Zašto bogataši osnivaju investicione fondove za svoje kućne ljubimce

Negde na Menhetnu postoji sedmogodišnji jazavičar po menu Vini Pu, koji ima investicioni fond od 100 hiljada dolara. Fond je osnovala Vinijeva pokojna vlasnica, Patriša Bauers, koja je želela da se postara za to da obezbedi novac za brigu o malom Viniju. Ali prošle nedelje, starateljka ove kuce je podnela tužbu i tvrdi da od izvršitelja nasledstva nije dobila skoro ništa od tog novca, zbog čega je bila prinuđena da iz svog džepa plaća Vinijeve troškove, uključujući i jednu hitnu ortopedsku operaciju prošle godine.

Pravni spor oko investicionog fonda jednog psa svakako jeste sumanuta stvar, čak iako Vinijeva starateljka ima pravo na taj novac. I dok većina nas ne može ni da zamisli da ima šestocifreni investicioni fond, a kamoli da ga ima jedan pas, postoje zaključci koji mogu da se izvedu iz čitavog ovog meteža: ako imaš pare, možeš da odvojiš nešto sa strane i postaraš se za to da tvoj ljubimac bude zbrinut kada umreš, što je prilično lepa stvar koju možeš da učiniš jedinom živom stvorenju kome je ikada bilo iskreno stalo do tebe.

Najčuveniji slučaj fonda za psa je onaj koji je osnovala tajkunka za nekretnine Leona Helmsli, koja je umrla 2007. godine i ostavila 12 miliona dolara za brigu o svom maltezeru, Nevolji (Kasnije je jedan sudija presudio da je ta svota prekomerna, i dodelio je 10 miliona u dobrotvorne svrhe.).

Još jedna dama iz visokog društva, Gejl Posner – ćerka onog tipa koji je izmislio „neprijateljsko preuzimanje korporacija" – testamentom je ostavila 3 miliona dolara i kuću vrednu 8,4 miliona dolara svojoj trojici pasa. Njen sin, koji je dobio jedan milion, smesta je osporio testament, tvrdeći da je u pitanju zavera osoblja Posnerove, koje je sveukupno dobilo 27 miliona da se, između ostalog, stara i o njenim psima.

Izgleda da je ostavljanje svog bogatstva kućnim ljubimcima – za njihovu dobrobit, ali možda i da bi se napakostilo članovima porodice – raširena praksa među bogatim vlasnicima ljubimaca. S toga smo se obratili Geriju V. Bejeru, profesora prava sa teksaškog Univerziteta i advokata investicionih fondova za kućne ljubimce (da, to zaista postoji) da saznamo kako to funkcioniše.

VICE: U redu, kako se to radi? Da li da odem u banku i tražim da otvore račun za svog psa?

Geri V. Bejer: U Sjedinjenim državama se ljubimci smatraju vlasništvom, tako da se novac ne ostavlja životinji. Umesto toga, staviš pare u fond, koji vodi poverenik, za dobrobit životinje. Obično postoji staratelj, koji je korisnik, i koji dobija novac za brigu o ljubimcu, a poverenik je tu da se postara za to da životinja ima odgovarajuću negu.

Šta ako ne osnujem fond? Šta se događa s ljubimcem?

- To se reguliše testamentom, kao i sve ostalo, a ako nemaš testament, potpada pod ostavinsku raspravu. U mnogim slučajevima, ljubimac jednostavno završi u nekom azilu, gde obično ne izdrži dugo. Mnogi ljudi ne shvataju da postoje jednostavne tehnike da zaštite svoje ljubimce.

I zašto je fond za ljubimca drugačiji od toga da jednostavno u testamentu napišeš, „sve ostavljam svom pužu, Raketi"?

