Magija kineskog fudbala – kako je raditi kao trener iz Srbije u Kini

Od kad znam za sebe, gde god da idem, nosim loptu sa sobom. To radim od devete godine kada sam počeo da treniram.

Kada sam odlučio da zapalim u Kinu i učim tamo neke male Kineze kako se gra fudbal, svi su me pitali zašto? U Srbiji mi je išlo sasvim ok – posle pionirske, kadetske i prve omladinske lige u FK Timočaninu, preko Radničkog iz Niša, do KF Zemuna, počeo sam da se bavim trenerskim poslom. Nažalost, studiranje i fudbal nisu najbolje išli zajedno i kada sam shvatio da ne mogu u isto vreme da dajem sve od sebe na terenu i na ispitima na DIF-u, počeo sam trenersku karijeru koja me je dovela do A licence. Postao sam najmlađi trener sa A licencom u Istočnoj Srbiji.

U isto vreme sam radio i kao kondicioni trener. Moj dan je počinjao u 7, a završavao se u 11. Radno vreme, jebem li koliko, a plata, pa fina kad sve to saberete. Fina za ove naše uslove. Od svake plate sam ulagao u svoj razvoj. Od čunjeva, preko literature do opreme za sebe.

Sve je to bilo i više nego okej i zato su mi svi, postavljali čuveno "zašto?" kada sam potpisao ugovor sa Kinezima i kupio kratu.

Ono što sve zanima – jeste, plata je odlična. Ali, plata nije pravi razlog. Razlog je prosečnost, ograničena terasa koju su ljudi u srpskom fudbalu na rukovodećim položajima izgradili oko sebe i sa koje retko silaze u realan svet i na teren. Razlog je i stres koji je neminovan kada želiš nešto više i daješ sebe, a svakodnevno gledaš ljude kojima je prosek sasvim okej.

Znao sam da Kina tek razvija fudbal. Znao sam i da ću raditi kao trener podmatka. U stvari, u Kini i nemaju fudbalski podmladak, tek se razvija.

U Kini se u ovom momentu otvaraju škole fudbala jedna za drugom, uče se pravila i mnogo je klinaca koji prave prve fudbalske korake.

BELI MEDVED U KINI

Sleteo sam u Beihaiu, turističko mesto na jugu Kine i smrzao se. Pošto su leta duga i topla, U Beihaiu ne postoji baš nikakav sistem za grejanje. Kao, greju se klima uređajima. Zima koja me je tamo dočekala, znači da je svuda ledeno. Tako sam prvi put u životu u restoranu jeo morske plodove u zimskoj jakni. Pošto apsolutno ništa nisam razumeo, a ni Kinezi mene šta im pričam na engleskom, za dva, tri dana sam naučio da jedem štapićima i izgovaram par reči na kineskom. I upalilo je. Kada vide da se trudiš da se uklopiš – uklopio si se.

Hladni Beihaiu je bio samo početak pustolovine, jer je grad kineski bazni centar za škole fudbala. Posle dvonedeljnih priprema, čekalo me je putovanje vozom. Posle 39 sati puta stigao sam u Baotou.

Baotou je dosta odsečen od ostatka Kine i pomalo kasni u svemu. Strance, odnosno zapadnjake viđaju ređe od ostatka Kine, tako da su deca bukvalno upirala prstom u mene kada bi me videli na ulici. A ni odrasli se nisu ponašali mnogo bolje – bili su fascinirani mojom pojavom što mi je pomoglo da vrlo brzo sklopim prijateljstva. U Kini svi žele da se druže sa strancima - zovu na večere, upoznaju sa prijateljima. U Baotou, koji je jedan od najvećih centara prozivodnje čelika i gvožđa na svetu, nema mnogo ljudi sa zapada. Mislim da u gradu pored mene živi još dvoje ljudi iz Srbije. Većina Srba je u Šangaju ili na jugu, u Šenženu.

FUDBAL U KINI BEZ STRANACA NE POSTOJI

Prvi trening koji sam održao bio je najmanje deset puta drugačiji od treninga koje su ikada doživeli. Pre mog dolaska, trening se svodio na druženje sa profesorom fizičkog. Prvih nekoliko treninga im je bilo teško da shvate da su zapravo na treningu i da imaju trenera fudbala koji traži nešto drugačije, a ne profesora fizičkog. Mislili su da je sasvim normalno da u sred treninga sednu na teren i odmore ako su se umorili ili da bez pitanja niti naznake u sred vežbi odluče da bi im prijala šetnja do WC-a. Disciplina – ne postoji. Naravno, kasnili su na treninge, i po 45 minuta. Ceo školski čas. Profesor koji je prisutan na svakom treningu im ništa nije rekao. Ja sam ih na kraju kaznio.

Moj posao je držanje treninga klincima iz srednje škole. Ti klinci nemaju gde da se takmiče, jer takmičenja ne postoje. U stvari, postoje dva turnira godišnje, koji traju pet dana, igra se pet mečeva i turniri se obično završavaju tako što klinci padnu na nos od umora. Jer, svi žele da treniraju fudbal ali ne toliko zbog fudbala koliko zbog upisa na fakultet, jer u Kini važi sledeće pravilo – treniraš fubal, to ti je bod više za upis na bolji fakultet.

To je bio tek početak lekcije o kontradiktornosti kineskog fudbala. Dok jedni klubovi troše oko 60 miliona evra u jednom prelaznom periodu, drugi imaju samo prve timove. Grad u kome živim ima preko 3 miliona stanovnika i samo jedan klub koji se takmiči u trećoj kineskoj ligi. Taj klub ima samo prvi tim, ne i mladje kategorije. Škole fudbala se tek otvaraju.

Fudbal u Kini bez stranaca je slab, jako loš. Pored toga, još jedna stvar je zajednička kineskim klubovima - imaju nenormalnu lovu. Svi klubovi unajmljuju uglavnom strane trenere, ceo stručni štab i svaki klub ima po četiri, pet stranaca koji prave razliku na terenu. Primer iz prvog kola kineske prve lige - u prvom kolu je palo 16 golova i podeljeno je oko 10 žutih kartona. Sve golove su postigli stranci, a sve žute kartone su dobili Kinezi. A na prvi pogled njihove utakmice deluju sasvim pristojno - navijači su tu u bojama kluba, tu si i čillidersice, muzika, video bimovi.

Danas, ukoliko si papreno bogat u Kini, kupićeš fudbalski klub. Koliko se para vrti oko fudbala u Kini govori vam i to da vlasnici klubova sa sobom svuda vode unajmljenu devojku za brisanje usta - njen posao je da vlasniku obriše salvetom usta nakon što otpije gutljaj baiđa (popularno kinesko piće na severu zemlje) ili pojede nešto.

MLJACKANJE, PISOARI SA FUDBALSKIM TERENIMA I DRUGI ŠOKOVI

Opsednutost fudbalom u Kini će vam biti jasna ako pogledate ovu fotografiju. Poslednji hit je "ukrašavanje" pisoara malim fudbalskim terenom. Pa vi probajte da ne date go.

Na početku mi je najteže bilo da se naviknem na njihove navike na drugoj strani – za stolom. Posle večere u restoranu, iza Kineza ostaje haos oko i na stolu. Oni vole da grickaju semenke i bacaju ljuske na pod, vole da bacaju i salvete okolo bez posebnog razloga, a vole i da pljuckaju na pod u restoranu ako im nešto nije po volji. Ako im je vruće, najnormalnije je da skinu majicu u resotranu. Mljackanje je uvek prisutno i sa tim zvukom moraš da se pomiriš čim sletiš u Kinu.

Sada je u Kini bio jedan od najvažnijih dana – početkom jula se polažu prijemni ispiti za upis na fakultet. Kako se to približava, pritisak se oseća u vazduhu. Na dan polaganja, ulice ispred škola se zatvaraju, policija je na sve strane, hitna pomoć, na svakom ćošku. Toga dana je zabranjeno trubiti u blizini škole da se budući studenti ne bi dodatno stresirali. Taksisti na dan polaganja prijemnog ne naplaćuju maturantima vožnje. Sve stane u ta dva dana da bi se sprečil ono najgore - dešava se da studenti koji loše urade test i ne mogu na fakultet koji su izabrali, izvrše samoubistvo. Najčešće skaču sa zgrade ili iseku vene.

Videćemo kako će proći ovogodišnji upis. Kao i moja godina u Kini. Za sada je sve ovo više jedno veliko životno, nego fudbalsko iskustvo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instgramu