Čudovišta i pakao: u kampu izbeglica na granici Srbije sa tvrđavom Evropom

Januar 2022. Hladno je. Nalazimo se u šumi na granici između Srbije, Mađarske i Rumunije. Nekoliko dana ranije pao je sneg od oko 25 centimetara, što u ravnoj Vojvodini izgleda kao situacija zbog koje se proglašava vanredno stanje, a samo par dana kasnije temperature su otišle duboko u minus, pa su koracima tek raskrčene šumske staze ostale potpuno zaleđene.

Sva zemlja je smrznuta, pa umesto da se od snega ublatnjavimo, mi zapravo hodamo lakše nego kada su spoljašnje temperature preko nule i kada ima kiša, jer tada za sobom uvek na cipelama vučemo i dodatne kilograme blata. Nakon nekih stotinak metara hoda kroz šumu nailazimo na limenke energetskih pića – to su pre svega Monster i Hell – što nam je jasan znak da se u blizini nalazi neko šumsko izbegličko naselje ili bar da su izbeglice bile tu u najbližoj prošlosti.

Nastavljamo dalje putem i nakon još nekoliko minuta pešačenja i sve češćih limenki pored staze nailazimo na šatorsko naselje u kom boravi tridesetak ljudi. U samom naselju vlada situacija na koju smo do sada već mnogo puta nailazili. Par ljudi nalazi se napolju okupljeno oko male logorske vatre na koju stalno naslanjaju svoje otekle, smrznute prste. U šatorima ljudi spavaju i leže. Mnoge šatore koji se nalaze izgužvani i nabacani na jednu gomilu uništile su velike količine snega kao i led koji se sa okolnog drveća odlamao i padao danima kasnije.

Neko se na drugoj vatri nalazi usred pripreme ručka – smrznuti pomfrit iz kese jedno je od najčešće pripremanih jela u ovakvim naseljima. Gomila žutog, sečenog krompira sručila se u tiganj u kojem cvrči ulje. Ručak će biti gotov za manje od 15 minuta, zato se pomfrit toliko i kupuje – jeftin je i lak za pripremu čak i u tako teškim uslovima.

Momci na koje smo naišli kod prve vatre pričaju nam o tome kako su prethodne noći pokušali da pređu granicu, sakriveni negde duboko u šleperima kamiondžija, ali ih je policija uhvatila pomoću skenera koji detektuje toplotu tela. Kada su uhvaćeni, prebijeni su i proterani nasilno nazad na teritoriju Srbije.

Jedan momak leži, povredio je nogu tokom skakanja preko ograde koju je Mađarska podigla na granici sa Srbijom. Kaže da mu se to desilo desetak dana ranije i da prvo nekoliko dana uopšte nije mogao da stane na nogu, ali da sada uspeva da se služi i njome. Misli da će za par dana ponovo moći u akciju. Najverovatnije je pokidao neki ligament i svestan je da mu je potrebno bolničko lečenje, ali to bi ga zadržalo nekoliko meseci duže na putu, zbog čega bira da prvog dana kada se bude osećao iole sposobnije pokuša ponovo da pređe granicu. Štake mu trebaju, ali čim bude pokušavao sledeći prelazak, ostaviće ih iza sebe jer bi ga usporavale u putu.

Mnogi mladi ljudi zbog ovakvih situacija ostaju praktično invalidi, sa fizičkim problemima koji ih kasnije prate čitavog života. Mnogo ljudi trenutno nije tu – jedni su otišli tokom noći na prelazak granice i još se nisu vratili (što znači da su možda i prešli granicu i da će se uskoro javiti iz Austrije ili Švajcarske, nada se jedan momak iz gomile), a drugi su otišli u prodavnicu da kupe stvari potrebne za novi pokušaj prelaska granice ili „gejm“ kako pokušaj prelaska granice žargonski nazivaju sve izbeglice.

