj makijavelizma, psihopatije, narcizma, i svakodnevnog sadizma", pišu autori studije. Šta više, „rezultati sugerišu da je to koliko neko voli gorku hranu i pića postojano povezano sa time koliko je mračna ličnost".

Život je bombonjera

I dok su naučna istraživanja još uvek u ranoj fazi, Alan Hirš, neurolog i psiholog specijalizovan za lečenje gubitka čula mirisa i ukusa u Fondaciji za tretman mirisa i ukusa u Čikagu, već godinama povezuje lične osobine i sklonost ka određenim ukusima. Napisao je niz knjiga o tome, uključujući i Kakvog ukusa je vaša ličnost , između ostalih. Hirš kaže da su on i njegov tim ispitali ukus i profile ličnosti više od 18 hiljada ljudi, i pravili korelacije koristeći sve, od grickalica i doručka, do različitih ukusa sladoleda.

„Praktično sve što radimo reflektuje našu osnovnu ličnost – strana na koju se češljamo, boja kravate koju smo stavili, obuća koju nosimo, čak i model automobila koji vozimo", kaže Hirš za Broadly. „Pitanje je sledeće: jesmo li dovoljno pametni da shvatimo šta to znači? To je u suštini ono što smo radili sa ukusima".

U sklopu jedne studije su ispitivane sklonosti ka ukusima votke. Početkom dvehiljaditih su je naručili tadašnji distributeri vodke Stoličnaja, i istraživači su obavljali višesatna ispitivanja ličnosti. Subjekti su onda naslepo degustirali votku sa raznim ukusima, uključujući breskvu, vanilu, pomorandžu i druge, čime je napravljena korelacija između sklonosti ka određenom ukusu votke i ličnosti.

Prema Hiršovim otkrićima, ljudi koji kažu da vole vodku sa ukusom breskve su češće „živahni, dramatični, i puni entuzijazma". S druge strane, ljubitelji vodke sa brusnicom su češće ozbiljni, dosadni u krevetu i rade previše. U međuvremenu, konzumenti votke sa vanilom su „impulsivni i nošeni emocijama", i vole društvo drugih ljudi.

„Praktično sve što radimo reflektuje našu osnovnu ličnost – strana na koju se češljamo, boja kravate koju smo stavili, obuća koju nosimo, čak i model automobila koji vozimo."

Hirš kaže da je jedan od mogućih razloga koji bi objasnili zašto ono što konzumiramo u tolikoj meri govori o tome kakvi smo hronologija. „Naša ličnost se razvija od rođenja pa do sedme godine, u isto vreme kada stičemo sklonost ka određenim ukusima hrane", kaže on.

On takođe ukazuje i na to da se delovi mozga koji imaju veze sa našom ličnošću i oni gde su naši sistemi za miris i ukus nalaze u istoj oblasti. „Anatomski su veoma blizu jedni drugih", kaže on. „To ima nekog smisla."

Hejs, koautor istraživanja o začinjenoj hrani, sugeriše da ova veza između izbora hrane i ličnih osobina možda ima veze sa ravnotežom prirodne selekcije. „Ljudi su plemenska stvorenja", kaže on. „Ako se vratimo u doba kada smo bili pećinski ljudi, jedinica evolucije nije jedna osoba, već pleme. Želimo da neki ljudi ostanu kod kuće i beru bobice, a želimo da drugi odu i ulove mastodonta. Prednost je kada u svom plemenu imamo i jedne i druge."

„To je deo ljudskog uslovljavanja", nastavlja on. „Činjenica da se to javlja i kod toga kako se hranimo nije toliko iznenađujuća".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu