​Horor u odrastanju

Navučen sam na horor filmove. Obožavam ih, jebiga. A isto važi i za vas, iako nećete da priznate.

Ali horor filmovi su u poslednje vreme onako, malo sranje. Insidious, Annabelle, The Atticus Institute – to je sve jedan te isti film, samo se razlikuje nijansa krvavo-crvene boje. A ne sećam se ni koja se to pouka može izvući iz njih, osim ako je neka dobra stara tipa „Lutke su, jebote, jezive" ili „Ko vara ženu taj je grešnik i treba mu suditi". Jedino što sam izvukao je osećaj da je prepad-scena u stvari kinematografski ekvivalent šok terapije.

Horor je najpopularniji kad je u njemu sve crno-belo, kad znamo bez previše razmišljanja za koga da navijamo i koga da mrzimo. Kad je sve lepo jednostavno. Privlačna pametnica koja treba da upiše fakultet? Pozitivan lik. Dejvid Arket? Pozitivan lik. Oštrozubi klovn koji vreba iz kanalizacije? Definitivno negativan.

Kad krene odjavna špica, svi su ili nemilosrdno pomlaćeni ili se vraćaju normalnom životu, pošto su pretrpeli akutnu amneziju i zaboravili ono vrelo leto kad im je sve prijatelje pobio bivši dečko. Ali nije uvek tako. Horor može biti istančan, kompleksan žanr od kog se podjednako plače i sere u gaće.

Na primer, filmovi kao što su Psiho ili Rozmarina beba nas plaše jer se oslanjaju na realizam, ne prepuštaju kontrolu apsurdu trenutne situacije (kreten ubija maskiran u svoju pokojnu majku, ili matori satanisti na brodu podvode ženu đavolu lično). Takvi filmovi prkose konvencionalnom, kreiraju sopstvena pravila, bez glupavih scena kao što je ova iz Troll 2, što je po mom mišljenju najgori trenutak u istoriji filma. A ja sam gledao čak i Leprechaun 4: In Space, što je dovoljno za negde peto-šesto mesto na listi ljudi kvalifikovanih da o tome govore.

Horor može da nam pokaže kako umemo da zajebemo jedni druge, umesto što nam pokazuje koliko su zajebani demoni. A nezavisna kinematografija je nedavno kroz horor dosegla trenutak zrelosti, sljuštila neke stare navike i otkrila vlažnu ljudskost ispod njih.

„I dalje gledam moderne horor filmove, iako se svaki put razočaran," rekla je nedavno za Cut Dženifer Kent, režiser filma Babadook. „Ko kaže da horor film ne može da bude dubok? Autori koji danas rade na hororu često u taj posao ulaze iz sumnjivih motiva – uglavnom radi novca. Samo bi hteli da naprave film koji će ličiti na vožnju u luna-parku i da zarade što više mogu."

Robert Florens, režiser škotskog horor filma The House of Him, se slaže sa njom. „Uvek je problem uvesti težu materiju u mejnstrim filmove. Vidite šta se desilo sa Užasom iz dubine; u pitanju je sjajan horor sa fantastičnim raspletom, ali za američko tržište morali su da promene kraj. Producenti se uvek plaše, što je razumljivo – u pitanju je ipak novac. Ali publika za takve stvari jeste spremna."

Zajebi sve frojdovske ili jungovske teorije kojima se objašnjava sklonost ka horor žanru – zar je potrebno objasniti sirovu moć scene u kojoj Džek Nikolson sekirom razvaljuje vrata kupatila iza kojih nemoćna Šeli Duval vrišti, dok joj suze teku iz lice čudnog oblika. Najbolji horor nudi brutalnu i sasvim jasnu kritiku društva. „Mehanizam horora," kaže Kent „vam omogućava da slomite svoje likove."

Horor je, dakle, kad u „Babaduku" vidimo kako Amelija u tumačenju Esi Dejvis hronično zapostavlja svog sina Semjuela sve do trenutka pucanja. Ili kad vidimo Anu kako u The House of Him gleda u kameru i šapuće „Na kraju me ubije." A ne kad vidimo kako Džoni Depa u majici do pupka nešto odvlači kroz rupu u krevetu i onda bljuje čitav gejzir krvi, ma koliko takve scene bile jezive i zabavne. To je jeftina razbibriga.

