Šta sam naučio na "debati" Džordana Pitersona i Slavoja Žižeka

Bilo je osam sati uveče i bio sam u Sony Centru u Torontu čekajući početak onoga što je bilo najavljivano kao “debata veka” između Slavoja “Ja-sam-pronašao-ovu-majicu” Žižeka i Džordana “Zašto bih ostavio bakšiš kada je usluga bila loša” Petersona, kada sam načuo užasne vesti.

“Izvinite”, upitao sam finog razvodnika, “da li ste upravo rekli da će debata trajati dva sata i četrdeset minuta?” On je klimnuo glavom.

Izraz strave i užasa proširio se mojim licem dok je on pokušao da me uteši, “Pošto počinju malo kasnije, možda će preskočiti neke delove kako bi se sve završilo do 10:15, ali je zakazano da će trajati dva sata i četrdeset minuta.”

Dva sata i četrdeset minuta! Da li je ovo dokumentarac Kena Brnsa o uništavanju žurki? U publici su definitivno sedeli neki ljudi koji kada bi sabrali svo vreme koje su u životu proveli imajući seks, ne bi dostigli ovaj vremenski interval. Konkretno mislim na lika koji je sedeo nekoliko redova iza mene, sa MAGA kačketom i u Džoj Divižn majici na kratke rukave, koji je odavao ozbiljan “Banovan sam sa Reddit-a” utisak.

Jebemti, imao sam plan. Želeo sam da gledam Žižek/Peterson Derbi Umova 2019 (pod oficijalnim nazivom Sreća: Kapitalizam vs. Marksizam) zato što sam želeo da vidim fanove Petersona u svom elementu. Ko su ti ljudi? Šta dobijaju od slušanja negodujućeg lelujanja mračnog princa Jutjuba? Da li su njihovi zulufi divlji i neukrotivi ili kratki i efikasni? U isto vreme je i moj brat bio u gradu u poseti mojim voljenim Raptorima, koji su u tom trenutku igrali na svom putu ka plejofu. Mislio sam da će ova rasprava trajati, kao, sat vremena. Planirao sam da se provučem, uradim kratku skicu karaktera nekoga ko provodi dane u igranju Axis & Allies, da isprdam Žižekovu slovenastost, i da se onda pridružim bratu u gledanju kraja utakmice Raptora kako i bih odradio turu porodičnog bondovanja u vidu vrištanja na žgoljave milionere.

Otkriće da će ova priča trajati duže od Infinity War-a (ipak srećom kraće od Endgame-a) nije bilo prvo razočaranje te večeri. Očekivao sam frikove u publici; čudake nervoznog pogleda u sportskim majicama na kojima su prišiveni desničarski manifesti i obmanute usamljenike sa ogrlicama. I naravno, bilo je nekoliko likova koji su podsećali na amatere mađioničare koji su se šetali okolo, ali je ostatak publike bio čudan iz potpuno drugog razloga: delovali su potpuno normalno.

I kao što je to opisao jedan poznanik na koga sam naleteo, “Svi ovde izgledaju isto kao i mi.” U pitanju je bila moderna, mlada publika obučena kao da su krenuli u izlazak. Naočare sa providnim okvirom, fine frizure, uglancane cipele, i barmeni koje sam prepoznavao; tako bi izgledala i publika na koncertu War On Drugs. Takođe je oko nas bila i iznenađujuća količina parova. Prisluškivao sam dvoje dok smo stajali u redu; on joj je savetovao da makar pokuša da bude otvorenog uma. Bilo je i fensi starijih parova, vampira punih keša koji su tu došli kako bi učestvovali u kulturnom događaju. Nije u pitanju bilo okupljanje zadrtih komunjara ili ludih alternativnih desničara, ne, ovo se proširilo na elitu Toronta: lepe, edukovane i privilegovane.

