​Mišljenje stručnjaka: Šta ako Tramp odbije da prizna izborni poraz?

Pred kraj poslednje predizborne debate , Donald Tramp je moderatoru Krisu Valasu rekao da možda i neće priznati rezultate predstojećih predsedničkih izbora u slučaju poraza. „Držaću vas malo u neizvesnosti, važi?" rekao je dok su milioni novinara već pripremali svoje prikaze ovog TV duela.

Kao što je Valas podsetio Trampa, američka tradicija podrazumeva dostojanstveno prihvatanje poraza i poštovanje volje birača. Poraženi kandidati redovno pričaju kako je sjajan bio sam izborni proces, čak i u slučaju da su pretrpeli kontroverzno tesan poraz kao Al Gor, čak i ako dele mišljenje Dika Taka (stvarno se čovek tako zvao) koji je 1966. posle poraza u trci za senat Kalifornije izjavio „To je volja građana, pizda im materina."

Da li se nekad desilo da poraženi kandidat prosto odbije da prizna rezultat izbora, i šta se u takvoj situaciji radi? Da bismo dobili odgovore na ova pitanja obratili smo se Džejmsu Makanu, političkom analitičaru sa Univerziteta Perdju čija su specijalnost komparativna politika i govori poraženih kandidata. Evo šta nam je rekao.

VICE: Da li je kod nas predsednički kandidat nekad odbio da prizna poraz?

Džejms Makan: Govor u kom se priznaje poraz i čestita pobedniku uvek se održavao, ali razni kandidati su ga na razne načine održavali. Imamo primer Ala Gora. Čak i kad je izgubio na najluđi mogući način, čovek je bio dovoljno priseban i pristojan da prihvati taj ishod, da javno izrazi poštovanje za demokratske institucije sistema, i tako dalje, čak iako je bilo nepravilnosti i čudnih dešavanja tokom glasanja i tokom brojanja glasova. Sa druge strane, neki priznaju poraz ali već planiraju novu kandidaturu pa to praktično najavljuju u svom govoru, kažu nešto u smislu „Da, prihvatam da smo izgubili ovu bitku, ali rat još uvek nije gotov, naše ideje nisu poražene, doći će i nova prilika da zablistamo", i sve tako to. I to se može razumeti, većini ljudi iz javnog života od toga zavisi karijera, moraju uvek da gleda unapred.

Ali Trampu politika nije karijera, nikad nije radio u javnoj službi.

U Trampovom slučaju, ne znam gde bi gledao. Nema te motivacije da se priprema teren za sledeći ciklus. Iako kaže da je za njega ovo sad ili nikad, da se ne bi ponovo kandidovao, moguće je da priprema teren za neke druge aktivnosti, na primer za otvaranje medijske mreže koja bi bila rival „Foksu". To bi moglo da ga motiviše da pokaže ekstremni prkos umesto da dostojanstveno prihvati poraz.

Šta bi bilo ako odbije da prizna rezultat ili kaže da su izbori namešteni?

Recimo da navede primere izborne krađe ili nepravilnosti u glasanju, krađe listića, špijuniranja – na njemu bi bilo da tako nešto dokaže. Ne može tek tako da iznese tvrdnju, morao bi nečim da je obrazloži.

Sa iskustvom izbornog posmatrača, dobro sam upoznat sa sistemom ovde u SAD, tvrdim da bi bilo izuzetno teško sprovesti značajnu izbornu krađu. Sistem nam je izuzetnog fragmentaran zbog principa federalizma, administracija u suštini postoji na lokalnom nivou. Moguće je da se dese razne greške, na primer ako glasač kaže da je slučajno dao glas kandidatu koga nije hteo da podrži. Ali prevare na sistemskom nivou teško je zamisliti.

Da li bi mogao da optuži izbornu komisiju, da li bi to usporilo proces?

Mogao bi da ih izvede pred sud, zavisi od prirode optužbe. Skoro sve se može sudski goniti ako je čovek spreman na to. Ako Tramp stvarno zaposli advokate na raznim nivoima i ako je spreman da dovoljno novca potroši na parnicu, možda bi bilo problema. Ali ipak bi bilo neophodno da se iznesu neki dokazi. On za sada osporava legitimitet izbora čisto retorski, za javnost. Tvrdi da je ceo svet protiv njega, svi mediji. Naravno, tako nešto nije dovoljno da bi se podnela tužba.

Ali ne vidim šta bi moglo da bude povod. Bitan je samo konačan broj izbornika, a u principu izbornici imaju pravo da se odluče za kog kandidata hoće, apstraktno gledano, nezavisno od glasova. Eventualno tu bi mogao Tramp da nađe nekog osnova za tužbu, da tvrdi da selekcija pojedinih izbornika nije bila kako treba, da pokuša da sistematski ospori rezultate u pojedinim državama. Sve zavisi od toga kakva će biti konačna raspodela glasova.

Zaista sumnjam da bi bez [Trampovog priznanja poraza] usledilo nešto zakonski efikasno. Destabilizacija, doduše, je uvek moguća. Već smo viđali nerede, bombe, i slične stvari [tokom ove kampanje]. Znači najgori mogući scenario bio bi da Tramp optuži sistem da ga je pokrao bez ikakvih konkretnih navoda, i tako podstrekne svoje birače na nasilničko ponašanje – to bi već bio posao za organe reda. Nemam sumnje da bi nadležne službe znale kako da se nose sa eventualnim nemirima.

Da li to znači da je prihvatanje poraza samo simboličan gest?

Simboličan, ali po mom mišljenju važan gest. Slično kao kad neki sportisti odbiju da stoje mirno dok svira himna – tima iznose određenu izjavu, svoje mišljenje, navode ostatak javnosti da o tome povede raspravu. Za održanje demokratskih normi, prihvatanje izbornog poraza znači mnogo.

Recimo da radite uporedne političke studije u stranoj zemlji, jednoj od onih novijih demokratija. Obratili biste pažnju na ponašanje poraženog izbornog kandidata, da li će da prihvati poraz ili će pokušati da mobiliše svoje pristalice van institucija sistema. Ako se desi ovo drugo, zaključili biste da se u toj zemlji demokratija pretvara u nešto drugo, neki loš autoritarni sistem. Prihvatanje poraza jeste ceremonijalni deo izbornog ciklusa, ali mislim da je od ključnog značaja za održanje zdravog demokratskog sistema. Neophodno je da postoji određena količina poverenja, dobrih namera, spremnosti da se zakopaju ratne sekire.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu