Novi talas elektronske muzike inspirisane afričkim ritmovima: disco kuduro

Datum je 8. novembar 2014. godine. Ulazim u klub Dragstor oko dva posle ponoći. Za pultom je DJ Marfox, ljudi su u neverovatnom transu, svi su odlepili na muziku koju on pušta. Đuskam, skačem, visim na plafonu (bukvalno). Posle završetka seta, pomenuti dj mi prilazi i kaže: "Man, you were dancing true kuduro. Thank you".

Marlon Silva, kako je pravo ime ovog dj-a, apsolutno je razbio klub te večeri svirajući svoj oblik kuduro muzike. Iskreno, ta energija koju je on odašiljao nama slušaocima je nerealna, osetiš je na svim mogućim frontovima. Sub u stomaku, kick u grudima, a snerove i clapove po glavi. Definitivno jedna od boljih žurki na kojima sam bio.

Ovo nije prvi put da sam čuo kuduro, ali je prvi put da me je fizički bukvalno prodrmao. Nije ni čudo da je mene kao i gomilu ljudi oko mene, u sred Beograda, izvozao ovaj razigrani muzički pravac nastao na dosta zajebanom tlu Afrike, u Luandi, glavnom gradu Angole, jos krajem 80-ih.

Politička situacija u Angoli tokom prošlog veka nije bila idealna. Angola je skoro celu drugu polovinu dvadesetog veka provela u nemirima. Posebno iscrpljujući građanski rat je doveo do toga da narod beži iz države na sve moguće načine. Roditelji (naravno, oni koji su bili u mogućnosti) neretko su svoju decu slali na školovanje u Portugal, koji je bivši kolonijalizator Angole.

Kuduro je nastao kao plod raznih kulturoloških uticaja. Mešavina kreolsko-karipskih muzičkih stilova, tradicionalnih afričkih ritmova i modernih anglosaksonskih melodija, sve to ukomponovano u muziku za dobro đuskanje. Otuda i sam naziv kuduro, koji preveden na srpski znači – tvrda guzica, sugerišući na to da ova muzika jednostavno mami na agresivnu igru i upotrebu gluteusa pri istoj.

Koreni kudura mogu da se pronađu u sklopu muzičkog stila koji se naziva "batida" (prevedeno na srpski označava bit/matricu), koji je kombinacija raznih afro-kreolskih žanrova i igri poput kalipsa, kompasa, sembe, zouka, soce, kompasa, kizombe i drugih.

Na relaciji Luanda-Lisabon, "proto" kuduristi su prikupljali svu muziku koju su u tom momentu mogli da nađu na kasetama te su novoprikupljenu muziku implementirali u svoj žanrovski hibridni kuduro. Muzika koju su uglavnom mogli da nađu je tehno, haus i denshol, a kasnije tokom 90-ih i UK rejv muzika koja je veoma brzo postala baza kuduro muzike.

Generacija DJ-eva i producenata koji su izmislili batidu, su koristili svaku vrstu tehnologije koja može da proizvede bit, ali ne sa ciljem da naprave nešto u potpunosti novo, već da iskopiraju postojeći (na primer) tehno uz angolski kontekst.

Tokom razvitka kudura, druga generacija kudurista je tempo promenila sa 130BPM-a (što je bliže tehnu) na 140. Kako navodi član luandske hip-hop grupe Os Lambas, Guerito – "Ako tempo nije 140BPM-a, onda to nije pravi kuduro". Ja obično miksujem kuduro u sredini svog seta, a nadovezujem ga na muziku koja je perkusivnog karaktera (recimo UK bejs). Tačnije, puštam kuduro u momentu kad vajb postaje vatreniji, odnosno kada osetim da ljudi žele da ih muzika jače pukne.

Sa promenom tempa, kuduristi su promenili i sint prešavši na nešto komplikovanije sint melodije uz akcenat na bit i ritam, sa čestom upotrebom vokala MC-ja koji je ponekad nastupao sa DJ-om. Govor koji se koristio je Calão, lokalni luandski dijalekt. Ovakav način nastupa i upotrebe vokala je karakterističan takođe i za denshol.

Tokom 2000-ih, ekspanzijom interneta na scenu u Lisabonu stupa nova generacija mladih producenata koji zahvaljujući lakšem pristupu muzici kombinuju već tada dosta hibridni a za nove generacije tradicionalan kuduro, sa tvrdim klupskim žanrovima poput dabstepa, bejsa i grajma. Takođe, pojavljuje se sve više producenata koji su nešto lakše došli do opreme za pravljenje bitova (tačnije do računara). Novi podžanr baziran mahom na američkoj i britanskoj klupskoj muzici, se naziva progresivni kuduro.

Već pomenuti kuduro "misionari", koji su krajem 80-ih i početkom 90-ih prikupljali razne uticaje u Lisabonu, su naravno na kasetama donosili svoju muziku koja je u užim krugovima dobila simpatije sa potencijalom da, možda, preraste u nešto značajnije i veće.

Momci okupljeni oko DJ Marfoxa, glavne zvezde izdavačke kuće Príncipe, su postavljeni u situaciju da su morali sami sebi da naprave prostor kako bi mogli da prezentuju svoju novu vrstu muzike. Kao DJ u malom gradu i na politički dosta nemirnom tlu, sam skapirao da moraš samom sebi da napraviš prostor kako bi mogao da puštaš svoju muziku, a znam da je to dosta teška akcija.

Jedan od "kumova" modernog kudura, DJ N. Kappa (iliti samo - DJ N.k) je krajem 90-ih uglavnom svirao na kućnim žurkama i rođendanima, sa retkim uplivom u takozvane "afričke klubove" u kojima se uglavnom svirao afro haus (i njemu slični podžanrovi). Termin "afrički klubovi" koriste portugalci kako bi opisali mesta na koja izlaze afrički imigranti. Kako je uticaj Marofox-a i drugih DJ-eva rastao, tako su sve više dobijali poverenje "afričkih klubova". A danas je moderni kuduro prepoznatljiv zvuk lisabonskih geto klubova.

Iz iskustava prijatelja DJ-eva, koji su imali prilike da posete Lisabon, čujem da kuduristi vrte samo po "afričkim klubovima" u geto krajevima, dok je nezamislivo da crnac-imigrant iz ko zna koje afričke države vrti u centru grada u nekom od "velikih" klubova. Dosta ironično, s obzirom da smo ga mi slušali u Beogradu, a prihvaćen je i svugde u svetu elektronske dance muzike, što znači da Príncipe kuduristi obilaze sve "jake" festivale po Evropi.

Potpuno je nerealna činjenica da svi kuduro producenti dolaze iz geto krajeva u kojima se nalaze mahom afrički iseljenici. U svetu su prilicno popularni u krugovima elektronske muzike, dok ih u rođenom gradu niko ne zna. Dosta tih geto krajeva iz kojih dolaze je skoro skroz izolovano od centra grada, a neretko ne postoji put kojim se dolazi do naselja. Meni je veoma šokantno da ovakva predgrađa postoje u "sređenoj", emancipovanoj Evropi. Ovakve scenarije sam, iskreno, zamišljao samo u meni dalekoj Južnoj Americi.

Politička situacija u Portugalu je poslednjih 15-ak godina dosta nestabilna, a ne tako davno (2013. godine) država je doživela ogroman finansijski krah, koji je masu stanovništva ostavilo bez posla. Situacija koju i dalje proživljava Portugal me neodoljivo podseća na situaciju u našoj državi, tačnije situaciju iz koje nastaju umetnički kolektivi koji stvaraju svoju priču, bez obzira na to šta se dešava. Grad u prilično upropašćenoj državi cveta, a još jedan bitan faktor – internet, doprinosi da lokalni fenomeni dožive globalni uspeh. Deluj lokalno, misli globalno.

Izdavačka kuća Príncipe okuplja, pored pomenutih DJ Marfox-a i DJ N.k, i DJ Nigga Fox-a (koji je verovatno najzapaženiji na muzičkoj mapi), DJ Nervoso-a (jednog od najstarijih u ekipi), DJ Lilocox-a, DJ Firmezu, DJ Maboku-a, DJ Lycox-a, Nidiu Minaj i mnoge druge.

Kao najbitniju ličnost još jednom ističem DJ Marfox-a, koji je uspeo da ujedini razne ekipe iz drugih krajeva Lisabona, na kompilaciji "Dj's Di Guetto Vol. 1". Ne moram ni da napomenem da ekipe (u najmanju ruku) nisu baš verovale svojim kolegama iz drugih lisabonskih krajeva, tako da je Marfox-u bilo potrebno dosta upornosti da celu scenu, opet u manjoj ili većoj meri, ujedini. O tome koliko poštovanja Marfox ima među mlađim "kolegama", govori i zabavna činjenica da dosta producenata dodaje prefiks fox (ili varijacije na temu) u svoj pseudonim.

Kuduro je trenutno pozicioniran u svetu kao inovativan pristup klupskoj, elektronskoj muzici sa svojim upečatljivim karakteristikama. Príncipe etiketa širi svoj uticaj izvan Lisabona, priključujući ekipi nove članove, poput mlade Nidie Minaj – koja dolazi iz Bordoa (Francuska). Zahvaljujući Marfoxovom EP izdanju "Lucky Punch" za njujoršku etiketu Lit City Trax, ove godine su Principe izvođači izbacili više izdanja za nešto jaču etiketu poput Warp-a (koja izdaje HudMo-a, Aphex Twin-a, Flying Lotus-a I druge).

Uticaj lisabonske verzije kudura raste svugde u svetu, dok za taj moderni kuduro, ne postoji scena u Angoli koja bi uspela da isprati ovakav zvuk. Angolski producenti smatraju da je svaki kuduro napravljen izvan granica njihove države bleda replika i imitacija. A samim tim novi oblik kudura ne smatraju "pravim" kudurom.

Dok u Srbiji ovaj zvuk ima potencijal da zaživi, i bili vi generalno zainteresovani za ovakvu muziku ili ne, kuduro će vas zaraziti kao što je zarazio mene na prvo slušanje. Zato me ni ne čudi što je Marfox svirao (i pokidao) pre u Beogradu nego po mnogim lisabonskim klubovima.

Miloša možete da pratite i na tviteru: @withoutahoe

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu