Kako je moja bipolarna majka pokušala da nađe spas u magičnim pečurkama

Jedne večeri decembra 2012. godine, majka Matiasa de Latrea završila je u hitnoj pomoći. Sama je ušla u bolnicu u nadi da će se osloboditi onoga što je redovno doživljavala, a što je nazivala “morbidnim impulsima”. Zaposleni u bolnici prebacili su je na psihijatrijsko odeljenje jedne bolnice u blizini Pariza.

Nakon što je primljena u bolnicu, dijagnostikovan joj je bipolarni poremećaj. Prepisan joj je koktel lekova, koje je trebalo da pije četiri puta dnevno, ali se činilo da su oni imali slab efekat na njeno stanje. Uvidevši da je terapija prepisana njegovoj majci neefektivna, ovaj fotograf odlučio je da sam istraži šta bi drugo moglo pomoći da se ublaže problemi koji je prate čitav život.

Kako se njegova majka sve više izolovala, sve dublje tonuvši u depresiju, de Latre je prestao da veruje u dominantne modele zapadne medicine i provodio je sve više vremena u prikupljanju informacija o alternativnim praksama lečenja. Posebno ga je zainteresovala upotreba psihotropičkih droga kroz ljudsku istoriju, prikupljanje tekstova koje su pisali specijalisti, analiziranje arheoloških izveštaja, kao i izučavanje šamanističkih rituala. Takođe je putovao u Peru, kako bi istražio upotrebu ajahuaske u terapeutske svrhe.

Ovaj fotograf dokumentovao je sva svoja otkrića. Od njih je sastavio “Majčino lečenje,” rad originalno objavljen 2017. godine, čija je svrha dvostruka: da zabeleži kako je čovečanstvo koristilo halucinogene pečurke u terapeutske svrhe, kao i da ispriča priču o potrazi njegove majke za olakšanjem.

Ova knjiga vraća nas u praistoriju, do prvih prikaza onoga što deluje kao šamanski rituali. Kamenje izrezano u oblik pečurke, crteži iz pećina koji prikazuju antropomorfna bića i šamane — ovo su možda najstariji tragovi ljudskog znanja o izmenjenim stanjima svesti koji su dosad pronađeni.

Iako ovo nisu konkretni dokazi o upotrebi halucinogenih droga, de Latre je siguran da je u najmanju ruku to dokaz da je “ljudski pogled na svet bio otvoreniji i spiritualniji od našeg.”

Upotreba psilocibina je istražena — ova psihodelična supstanca može se naći u oko 200 vrsta pečuraka širom sveta — a ova istraživanja sprovode se godinama, pa ipak, Matias nije pronašao nijedan slučaj kliničkog testiranja na osobama sa bipolarnim poremećajem.

Tokom perioda produbljenog istraživanja, Matias je došao do podataka o jednom eksperimentu koji je sproveo američki autor i etnomikolog Robert Gordon Voson. 1955. godine, on je putovao u Oahaku kako bi uopznao maztečku vidarku Mariu Sabinu, i kako bi napisao poznati članak iz 1957. godine pod naslovom “U potrazi za magičnom pečurkom”. Nekoliko decenija kasnije, Matias je razgovarao sa psihoterapeutom koji je studirao u Meksiku sa potomcima same Sabine.

Sve ubeđeniji u terapeutske mogućnosti pečuraka kada se koriste pažljivo i pod budnim okom profesionalaca, Matias je svojoj majci predložio da proba psilocibin u skladu sa šamanskim protokolima i pod nadzorom stručnjaka.

Njegova majka je prekinula odnose sa svojim nekadašnjim psihijatrom, u pokušaju da se sama izleči mikrodoziranjem, ali se i dalje sastaje sa psihoterapeutom koji proverava njeno stanje. Malo po malo, ova droga učinila je njen život podnošljivom. U ovoj knjizi, de Letre piše da je to njegovoj majci “vratilo vitalni momentum koji joj daje energiju i motiviše je da ponovo izgradi svoj život.”

Majčino lečenje ne predstavlja samo iskustvo majke ovog fotografa. On kaže da ovaj rad treba posmatrati i kao vizuelni prikaz načina na koji ljudi reaguju na očaj, ali i svedočenje o tome koliko je jedna majka želela svoj život nazad.

Majčino lečenje Matias de Letrea objavljeno je od strane The Eriskay Connection i dostupno je sada.