Kakav je život kada si mlad i kopaš grobove

Članak je prvobitno objavljen na VICE Belgium.

Belgijski fotograf Žak Vermer upoznao je Patrika (31), koji je tražio da njegovo prezime ostane anonimno, na festivalu 2019. „Njegov šator je bio blizu mog u kampu i visili smo zajedno“, priseća se Vermer. „Nismo se zaista videli posle toga. To je bila ta vrsta efemernog susreta koji imate na festivalu - nakon toga ne ostajete baš u kontaktu."

Godinu dana nakon njihovog kratkog susreta na polju u zapadnoj Belgiji, Vermer je preko svog prijatelja otkrio da Patrik radi na groblju Iksel u Briselu. Zaintrigiran neobičnim zanimanjem svog poznanika sa festivala, uspostavio je kontakt sa Patrikom. Da li bi mogao da ga fotka na poslu? Naravno, rekao je Patrik.

Kada je Patrik bio mlađi, bio je, po sopstvenim rečima, „mali nasilnik, ali fin“. Između poslova, između kuća, živeo je na siru i hlebu, spavao na sofama i činio sitne zločine. Godine 2014. uhvaćen je u kršenju zakona - nešto o čemu ne želi da govori. Umesto da mu je određena zatvorska kazna, sud je naložio Patriku da nađe posao.

Tako se zatekao kao čistač groblja u Ikselu u Briselu. Jednog dana, kolega je pitao Patrika da li želi da se okuša u kopanju grobova. I od tada je prošlo sedam godina, a on još uvek kopa grobove u Ikelesu. „Posao je težak“, kaže Patrik, prisećajući se prvih nekoliko dana na poslu. „To je šokantno. Neki ljudi odmah odustanu."

Fotograf je proveo godinu dana snimajući Patrika na njegovom radnom mestu. „Odlučio sam da ga pratim toliko dugo jer sam želeo da ga bolje upoznam kao osobu, da razumem posao koji radi i kako se oseća u vezi sa tim“, kaže Vermer. „Kopanje grobova nije tipičan posao, ali je neophodan. Takođe sam želeo da razmišljam o odnosu koji imamo sa smrću ovde na Zapadu."

Sam Patrik je morao da se suoči sa tim odnosom čim je počeo da radi. „Kolege su me naterale da odem u mrtvačnicu. Upravo su izvršili ekshumaciju. Tako sam stigao tamo i u kovčegu je bila metalna kutija koja je zavarena kao limena. Morali smo da otvorimo kutiju i premestimo leš u drugi kovčeg jer je porodica želela kremaciju. Kada sam video lice momka, napravio sam korak unazad. Stajao sam uza zid. Bio sam prestravljen i hteo sam da povratim, nisam mogao da dišem jer je miris bio najgora stvar ikada. Nikad to nisam uspeo da zaboravim."

Na kraju je dobio ugovor za stalno i proveo je pet godina živeći na imanju na groblju. „Život na groblju može biti zastrašujući“, rekao je. „Dođe ti da poskočiš čim čuješ bilo kakav nepoznat zvuk.” Kako je vreme prolazilo, Patrik je počeo da se oseća ugodnije u svom okruženju, došavši do tačke u kojoj je bio toliko opušten među mrtvima da sad voli da vozi skejt po groblju. „Jednog maglovitog jutra, zgrabio sam svoj skejtbord i krenuo oko grobova. Bilo je ludo“, kaže on. "Kao da si u filmu."

Sedam godina kasnije, Patrik je prihvatio ovaj period svog života. Kaže da je zadovoljan svojim rasporedom - klasičnim poslom od 8 do 16 sati, "nešto kao škola", i ne žali se na prilično veliki obim posla. S druge strane, oseća se razočaranim što je posao grobara neka vrsta nevidljivog zanimanja. „Tokom sahrane ljudi će često zahvaliti svešteniku, ali ne i grobarima“, kaže on. „Ni ne pogledaju te, i ne razgovaraju sa tobom. To je u početku bilo teško."

Nisu svi tako neprijateljski raspoloženi. „Postoji mladić koji sve vreme svira gitaru na očevom grobu, i gospođa koja svake nedelje ostavlja cveće pokojnom mužu“, kaže on, „Neki mi se zahvaljuju, pa čak i daju čokolade. To je lepo. Imam nešto da pregrizem kada gledam televiziju uveče."

Vermeru je rad sa Patrikom prvi put da se posvetio takvom dugoročnom fotografskom projektu. „To je zaista saradnja između nas“, kaže on. „Vraćao sam se da fotkam Patrika jer svaki put kada sam ga video, naučio sam nešto novo. On je zaista zabavan i zanimljiv momak."

Priča koju on priča o Ikselu je priča o bezbroj načina na koje obeležavamo smrt voljene osobe. „Što se tiče sahrana, takođe sam sve to video“, kaže Patrik, „budisti, katolici, Jevreji, muslimani, pa čak i vitezovi sa svojim mačevima“. Seća se sahrane za jednog fudbalskog navijača, gde su naišli drugi navijači i svi su stavili cigarete i pivo u grob pre nego što su zapevali pesme. Svako ima svoj način da se oprosti.

„Bila je poljska sahrana na kojoj je pratnja pevala i plakala u isto vreme, i aramejska sahrana na kojoj su ljudi bacali proso i delili konzerve koka-kole“, kaže Patrik.

Zahvaljujući svom radu, Patrik je uspeo da kupi stan i da se iseli sa groblja 2020. Možda to nije baš kuća o kojoj je sanjao pre nekoliko godina, ali mu barem omogućava da bude daleko od groblja i njegove jedinstvene atmosfere.

To što je čitav dan oko smrti učinilo ga je odlučnim da u potpunosti uživa u životu. „Ne bojim se smrti, ali bi mi bilo glupo da umrem sada i izgubim sve”. Kada to može da priušti, distancira se od svega tako što odlazi na duge odmore, uključujući nedavna putovanja u Kinu i Japan. Ranije ove godine je obišao i Tanzaniju.

Na pitanje da li želi da bude sahranjen na groblju Iksel, Patrik zaprepašćeno odgovara: „Jesi li lud?! Želim da budem sahranjen daleko odavde, i to veoma duboko“.

U nastavku pogledajte izbor fotografija Žaka Vermera za ovaj tekući projekat.