Najuticajniji horor filmovi – The Shining, Let the Right One In, pa i Texas Chainsaw Massacre – obično dolaze iz ženske perspektive. „U pitanju je kritika muškaraca," kaže Florens o svom filmu. „To je izrazito anti-muški nastrojen film. Nije problem da to kažem. Možda nisam baš ja taj koji mrzi muškarce, ali film to svakako radi. Ovo je film koji mrzi muškarce."

„Nikad mi nije lako da pričam o motivima ovog filma jer sam i sam muškarac, a veliki deo poruke koju The House of Him nosi je 'slušajte žene, ućutite i slušajte žene, pustite da vam žene pomognu, verujte u iskustvo drugih žena.'"

Sve ovo ne znači da serija filmova kao što je Paranormal Activity (koji je koštao 15,000 dolara a zaradio preko 190 miliona) nije „dobra" ili „vredna pažnje", iako je inspirativna otprilike koliko i letovanje u Stejnsu. Ali najbolji horor, bar po mom mišljenju, ume podjednako dobro da sjebe i mozak i srce.

„Publika koja gleda horor filmove je sasvim otvorena i prijemčiva za projekte bez budžeta ako iza njih stoji jaka ideja," dodaje Florens. Ali naravno, pošto industrija više voli dobro poznato nego eksperimentalno, prilike za taj ređi horor su ipak ograničene. Umesto toga, neprestano nam nude već viđene filmove sa novim etiketama, sve dok ne oguglamo potpuno na zvučni krešendo prepad-scene. Upravo zato su filmovi poput The House of Him tako uzbudljivi kad se najzad pojave.

„Na prvi pogled, The House Of Him izgleda kao slešer film," dodaje Florens, „a u njima obično (mada ne uvek) žrtve postoje samo da bi zavrištale i bile lepe za kameru". Pa ipak, prava čudovišta u ovim modernim filmovima nisu duhovi ili demoni, već drugi ljudi – obično muškarci – i psihički poremećaji. U „Babaduku", Amelija prolazi kroz nešto slično depresiji ili post-traumatskom stresu. Pretnja njenoj ljudskosti dolazi iznutra, ne spolja. Kad film zaista ima neku poentu, kad se ne tetura besciljno poput pijanca od jednog strašnog trenutka do drugog, mi smo tu da ga podržimo. A Babadook je bio prilično uspešan do sada.

„Neuverljivo je da žena celu noć ostane zatvorena u napuštenoj kući sa maskiranim serijskim ubicom", kaže Florens. „Nije neuverljivo da se žena nađe u opasnoj situaciji sa muškarcem. To je, nažalost, normalna i svakodnevna mogućnost – film upravo o tome i govori. Mi smo se potrudili da toj temi priđemo sa pažnjom i poštovanjem."

Na neki način, svrstavanje tih filmova zajedno uz komercijalni horor je uprošćavanje, kao kad bismo rekli da je Star Wars isto što i Primer jer su zajedno u SF žanru. Jedna od ovih podvrsta horora postoji da bi nas primarno zabavila, i nudi samo ono što publika očekuje. Druga, pak, koristi poznate teme da bi nam nešto novo prikazala. „Ne volim kad čujem da neko dekonstruiše horor", kaže Florens. „nervira me to. Mi samo koristimo osnove žanra da bismo istražili neke ozbiljne teme." Izgleda da nije bilo lako sve to uravnotežiti.

Florens kaže da je takođe hteo da mu film deluje britanski, da bude „stvaran", sa detaljima kao što su „pripremanje čaja" i „razgovori postrance na kauču – to se retko viđa u hororu," a ne da deluje kao fantazija iz stripa. Postigao je baš to. Njegov film – slešer po svim merilima – užasava svojom uverljivošću. Ničega zabavnog nema kad se priča o nasilju u porodici.