18 fotografija britanskog fudbala i njegovih divnih navijača

Nema previše ljudi koji su bolje kvalifikovani da pričaju o fudbalu od fotografa Stjuarta Roja Klarka.

Skoro 30 godina, Klark beleži britansko fudbalsko iskustvo u svoj svojoj tragikomičnoj slavi, stvarajući opus koji pokriva čitav kulturološki spektar ove igre u UK. Sve, od čudesnih golova Mančester Junajteda, preko psa na tribinama u Bakstonu, do devojaka koje prodaju hamburgere na štandu u Tranmiru i elegičnih pogleda u suton na Viganovom stadionu Springfild Park, našlo je svoje mesto u njegovom epskom projektu „Kuće fudbala“.

Dok je trenutno u toku izložba 55 omiljenih fotografija u mančesterskom Muzeju fudbala, sastao sam se sa njim da razgovaramo o lošem ukusu, plemenskom mentalitetu, pokvarenim predsednicima i fotogeničnosti navijača Sanderlenda.

VICE: Zdravo, Stjuarte, ispričaj mi nešto o ranim danima projekta – kako je došlo do njega?
Stjuart Roj Klark: Od najmlađih dana sam okružen fudbalom – moja porodica se bavila organizovanjem utakmica juniora, i svi su bili veliki navijači Votforda, koji je bio najbliži grad mestu u kome sam odrastao. Imao sam umetnički senzibilitet, što se kasnije pretvorilo u bavljenje fotografijom.

Krajem osamdetih godina su se kockice na neki način sklopile; završio sam fakultet, kao veoma ozbiljna osoba koja traži neki krupnu temu. Mislio sam da je „sport“ malo neozbiljna stvar. Bio je interesantan, ali nije bio za politički um, niti za nekoga ko voli da posmatra ljude; sve je imalo veze sa stazom ili stadionom. Ali pored sve pažnje koju je privlačio fudbal, sa nesrećama, huliganima i ponašanjem u društvu, shvatio da sam da mi je tema ispred nosa.

To je bilo nešto što sam uvek voleo i imao osećaj za to, pa je postao moja „ozbiljna“ tema. Znao sam da će u nastupajućim godinama privlačiti mnogo pažnje, i da će biti uloženo mnogo novca u njega, da bi se podigao na noge posle Hilsboroua, Breforda i Hejsela.

Sećaš li se svoje prve teme?
Otišao sam u Klajd Benk, da uradim reportažu o pop grupi Vet Vet Vet – koji su svi veliki navijači Rendžersa – za časopis 20/20, ali na to sam zapravo gledao kao na početnu tačku te sjajne stvari koju ću da radim. Počeo sam sa crno-belim filmovima, jer sam mislio da svi ozbiljni ulični fotografi tako rade. Ali posle par meseci sam shvatio da moraju da budu u boji, zato što su svi govorili o bojama: crveni, plavi, žuti, šta god. Boja je tako važna u fudbalu. I tako sam se, pomalo nalik Čarobnjaku iz Oza, iznenada prebacio na filmove u koloru. Znao sam da imam temu koju neću napustiti. Rekao sam sebi da ću tome posvetiti deset godina, a prošlo je 30.

Kako biraš koje utakmice ćeš fotografisati? Da li tražiš one koje imaju dodatni oreol važnog događaja, kao što su derbiji i utakmice velikih rivala, ili to nije toliko bitno?
Dugo vremena sam se držao rutine da idem na utakmice koje imaju neke veze sa time gde izlažem svoje fotografije. I ako bih imao izložbu u Mensfildu, Birmingemu, ili gde god, tri meseca bih išao na lokalne utakmice, tako da bih pored svega već postojećeg imao i tu lokalnost. Takođe sam želeo da pokrijem sve aspekte; bavio sam se rivalstvima, poslednjim utakmicama u sezoni, prvim i poslednjim utakmicama, a ponekad sam želeo da idem na utakmice na koje nije bilo razloga otići, neke skoro dosadne. To bi me nateralo da se stvarno potrudim… da otkrijem šta je ono što zaista motiviše jedan klub. Da uhvatim kako je to kada igraju u tri popodne, ili po kišovitoj večeri u utorak. To su stvari koje mnogi ljudi zaista vole – svakodnevica svega toga.