A sve to vreme, prostor oko samog kampa lagano pokrivaju nebrojena crvena brda limenki Hella i crno-zelene gomile Monstera.

Jedva punoletni Alireza iz Avganistana govori mi o pripremi za prelazak granice i njegovom putu. Što se izbeglice nalaze bliže granici, to se upotreba energetskih pića uvećava. Danima se nalaze napolju, hladno im je i prljavi spavaju u šatorima, pa im treba nešto što će ih držati budnima a i što će imati ukus za razliku od vode. Treba im šećer i snaga.

Kako se bliže graničnom prelazu, oni odlaze u markete i kupuju samo najneophodnije – pre svega energetska pića, nikako vodu – i za sobom ostavljaju sve što bi im moglo biti teret a što su stekli tokom boravka u nekoj od zemalja. Tako laki kreću u akciju.

Svako kupi po dvanaest do petnaest limenki Monstera ili Hella i sa tim kesama polaze u nadi da će preći dalje. Sa njima ide i takozvani pomoćnik krijumčara koji sa sobom ne nosi ništa i sve što mu treba tokom noći uzima od izbeglica koje vodi. On zna put i to mu se pićem plaća dodatno. Tokom dana dok se čeka na potvrdu krijumčara za akciju, krijumčari često piju Red Bull, dok izbegice ostaju sa svojim Monsterom i Hellom. „Jednostavno, drugačije se nose, hoće malo i da pokažu kako imaju pare i kako su bitni, pa kupuju skuplja pića”, dodaje Alireza.

Puno je čekanja i straha upleteno u jedan prelazak granice, pa tih petnaestak pića na kraju nestane jako brzo, ali ukoliko pokušaj prelaska bude uspešan, svi brzo zaborave na strah, gomilu novca koju su platili krijumčarima i neprospavanu noć. Alireza kaže i da mu je jasno da energetska pića nisu zdrava ali da ih jednostavno rade i daju im energiju koje u vodi nema. Razbuđuje te i izoštri ti čula, a to je ono što ti je najpotrebnije tokom ilegalnog prelaska granice. A Monster i Hell kupuju jer su jeftiniji i mogu se naći u skoro svim prodavnicama.

Dvadesetak minuta kasnije u naselje dolazi grupa od destak momaka sa kesama iz marketa punim limenki energetskih pića. “Večeras ćemo ponovo pokušati” – kaže jedan od njih – ali to nije ništa novo jer u proseku izbeglice skoro svake druge večeri pokušavaju da pređu granicu. Kada su uhvaćeni oni ostaju u šatorima po jedan dan dok se ne oporave i ponovo ne organizuju pokušaj prelaska. Naravno, velika je razlika između toga kada imaju organizovanu šemu za prelazak granice sa krijumčarima i kada sami pokušavaju da pređu krijući se u šleperima, ali jedno je sigurno – ništa im ne garantuje prelazak granice i čak i najjača krijumčarska veza tako lako i iznenadno puca baš kada ljudi pomisle da su konačno uspeli da pređu granicu.

U proseku, u Srbiji se izbeglice zadržavaju oko tri meseca dok ne pređu granicu. Za ta tri meseca skoro svake druge noći pokušavaju prelazak. Za svaki od tih prelazaka ponesu i popiju oko 10 energetskih pića. U krajnjem računu to znači da ljudi u proseku popiju između 400 i 450 limenki energetskog pića za samo 90 dana ne bi li prešli jedan granični prelaz.

Teši ih to što bi u slučaju prelaska u EU to bila poslednja granica koju su prešli. Pre toga, mnogi su puno vremena proveli u Iranu, Turskoj, Bugarskoj i Grčkoj – gde su takođe morali da pokušavaju prelaske skoro svake druge noći kako bi sebi povećali šansu za bržim nastavkom puta – ali se retko gde zadrže toliko dugo kao u Srbiji, zemlji koja predstavlja državu koja se graniči sa Evropskom unijom, zbog čega je prelazak te poslednje granice usled visokih ograda i pojačanih policijskih patrola kao i upotrebe nasilja veoma težak.