Ovo ne pričam da bi ispalo da vazduhom nije kružila zlokobna atmosfera. Dok sam ulazio, grupa krupnih likova počela je da se pita da li će u publici biti i smutljivaca. Jedan od njih nije prestajao da baca pogled ka meni kako bi video šta zapisujem u tefter. I dok je veliki deo publike delovao kao da je sastavljen od intelektualaca, ili makar, ironično radoznalih, počeli su da se ističu Petersonovi fanovi. Ono što ih je isticalo, kako je moj prijatelj primetio, bio je, naravno, stav: stajali su ispravljenih leđa, kao da ih mrzovoljna monahinja stalno podseća da se isprave. Čudan je bio i fenomen koliko se fanova obuklo isto kao i on; kravata i blejzer, uske pantalone ili tamne isprane farmerke, a dole fine cipele, cipele u špic. Peterson i njegove pristalice su svi bili obučeni isto kao ja kada sam prvi put išao na svadbu nakon što sam zaradio neke pare, kao, “Gledajte me, sada mogu fino da se obučem, gledajte moje špicaste cipele.”

I dok su se mnogi smejali i ponašali krajnje žovijalno, takođe je postojala i uznemirujuća ozbiljnost među Petersonovcima. Ona im se videla u očima, podjednako mirnim i ranjivim. Bilo je u njima iščekivanja, ali i spremnosti da budu ispunjene svrhom i akcijom. Možda su mi oni pomogli da se osećam manje nervozno, zato što sam po prvi put mogao da posvedočim kako izgleda pravi vernik.

Pronašao sam svoje mesto u sali. Morao sam da pitam dvojicu muškaraca, što je i bila najčešća kombinacija sa kojom sam se te večeri susreo, da me puste da prođem do svog mesta. Bili su pristojni. Ispred mene je sedeo par, njegova ruka obavijala se oko nje na gotovo agresivan način, kao da je pokušavao da je apsorbuje u sebe. Na razglasu je pušteno obaveštenje da će svako ko prekine debatu biti odmah udaljen. Ovo obaveštenje bilo je pozdravljeno povicima podrške iz publike, a u njima su učestvovali i ona dvojica što su sedeli pored mene. Mogao sam samo da zamislim one likove koje sam video ranije kako spremaju pesnice na samu pomisao uklanjanja smutljivaca.

Čovek po imenu Stiven Blekvud, filozof, branilac privatne sfere i potencijalno aristokratski vukodlak izašao je na scenu kako bi predstavio par. Nazvavši ih “gromadama”, Blekvud nam je obećao “pravo razmišljanje o teškim pitanjima”, a to je bilo upravo ono što smo i dobili, ukoliko pod “pravo razmišljanje” podrazumevate “egoistično pametovanje”, a pod “teška pitanja” mislite na to da Peterson neće imati pojma o kojim knjigama Žižek govori. Kako je debata proticala, Peterson je delovao kao onaj lik koji kupuje mnogo impresivnih tomova knjiga, a onda laže da ih je pročito, dok zapravo iznova i iznova čita Igru prestola.

Ako izuzmemo raskol u referencama, kontrast između ove dvojice nije mogao biti veći. Obučen kao kosplejer Džona Vika, Džordan Peterson seo je pred svoj otvoreni leptop i flaše San Pelegrina, prekrštenih nogu i prstiju koji su lutali po njegovoj bradi, u pozi koja je trebalo da govori “Razmišljam baš jako sada.” Dok je govorio, hodao je podijumom, dok je prstima upirao u vazduh, ili bi se naginjao dok su mu se na licu smenjivali izrazi puni bola i mučenja, kao da su njegove ideje bile prevelike da bi ih ljudski um shvatio.

Žižek je u međuvremenu izgledao kao neki ćale iz sitkoma pravljenog devedesetih. Mrzovoljan i trom, sa bledim listovima koji večito vire iz pantalona, mogao bih da se opkladim da se negde na odeći ove osobe nalazila i fleka od paste za zube. Takođe je bio i neporecivo harizmatičan i šarmantan na način na koji to Peterson nikako nije (Peterson je priznao to, kada mu je u jednom trenutku rekao “Vi ste karakter… to je ono što Vas čini privlačnim” na povike publike oko mene). Dok mu je jezik provirivao iz usta kao neka pomahnitala omča, Žižek je pridobio publiku zahvaljujući zabavnoj kombinaciji slovenačkih ćale-forica, samokritičnosti i nepoštovanja. Najveći aplauz i smeh prolomili su se salom te večeri zahvaljujući upravo njemu.

Nije bilo prave debate. To bi zahtevalo da se dođe do nekih zaključaka. Umesto toga, Žižek je pričao o raznim slabo povezanim idejama: o kineskom modelu socijalizma kao sintezi tiranije i kapitalizma; o verovanju u Boga ili višu silu ili moralu koji dozvoljava čoveku da radi najpodmuklije stvari; povremeni citati Himlera; o tome kako sreća ne treba da bude cilj; o dolazećoj ekološkoj krizi koja se možda i neće desiti jer Evropa sada ima više šuma nego ikada; o pomami za političkom korektnošću kao znaku slabosti levice; o kukavičluku optimizma i nepobitnom unutrašnjem zlu koje postoji u ljudima. Žižek je bio manje svestan mislilac, a više patološki branilac svetinje. Njegov osnovni cilj izgleda bio je da isprovocira i dobije aplauz.

Ipak, makar je rekao stvari koje su bile zanimljive. Dok je Peterson, sa druge strane, bio potpuno isprazan. Svirao je svoje najveće hitove: hijerarhije su prirodne; judo-hrišćanske vrednosti i mitovi predstavljaju fundamentalne istine; kapiralizam poboljšava položaj siromašnih; jedna od najvećih prepreka na zapadu je rastuća stopa razvoda. Kao da smo na osnovnom kursu ekonomije kod čoveka koji je jednom probao pejoti. Izneo je sulude tvrdnje da niko nikada nije došao na vlast putem eksploatacije ljudi (i to sve nakon što su karte za ovaj događaj bile preprodavane po većoj ceni nego karte za Lifse). Pokušao je i da blago pirekne postojanje klimatskih promena kroz iskaze da je kriza “…sumorna, ali ne toliko sumorna kako se priča”. Rekao je da je profit izvrstan motivator zato što obeshrabruje ljude od činjenja gluposti, a sve je to izjavljivao pred prostorijom punom ljudi koji su platili karte (video sam da su neke kod preprodavaca koštale i do četiri stotine dolara) kako bi slušali ono što on govori. Osudio je Marksa da je ignorisao veličanstveni rad koji izvršavaju menadžeri. U jednom trenutku je stopostotno iskreno rekao: “Kako bismo ubedili ovce, morate u kuću pozvati zmaja.” Da li će neko ovom liku pokloniti kolekciju mačeva, pa da nas ostavi na miru?

Najveća pouka koju sam izvukao iz Petersonovog izlaganja bila je da je ovaj lik jebeno emo. Za Petersona, ljudska patnja nije proizvod društva ili ekonomije. Ne, ona e usađena u samo naše biće. Rođeni smo sa njom; biti čovek znači konstantnu borbu sa zlom koje počiva u nama samima, i bol koji je izazvan svime onime što je izvan nas. Iznova i iznova je spominjao da zlo moramo prevazići. Neprekidno je ponavljao svoje viđenje života kao hrpe tuge i jada. Sve je bilo u stilu My Chemical Romance-a, i ne bih bio iznenađen da lik na sebi negde ima istetovirano “Life Is Pain”.

Ipak, pored svega mislim da baš ova mekrekenovska teorija o životu predstavlja ono što ljude privlači kod Petersona - zbog čega je on i postao bard reakcionarne elite. Ukoliko ste jedan od privilegovanih, Peterson je tu kako bi zaštitio vašu veličanstvenu patnju od bilo kog smutljivca koji bi bio tu da je preispita. On vrednuje vašu bol, ona je validna koliko i bilo čija tuđa. Za Petersona, jedina politička borba koja je važna je upravo ona koju vodimo protiv naših unutrašnjih demona. Ovaj pogled na život takav je da izjednačava sve, pritom iz vidika uklanjajući nepravičnost. Ugnjetavač ili ugnjetavan, siromašan ili bogat, sve su to nevažne kategorije. Ono što je najvažnije upravo je vaša konekcija sa vašom predivnom, mitskom patnjom. To je najvažnija stvar, definitivno važnija nego vaše pitanje samom sebi da li ste i vi zapravo deo problema.

Pretpostavljam da je to sve što treba reći, trebalo je da zablejim sa bratom i vičem na ekran. Patio bih, ali bi makar bilo zabavno.

Zapratite Džordana Fojsija na Tviteru.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE CA.