Da li se ikada pokaješ zbog toga što si bio na pogrešnoj utakmici – na primer, ako si propustio neki sjajan fudbalski trenutak, kao Kantonin kung-fu udarac – dok si ti bio u Hadersfildu ili Plimutu?
Ne, mislim da nikada to nisam osetio. Nijednom. Ono što osećam je potreba da budem na svakoj mogućoj utakmici. Gledam tele-printer, prenose na Bi-Bi-Si Sportu, sve utakmice i rezultate, mesta na tabeli, i voleo bih da mogu da budem na svakoj mogućoj utakmici. Mislim da nikada nisam izabrao pogrešnu, zato što se uvek događa nešto zanimljivo. Istina je da ih sve volim. Na izložbi je širok spektar – Mančester Junajted mi je pored Konistona, sa 14 posetilaca na utakmici. To je ono što volim da radim.

Imaš li omiljeni stadion ili navijačke grupe? Razgledajući knjigu sam primetio da se Njukasl često pojavljuje.
Mislim da ima nekih koji su fotegeničniji od drugih. Na primer, ja ne bih rekao da sam ja fotogeničan – ne bih rekao ni da sam ružan, ali se ne slikam lepo. Isto je i sa fudbalskim klubovima i određenim terenima. Ima nekih za koje mislim da bih napravio dobru sliku i kada bi mi vezali oči i zavrtieli me: Njukasl Sanderlend, Barnli, Blekburn. Ima nekih kada stvarno želim da napravim dobre slike, ali se ponekad mučim. Karlajl Junjted je postao moj klub posle Votforda, kada sam se preselio u Kumbriju, i kada sam tamo provodio najviše vremena. Ali odatle imam jednako mnogo sjajnih slika kao i kada su u pitanju klubovi koje sam gledao samo par puta. Možda emotivna povezanost ponekad znači da se previše trudiš, ili ne možeš da preneseš ono što ti je u srcu. Ali rekao bih da Sanderlend, zapravo, čak i više nego Njukasl, ima najfotogeničniji teren. Ali to je bilo kada su bili na Roker Parku… Stadion Svetlosti nije toliko.

Diskurs o fudbalskom navijanju u ovoj zemlji se u velikoj meri vrti oko huligana, ali njih u tvom radu praktično ni nema. Da li si svesno doneo odluku da prikažeš drugačiju stranu igre?
Pa, čini mi se da sam ja našao pravu ravnotežu, a da ostali greše. Ovo zvuči pomalo arogantno, ali stvarno je tako. Stvarno me nervira senzacionalizam u novinama. Shvatam da su to stvari koje se ističu, ali ja pokušavam da ih stavim u perspektivu. Sedamdesetih i osamdesetih sam se osećao prilično ugroženo na stadionima, pre nego što sam započeo ovaj projekat. Ali u periodu kada sam to radio sam otkrio da se tuče zapravo prilično retko događaju, ili da neko dobije batine na fudbalskoj utakmici. Video sam mnogo psovanja, mnogo crnog, neslanog humora – i želeo sam i to da prenesem, zato što jesmo takvi. Ali ne vidim često da se ljudi gađaju ciglama u glavu. Ako jedan od 100 minuta fudbala deluje preteće, onda će jedna od stotinu mojih slika imati taj elemenat pretnje.

Kako ti izgleda tipičan dan kada je utakmica?
U praktično svakom slučaju, ja imam pristup; dozvoljeno mi je da budem fotograf na terenu. Imam tu priilegiju, ne mogu to da poreknem, ali trudim se da se ubacim u perspektivu navijača, ponekad čak i u perspekivu onoga ko nije ni ušao na stadion. Ponekad odem da vidim šta je ostalo na terenu, razgledam pukotine. Ne želim da budem elitista, da pravim insajderske slike, iako bih mogao. Ne odlazim u svlačionice… meni tu nije mesto, one su rezervisane za igrače. Ja radim sve što je izvan toga. Uvek sam prvi tamo, osim radnika na terenu. Uvek želim da budem tamo pre publike, pa mi to izgleda kao moja žurka, moja pozornica. Tako stičem određeni autoritet. Šetam po komšiluku i svoj domaći zadatak obavljam peške.

Jedna od mojih omiljenih slika u kolekciji je ona sa predsednikom Karlajl Junajteda Majklom Najtonom koji navaljuje na tortu – kako je došlo do toga?
To je isti proces odlučivanja koji primenjujem i na huligane; radi se o tome kako tretiram ljude. Hoću li reći, ’Vidi ovog vlasnika, kakav je seronja’? Hoću li to da učinim? Ja sam pomalo mekan, i moje je mišljenje da smo svi mi velika porodica, ali su mi neki od tih ljudi najmanje omiljeni rođaci. Ali i dalje su mi rođaci, i pre nego što počnem previše da ih osuđujem, moram sebe da podsetim da treba malo da ih trpim i da ih razumem.

Zbog moje umešanosti u Karlajl Junajted, dopadao sam mu se, i došao je pravo kod mene. Baš dobro smo se slagali, pa sam imao veliki pristup njemu i klubu. Ali on je znao da nije svetac, a i ja sam znao da nije svetac. To je dogodilo na božićnoj proslavi Karlajla – rekao je, „Sedi sa mnom“, a između nas su bile sve te torte. Kod te fotografije postoji taj elemenat, „ti, pohlepno đubre“, ali nije maliciozan. Zapravo sam ga i pitao da li mogu da je prikažem na izložbi, i on je rekao da je to u redu.

Ima mnogo humora na ovim slikama, ali i momenata kada ti zastane knedla u grlu. Naročito mislim na sliku mladog Garija Spida.
Počeo sam kao blago svojeglav novinar. Ali takođe imam i romantičnu i nostalgičnu stranu. Shvatio sam da je prolaznost vremena najvažniji deo fotografije. Znao sam da fotografišem nešto što se menja; da će doći do masivnog izliva nostalgije za tribinom Holti End Aston Vile, kada je više ne bude bilo, možda čak i za Majklom Najtonom kada je napustio fudbal. Najsnažniji utisak ostavlja Gari Spid. Neki ljudi skoro zaplaču kada vide tu fotografiju.

Nisam mogao da znam. Znao sam da će jednog dana ostariti i da će njegova mladalačka lepota izbledeti. To je ono što sam želeo – koliko je bio zgodan u Lidsu 1991. Bio je i takve prirode; na mene je ostavio utisak sjajne osobe, pa sam ga na neki način uzdigao na toj fotografiji. A posle onoga što se dogodilo pre par godina, zbog te već inače dobre slike, ljudi su počeli da osećaju žmarce.

Tekuća izložba se sastoji od tvojih ličnih favorita. Postoji li slika koja tačno odražava ideal onoga što želiš da uradiš, više od ostaih?
Još od 1995. kada sam je slikao, fotografija „Suze za domaći tim“ mi je lični favorit. Slikao sam je u klubu koji se zove Grino Morton, na periferiji Glazgova. Njima dođe 2000 navijača, u najboljem slučaju. Taj dan je počeo kao sunčan i svečan, ali pretvorio se u siv i kišan. A onda nije došao autobus. Siroti dečko na početku reda čeka na hladnoći, bez kaputa, mokar do gole kože, i plače, čekajući autobus koji se neće pojaviti. U pitanju je „tresak nazad na zemlju“ o kome mi je pričao moj otac. Do tog trenutka je to za njega bio sjajan dan – pobedili su lidere na tabeli, Danfermlajn – ali kada se tih 90 minuta završi, šta je zapravo stvarnost za mnoge od tih ljudi? Čekaju autobuse, bore se protiv hladnoće, jure za parama, proleze kroz sve realnosti života. To je zemlja koje se sećam iz svoje mladosti – zeleni tereni ponekad, ali i mnogo sivila, betona i stvari koje te melju. To nije baš vesela slika, ali nije ni tužna.

Šta je to kod UK što ga čini tako plodnim tlom za ovakve projekte?
U Britaniji, više nego bilo gde drugde, regionalne razlike igraju ogromnu ulogu. Navijači Šefild Venzdeja pevaju veoma drugačije pesme od navijača Šefild Junajteda, koji je udaljen samo par kilometara. Nešto od humora i dosetki ljudi iz drugih gradova ne razumeju. Svi klubovi iz zemlje naleću jedni na druge – mi mislimo da je 30 kilometara velika razdaljina; imamo veoma intenzivnu koncentraciju klubova – a nijedan od njih nije propao. To se ne bi dogodilo čak ni u Italiji, ili Nemačkoj i Španiji. Blagosloveni smo veoma širokim spektrom.

I na kraju, pošto si bio na toliko mnogo utakmica, verovatno si u prilično dobroj poziciji da mi odgovoriš na jedno od velikih pitanja: šta je to kod fudbala… zbog čega opstaje? Šta unosi ljudima u živote?
Nudi ti se na tacni. Bio bi lud da ne prihvatiš tu divnu stvar koja je bolja od kupovine, bolja od odlaska u pozorište. Naplati kartu za pozorište koliko god hoćeš, više ljudi će doći na fudbalsku utakmicu, zato što je više cene. Ona ime šekspirovsku jednostavnost i poetku, povrh svega. Ima mnogo podzapleta, ali samu igru je veoma lako razumeti, pa svako – sudije, obični ljudi, neznalice poput mene – može jednostavno da se uključi. Popularan je zato što je popularan, i zbog toga što je dobar.

Pogledajte još fotografija ispod: