Toksične hemikalije nam utiču na genitalije. Evo i kako.

Možda ćemo spasiti planetu od klimatskih promena u narednih četvrt veka – tačno na vreme, kažu neki naučnici, da većina heteroseksualnih odnosa kulminira u ejakulacijama bez spermatozoida, zahvaljujući hemikalijama koje ometaju endokrini sistem, kao što su ftalati.

Ove hemikalije, koje nazivaju i „endokrini disruptori“, koriste se za proizvodnju omiljenih svakodnevnih predmeta kao što su toaletni papir, proizvodi za ličnu negu, kozmetika, ambalaža za hranu i deterdženti. Od njihovog uvođenja u moderne proizvodne prakse pedesetih godina XX veka, endokrini disruptori su postali sveprisutni u našem okruženju i telima. Neki od ovih disruptora su poznati kao „večne hemikalije“ zbog toga što ih je toliko teško razbiti. Stigle su u vodu iz vodovoda, hranu, pa čak i u krv 97 posto Amerikanaca. Kao što možete zamisliti, to nije dobra stvar.

Epidemiolozi za reprodukciju i životnu sredinu, poput eksperta za ftalate dr. Šane Svon, profesora na prestižnoj medicinskoj školi Mount Sinai, kažu da ove hemikalije nanose značajnu štetu našem zdravlju, prvenstveno tako što inhibiraju funkciju hormona.

Svonino istraživanje, koje se sastoji od preko 200 recenziranih studija čiji je koautor, pokazuje da endokrini disruptori mogu da ugroze nekoliko aspekata hormonskog zdravlja i plodnosti. Njihovi efekti mogu biti ozbiljni kod trudnica; studije su pokazale da neke od hemikalija mogu da prođu placentnu barijeru, utičući na zdravlje fetusa i razvoj reproduktivnih organa.

U svojoj knjizi o ovoj temi iz 2021. godine, Svon tvrdi da sposobnost hemikalija da ometaju pravilan razvoj reproduktivnih organa u materici verovatno doprinosi naglom padu stope plodnosti. Njeno istraživanje je otkrilo da je broj spermatozoida opao za neverovatnih 50-60 procenata kod zapadnih muškaraca između 1973. i 2011. Uz to je opao i kvalitet sperme i nivoi testosterona. Ovo poslednje opada za oko 1 odsto godišnje. Stope raka testisa, erektilne disfunkcije, pobačaja i sindroma policističnih jajnika takođe rastu zabrinjavajućim tempom, kaže ona.

Uprkos ozbiljnosti njenih izjava o našem reproduktivnom zdravlju, čini se da je javnost posebno oduševljena njenim otkrićima o veličini penisa i anogenitalnoj udaljenosti (razdaljini između genitalija i anusa). U svojoj knjizi, ona piše, „moje kolege i ja objavili smo našu studiju koja je pokazala da je veća verovatnoća da će buduća majka sa višim nivoima DEHP [hemikalije koja ometa endokrini sistem] u ranoj trudnoći imati sina sa manje „tipičnih” genitalija – na primer, kraća anogenitalna udaljenost (AGD) i manji penis”.

Ali zanimljiva neusklađenost u vezi sa ovom temom pojavila se prošlog meseca: studija meta-analize istraživača sa Stanforda i nekoliko univerziteta u Italiji pokazala je da se dužina penisa u erekciji povećala za 24 procenta u poslednjih 29 godina.

Statistički podaci o veličini penisa nisu direktno prikupljani od ispitanika. Umesto toga, autori su pregledali prethodne studije u kojima su kliničari merili dužinu penisa. Oni su posmatrali merenja u opuštenim, rastegnutim i uspravljenim penisima (i spontano i nakon injekcije) i prijavili trend dužine penisa u erekciji. Trend za rastegnuta ili mlitava merenja nije bio jasan, napisali su, verovatno zato što su ove metode inherentno manje standardizovane od merenja u erekciji.

„Bili smo iznenađeni što stvari ne postaju kraće“, rekao je dr Majkl Ajzenberg, koautor studije, u intervjuu za Motherboard. „Uz neke od poslova koje je Šana [Svan] uradila... i pogoršanje reproduktivnog zdravlja, više ovih izlaganja hemikalijama, [smatrali smo] da će se dužina verovatno smanjiti. I ako ništa drugo, epidemija gojaznosti je takođe veoma rasprostranjena, tako da funkcionalna dužina može da opadne kao rezultat toga što tamo ima više tkiva. Tako da smo bili iznenađeni da je došlo do potencijalnog povećanja.”

Iako ovo otkriće može izgledati kao da je u suprotnosti sa Svaninim istraživanjem, ona je u intervjuu za Motherboard pojasnila da je „širina penisa ono što se smanjuje kod beba kada je njihova majka izložena ftalatima“, endokrinom disruptoru na koji se fokusira veći deo svog rada.

„Nismo gledali dužinu jer je dužinu veoma teško izmeriti... šta je potpuno uspravno?“ Ona je rekla. Ona je dalje tvrdila da dužina penisa „nije precizno merenje. Širina je precizna.”

Ajzenberg je rekao da ne misli da rad njegovog tima odbacuje Svanine nalaze o efektima endokrinih disruptora na plodnost. Postoji literatura koja pokazuje da gojaznost i povećana izloženost hemikalijama mogu doprineti ranijem pubertetu kod dečaka, objasnio je on, što bi mogao biti jedan od razloga za nalaze.

„Vratili smo se na literaturu da pogledamo kako se dužine razvijaju i definišu. Postoje podaci da se pubertet dešava ranije, a kada se pubertet dogodi ranije, on ima tendenciju da dovede do dužih [penisa]“, rekao je on

Možda bi i jedno i drugo moglo biti tačno - možda izloženost endokrinim disruptorima smanjuje širinu penisa u materici, ali uzrokuje da se pubertet pojavi ranije u detinjstvu, što dovodi do dužih penisa u adolescenciji i, kasnije, u odraslom dobu. Ali i Svon i Ajzenberg kažu da su podaci previše preliminarni da bi se došlo do ovog zaključka.

„Ovo je jedna studija“, rekao je Ajzenberg. „Mislim da znate, ovo je prva studija te vrste koja se bavila ovim… jedan od naših zaključaka je bio da istraživanje treba ponoviti.”

„Zanimljivo je, ali je ograničeno“, rekao je Svan o studiji. „Ako pogledate Tabelu jedan i potražite metode merenja, većina njih nije navedena“, rekla je ona.

Kada su ga pitali o tome, Ajzenberg je priznao da „svaki put kada radite meta-analizu tokom decenija, mislim da se stvari mogu promeniti... Svakako priznajem da mogupostojati neke varijacije.“ Dalje je objasnio da su izabrali da gledaju dužinu penisa u erekciji umesto istegnute dužine jer „sa dužinom u erekciji... ne možete povući jače, to je ono što jeste. Mislili smo da bi to moglo biti pouzdanije”.

Čini se da ovaj fokus na veličinu penisa izostavlja nešto: šta je sa vaginama, jajnicima i matericama? Tačnije, šta je sa razvojem vagine i materice u odnosu na izloženost endokrinim disruptorima u materici?

O tome se manje zna. Svon u svojoj knjizi objašnjava da „pre svega, postoji više studija o reproduktivnoj funkciji muškaraca, delom zato što se, pa, više medicinskih studija sprovodi na muškarcima“.

Pored toga, „možda postoji element praktičnosti na delu: muški genitalije su potpuno izložene, a uzorak sperme se može dobiti... bez previše napora ili problema“, piše Svon. „Kod žena, nasuprot tome, nikakva analiza ne može otkriti njen reproduktivni potencijal ili ograničenja... ne postoji jednostavan način da se izbroji broj jajnih ćelija koje žena ima u rezervi”.

