Kad nešto traje toliko godina, pa makar i nemalo nikakve veze sa vama, nema šanse da možete da zanemarite naslove i vesti o tome. Tako, recimo, neka moja moždana ćelija zna kako se zove jedna voditeljka sa televizije, iako sam sasvim sigurna da nikada nisam odgledala ni sekund njene TV pričaonice. Isto kao što znam kako su se zvali fudbaleri koji su plakali na utakmici na kojoj je saopšteno da je Tito umro. To što moždane ćelije odumiru, pa bi bilo poželjno da ne pamte ono što nije potrebno je sasvim druga priča.I onda danas vidim vest da je umro jedan od najvažnijih ljudi u stvaranju Simpsonovih, Sem Sajmon. I iste te moždane ćelije krenu da se ubrzavaju, pa da se prisećaju svega što su usisale i o njemu, i o svađi sa Metom Greningom tokom pisanja scenarija za prve četiri sezone, i ko zna šta sve još.Nisu Simpsonaje bile prva serija za navlačenje, niti je delovalo da će toliko trajati. Ko bi pre dve decenije mogao da zamisli da će Mardž da bude na naslovnici Plejboja, a da će Homer otkriti tajnu Higsonovog bozona četrnaest godina pre CERN-a?
I sva ona opšta mesta: selebritiji i stvarno bitni ljudi koji listom tvrde da jedva čekaju da gostuju u epizodama, pa izvrgavanje ruglu svakog lažnog moralnog, društvenog i kulturnog standarda, a sve u krugu naoko idilične porodice, pa odbijanje da pozovu neke za koje misle da im nije mesto u Springfildu…Sonic Youth na odjavnoj spici. Poruke provučene ili jasno naglašene, kao par dana posle masakra u Šarli Ebdou. Met Stoun i Trej Parker se nisu libili da posvete celu epizodu Saut Parka - šta je bolje nego da te "konkurencija" hvali?
Reklame
I sve to već 24 godine. Nekad vrhunski, nekad slabije, ali se ne propušta. Nekoliko epizoda u cugu, ponavljanja starih, čak hvatam sebe da ne mogu da se odvojim ni od reklama kada se zadesim pored televizora dok na nekoj stanici na kablovskoj ide ona koju sam gledala pet puta. Tek sam se nedavno usudila da priznam da i dalje kupujem strip, tanušnu svesku namenjenu mnogo, mnogo mlađima od mene, za lovu za koju bih mogla fino da se najedem u nekom više nego pristojnom fast-fudu.Pa onda shvatim da su Simpsonovi nešto od čega ću teško moći da se odvojim i kad ih više ne bude. Kad sam ih prvi put gledala, one pomenute ćelije bile su zaokupljene nekim tada bitnijim stvarima, ali su brzo poklekle. I nismo raskinuli sve ove godine. Varam ih sa Saut Parkom, Porodičnim čovekom i još mnogima, oni mene sa nekim gostima koji su mi nedragi.
Dok pišem ovo, shvatam da nisam nijednu epizodu propustila, što znači da sam im posvetila više od 10 hiljada minuta života.Manje bi mi minuta bilo potrebno da izračunam koliko je to sati i dana, bez obzira na već pominjanu nesklonost prema matematici, ali je, brate, mnogo. A sigurno neću da prestanem da ih gledam, nadam se dokle god budu postojale te jebene moždane ćelije.