Naravno, i Bugarska i Grčka članice su Evropske unije, ali to su zemlje u kojima azilni sistem jedva da postoji, gde izbeglice često budu nedeljama ili mesecima u zatvorenim kampovima – u realnosti zatvorima – i gde često nemaju šansu čak ni da pokrenu postupak traženja azila. U kampovima nema ni lekara ni prevodilaca, a zaposleni iz kampova ljude redovno tuku i teraju na težak fizički rad kako bi mogli da dobiju obrok ili krevet za spavanje.

Kao neko ko je video brda energetskih pića simboličnog naziva na svim spoljnim granicama Evropske Unije, ne mogu a da ne primetim tu simboliku imenovanja. Izbeglice se sad već godinama dehumanizuju i demonizuju kako u domaćim i evropskim medijima, tako i u samom pristupu zajednice i zvaničnih državnih organa njima. Postalo je sasvim normalno pretući izbeglicu i polomiti mu koske na granici ako si policajac, a sve zbog dehumanizacije koja počinje od imenovanja – do pre šest godina sve su to bile „izbeglice“ koje samo traže mirnu sredinu u kojoj bi mogle da žive, a onda su odjednom svi postali „migranti“ i „ekonomski migranti“, ljudi koji dolaze i „ugrožavaju naš način života“.

Izbeglice su vremenom za Evropu postale baš to što piju – „Monster“, čudovišta koja dolaze da smetaju i uništavaju, a „Hell“ koji takođe konzumiraju predstavlja i njihov pakleni, teški put do Evrope i boljeg života kojem se nadaju, ali i pakao za koji ih zvaničnici E.U. kao i dominantne struje među stanovništvom smatraju.

Dok je među Avganistancima najrasprostranjenija upotreba energetskih pića kao sredstva koje bi ih održalo u optimalnom stanju svesti za prelazak granice, kod ljudi iz Magreba, posebno Marokanaca i Alžiraca, najviše se upotrebljavaju marihuana i rivotril.

Akram, momak iz Maroka sa kojim sam razgovarao nekoliko nedelja ranije na jednom drugom graničnom prelazu rekao mi je sledeće: „Rivotril, razbistri ti um, a to je najbitnije za gejm. Svi smo umorni i potrebno nam je nešto sa strane što će nam pomoći da u presudnom momentu budemo sposobni. Marihuana nas opušta, ali rivotril nam daje jasnoću u mislima.“

U kombinaciji ta dva mnogi su prešli više hiljada kilometara. Do lekova dolaze na najrazličitije moguće načine. Od toga da na jedan recept koji je dobila jedna osoba desetine njih kupuje lekove za sebe, pa do kupovine u apotekama u kojima im niko ne traži recepte psihijatra, naročito kada zatraže 50 kutija odjednom. „Dobra stvar kod rivotrila je što je jeftin, a radi” – dodaje Akram – „a što se tiče marihuane, neko uvek ima kod sebe, a nešto se i nabavlja usput.”

Litri energetskih pića, droga i lekovi - to je jedino što izbeglice održava i pomaže na putu ka željenom cilju – boljem i sigurnijem životu o kojem maštaju. Potrebno je da budeš na tripu dok si na tripu jer jedino tako možeš preživeti i uspeti. Tu je naravno i neverovatna nada i ničim potkrepljena vera da će u Evropi biti mnogo bolje.

Tek kada stignu u Evropu i vide da su tretirani neljudski i nejednako, ljudi shvataju licemerje same Evropske unije koja čitavom svetu pridikuje o ljudskim pravima a na svojoj teritoriji praktikuje sve suprotno od toga što propoveda. Tek tada shvataju da je čudovišni pakao iz kojeg su sve vreme pokušavali da se izbave, baš ta obećana Evropska unija koje su se jedva, sa teškim povredama i traumama, nekako domogli.