Iako značajne, promene u veličini genitalija izgledaju kao sporedna stvar u poređenju sa ogromnom težinom drugih zloslutnih pitanja koja potiču iz ovog razgovora – jedno od njih je kako ćemo sve ovo rešiti?

„Ne samo da je broj spermatozoida opao za 50 procenata u poslednjih četrdeset godina; takođe je da ova alarmantna stopa opadanja može značiti da ljudska rasa neće moći da se reprodukuje ako se trend nastavi“, objašnjava Svon.

Ona upozorava da će se do 2045,. godine većina heteroseksualnih parova boriti da zatrudne kroz snošaj. „Čini se da je teško shvatiti, ali bi se mogao izneti argument da Homo sapiens već odgovara standardu za ugroženu vrstu, na osnovu standarda američke Službe za ribu i divlje životinje (FVS)“, napisala je ona.

Osim problema sa plodnošću, ove hemikalije donose još nekoliko košmarnih zdravstvenih rizika, uključujući rak. Endokrinološko društvo procenjuje da je „dve trećine svih karcinoma na neki način povezano sa životnom sredinom“. Neka istraživanja su takođe povezala izloženost ovim hemikalijama sa mentalnim zdravstvenim stanjima, gojaznošću, oštećenjem jetre, bolestima štitne žlezde i nekoliko drugih loših zdravstvenih stanja.

Dakle, šta se radi o sveprisutnosti ovih hemikalija? Evropska unija je počela sa regulacijom. Do sada su ograničili ili zabranili 1300 hemikalija u kozmetičkim proizvodima, koje se apsorbuju kroz kožu. Sjedinjene Države su se, s druge strane, pozabavile sa svega 11.

„U Evropi imaju princip predostrožnosti, gde moraju da dokažu da je hemikalija bezbedna pre nego što počnu da je koriste“, objasnio je dr Met Simčik, hemičar za životnu sredinu sa Univerziteta u Minesoti. Zaista, REACH program EU zahteva od proizvođača da dokažu da hemikalije koje stavljaju u proizvode nisu štetne pre nego što ih upotrebe. Sjedinjene Države nisu toliko proaktivne. Umesto toga, oni regulišu hemikalije nakon što se pokazalo da nanose štetu, kaže Simčik.

Međutim, saopštenje Bele kuće ranije ovog meseca moglo bi da pruži tračak nade. Bajdenova administracija predložila je regulisanje posebno grubog i opasnog skupa hemikalija koje „zauvek“ ometaju endokrini sistem, PFAS, u vodosnabdevanju. Za sada ih ima u izobilju u američkoj vodi iz vodovoda.

Dok nestrpljivo čekamo da se donesu rigoroznije mere, postoje načini da smanjimo našu izloženost endokrinim disruptorima. Odnosno, ako možete prikupiti snagu volje i ako imate dovoljno para, naravno.

Svonina knjiga navodi nekoliko objektivno nezabavnih, ali moćnih načina da proaktivno ograničite svoj kontakt sa ovim hemikalijama. Ukratko, najupečatljivije mere koje možete preduzeti su filtriranje vode iz slavine, korišćenje higijenskih i kozmetičkih proizvoda koji imaju malo poznatih endokrinih disruptora i uzdržavanje od zagrevanja plastike – što znači da nema obroka u mikrotalasnoj pećnici osim ako sadržaj ne stavite u posebnu posudu.

Srećom, Simčik se oseća optimistično u pogledu mogućnosti regulacije. „Oduševljen sam što počinjemo da shvatamo da ove stvari mogu biti problemi“, kaže. „Mislim da postajemo pametniji… tako što pravimo ove hemikalije i vidimo šta radimo svom okruženju, nadamo se da ćemo naučiti iz toga."