- Stvar sa fondom za ljubimca je ta što želiš da bude pravno primenljiv, i da se postaraš za to da se novac zaista koristi za brigu o ljubimcu. Kod „tradicionalnog fonda za ljubimca" tražiš od poverenika da pomaže osobi koja se stara o tvom ljubimcu posle smrti, tako što plaća ljubimčeve troškove po tvojim uputstvima (tu se takođe navodi i koliko se godišnje odvaja novca i na šta taj novac sme da se troši). To što ti pominješ je samo „statutarni fond za ljubimca", što je samo izvršenje testamenta. Tu vlasnik ne mora da donosi toliko odluka kada su u pitanju uslovi korišćenja fonda. Obično država reši ono što nedostaje kod fonda za ljubimca, i postara se za to da se novac troši na ljubimca.

To zvuči dovoljno jednostavno.

- To je veoma primitivna metoda i ja je ne bih preporučio, osim ako je nasledstvo malo. Bolje je osnovati „tradicionalni fond za ljubimca", kada imenuješ staratelja životinje, osobu koja čuva novac, koliko odlazi na troškove, plus dodatnu sumu koja ih „ohrabruje" da ti pomognu. Poverenik takođe vrši nenajavljene provere doma staratelja, da bi bio siguran da se sa životinjom dobro postupa. Ne oslanjaš se na nadu ili poverenje; oslanjaš se na pravno sprovodive obaveze.

Šta ako životinja nadživi staratelja, ili se novac potroši?

- Normalno je da se obezbedi i alternativa za staratelja. Čak i ako ne obezbediš alternativu, mudro je izabrati metodu odabiranja alternative. Naravno, ako se novac potroši, nemaš sreće. Možeš da se nadaš da će se neko starati o životinji zato što je dobar čovek, ali ako ostaviš premalo, postoji rizik da se novac potroši.

Kolika je razumna svota koju treba ostaviti? Na nekim sajtovima koje smo pogledali piše da je to između 15 i 20 hiljada dolara.

- To dosta zavisi i od vrste životinje, očekivanog životnog veka životinje, i tipa nege koju želiš da životinja ima. Ako tvoj pas već ima 14 godina, ili osnivaš fond za hrčka ili skočimiša, pa, neće ti biti potrebno mnogo, osim ako ne želiš da sa strane ostaviš mnogo novca za ekstremnu medicinsku negu.

- Vrsta životinja kod koje ima mnogo aktivnosti kada je u pitanju fond za ljubimce jesu papagaji, zato što mogu da žive i do 100 godina. Moraš da planiraš staratelje koji još nisu ni rođeni. U tom slučaju, možeš da odvojiš novac – recimo 100 hiljada dolara – i taj novac se troši na brigu o životinji. Ali neki ljudi ostavljaju dovoljno novca da i za kamatu i zaradu, i ljubimac može da živi od te zarade. Osim toga, čuo sam da ljudi troše po 5 hiljada dolara na medicinsku negu, ako se životinja razboli, ili je udare kola, ili tako nešto, a to malo može da poremeti fond.

Koji su najveći fondovi za ljubimce?

- Proučavao sam i radio na slučajevima u kojima se svote kreću od visokih šestocifrenih brojeva, do nižih sedmocifrenih, a naravno, takav je slučaj kod životinja koje su veoma vredne, ili imaju dug životni vek, kao što su papagaji, trkački konji i rasni psi.

- Postoji li limit koliko novca možeš da ostaviš svom ljubimcu? 12 miliona dolara koje je Leona Helmsli pokušala da ostavi svom psu su skresana na samo dva miliona, a ostatak je otišao u dobrotvorne svrhe.

- Bukvalno u svakoj državi koja je pravno regulisala fondove za ljubimce važi pravilo da ako je fond za ljubimca „nerazumno veliki" – iako je definicija toga stvar mišljenja – određena suma može da se oduzme fondu za ljubimca, kao da je životinja već umrla. Kada se to zaista i dogodi, veći deo novca obično odlazi u dobrotvorne svrhe, a ostatak pripadne članovima porodice. Naravno, to se dešava veoma retko. Da, slučaj Helmslijeve je imao veliki publicitet, ali to je ekstremno retko.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu