Pitali smo eksperta zašto mislite da je kanibalizam odvratan

Ako čitate ovo, verovatno mislite da je kanibalizam odvratan. Znamo to zato što smo vas pitali nakon što je naš intervju sa korisnikom Redita koji je prijatelje uslužio takosima spremljenim od njegovog sopstvenog amputiranog stopala postao viralan. Zašto tačno mrzimo samu pomisao na jedenje ljudskog mesa? U ovom slučaju, bilo je tehnički gledano etički, ali čitaoci su i dalje reagovali kolektivnim zgražavanjem.

Napravili smo anketu na Instagramu, Tviteru i Snepčetu: “Da li biste probali ljudsko meso da dolazi iz etičkog, dobrovoljnog izvora?” Na sve tri društvene mreže i u preko 500.000 odgovora, odnos je bio prilično isti: četvrtina je rekla da, naravno da bi, a oko 75 odsto je reklo ne, nema šanse. (Da: 114,625; Ne: 424,761). Ako moralne implikacije povređivanja drugog svesnog bića — primarna strava u kanibalističkim klasicima kao što je Kad jaganjci utihnu — nisu razlog zašto je kanibalizam odbojan, šta je onda?

Obratili smo se Bilu Šatu, autoru knjige Kanibalizam: Savršeno prirodna istorija i zatražili od njega da nam objasni šta se dešavalo u glavama ljudi koji su glasali “Ne”.

VICE: Zašto toliko ljudi ima urođenu odbojnu reakciju na jedenje ljudskog mesa?

Bil Šat: Nisam baš siguran da je urođena. Ona je duboko ukorenjena u zapadnjačku kulturu. To je informacija koja se prenosi još od vremena Starih Grka. Od Homera do Herodota preko Rimljana i potom Šekspira, Danijela Defoa i Sigmunda Frojda, ta lavina je samo rasla. Govorimo o preko 2.000 godina. Kanibalizam je za te pisce bio najgori tabu. Na to dodajte hrišćanstvo i judaizam, gde je bitno da telo ostane netaknuto, i dobijate refleksnu reakciju koju imamo sada na sam pomen te reči.

Zapadnjacima je u istorijskom smislu bilo pogodno da anatemišu kanibalizam. Ako ste Kolumbo i možete da optužite ljude da su kanibali, onda možete prema njima da se ponašate kao prema gamadi. Oni za vas onda nisu ljudi. Možete da uništite čitave te kulture. Ali postoje druge kulture [kao što su Vari iz zapadnog Brazila iz vremena pre 20. veka] koje bi bile jednako užasnute da saznaju da mi sahranjujemo mrtve, kao što bismo mi bili da saznamo da oni svoje bližnje jedu.

Kultura je neprikosnovena, a naša kultura diktira da je kanibalizam jeziv tabu.

VICE: Kako se ljudi koji o ovim stvarima razmišljaju na ovaj način nose sa etikom različitih vrsta kanibalizama?
Pre nego što sam napisao ovu knjigu, morao sam da definišem šta je kanibalizam. Postoji ritualni kanibalizam, postoji lekoviti kanibalizam, postoji pogrebni kanibalizam, teroristički kanibalizam, kanibalizam iz gladi. I, naravno, kriminalni kanibalizam.

Kanibalizam nije tabu u svim kulturama. Sve do relativno nedavno u Kini, kanibalizam nije bio ona vrsta tabua kakvu imamo danas na Zapadu. Do toga je došlo samo zbog zapadnjačkog uticaja. Isto je i sa drugim kulturama, naročito izolovanijim, manjim kulturama u Južnoj Americi i Africi, gde se to verovatno više ne radi, a ako se i radi, radi se u tajnosti. Zato što ne želite da uznemirite Zapadnjake. Naša kultura je toliko uticajna danas da je kanibalizam iskorenjen sa mesta gde se praktikovao sve donedavno.

Ako pogledate kanibalizam iz gladi, Donerov karavan, ragbi tim čiji se avion srušio u Andima sedamdesetih, ti ljudi ne razmišljaju o etici. Oni su razmišljali o preživljavanju. A kad vaše telo bude primorano da bukvalno pojede samo sebe, onda pravila više ne postoje. Tad se donosi odluka da li ćete preživeti, da li će vaša deca preživeti, ili ćete umreti. Jedan od načina da preživite, ako ima tela unaokolo, jeste da ih pojedete.

To je veoma drugačije od nekoga ko jede svoju posteljicu posle porođaja zato što je uveren da će mu to povratiti hormone koje je izgubio porođajem i izlečiti post-porođajnu depresiju. Ta osoba ima veoma drugačiji pogled na kanibalizam — ako ga uopšte smatra kanibalizmom.

Na osnovu vašeg istraživanja, ako biste želeli da se upustite u etički, legalni kanibalizam — koji deo tela bi bio najukusniji da se pojede?
U zavisnosti od toga šta jedete, ukus bi bio potpuno drugačiji, a spremili biste to drugačije. Isto kao što možete da dobijete odrezak od krave, iste tipove mesa možete da dobijete iz mišićnog tkiva. Ljudi koji se lože na organsko meso mislim da ne bi uočili razliku između ukusa ljudske džigerice ili ljudskog bubrega i ovčijeg bubrega ili kravlje džigerice. Sve zavisi od dela mesa i kako je on spremljen. U tom smislu, nema tu mnogo velike razlike. Imate posla sa sisarem sa različitom vrstom tkiva koji bi, ako biste odlučili da ih jedete (a ja to ne zagovaram), sasvim sigurno imali drugačiji ukus.

Jeo sam posteljicu i imala je ukus organskog mesa. Nije imala ukus piletine, nije imala ukus odreska, nije imala ukus svinjetine. Ali to je samo zato što se radilo o organskom mesu. Da je bio komad bicepsa — prvo i prvo, ne bih ga uopšte jeo, zato što to nisam želeo da radim — ali sve zavisi od mesta na telu sa kog potiče. Da je lik koji je napravio takose od svoje amputirane noge isekao sebi džigericu i pojeo je, bila bi veoma drugačijeg ukusa od tog ukusa divljači koji je opisao jedući svoje stopalo.

Da ste pozvani na obrok sa takosima od stopala, da li biste se odazvali?
Ne. Jok. Ne. Ne. Ne. Ne. Uradio sam to, nema potrebe da to radim još jednom. Posteljica koju sam isprobao, žena od tog lika živi od toga. Sprema posteljice za klijente. Pravi tinkture od njih, boji ih i presuje i pretvara u slike balona. Ali ih sprema i za klijente da ih jedu. Kad sam čuo za to, pozvala me je u posetu i da isprobam njenu posteljicu. I ja sam pomislio, možda ću za 10 godina živ da se pojedem ako odlučim da to sad ne uradim. Rezervisao sam avionsku kartu u roku od 10 minuta. Otišao sam tamo i bila je to prava avantura. Sve je ispalo spektakularno dobro, ali ne bih to ponovio… Ukus je bio sjajan. Kuvar ju je spremio u fazonu oso-buka. Počistio sam tanjir. Ali prosto ne vidim zašto bih to radio ponovo.

Koje su opasnosti jedenja ljudskog mesa?
Postoji opasnost da je tkivo zaraženo. Ne želim da preplašim tog lika, ali postoje bolesti koje se prenose jedenjem ljudskog mesa. Postojale su grupe kultura na mestima kao što su Papua Nova Gvineja koje su gotovo izumrle zbog običaja da jedu mrtve. Grupa po imenu The Fore u planinama Nove Gvineje umirala je od jezive neurobiološke bolesti po imenu Kuru, za koju se utvrdilo da je izaziva jedenje zaraženog ljudskog mesa. To ne znači da ju je lik možda imao, ali postoje patogeni koji mogu da se prenesu jedenjem tog mesa.

Verovatno ista vrsta patogena koje možete da dobijete od jelena kog ste upravo ustrelili. Može biti da je bakterija. Može biti E. koli. To je individualna odluka. Taj lik je odlučio to da radi, a i njegovi prijatelji su to uradili, a šanse da će oni biti dobro prilično su visoke. Ali ja to ne bih radio. Ali želite da vidite nešto slično Kuruu, pogledajte šta Alchajmer radi mozgu. To su neizlečive bolesti. Dobijete je i umrećete od nje. To je jeziva degenerativna nervna bolest koja praktično pretvara vaš mozak u švajcarski sir. Sama pomisao na tu mogućnost bi me verovatno odvratila od jedenja ljudskog mesa.

Šta vas je najviše iznenadilo u vašem istraživanju kanibalizma?
Iznenadilo me je koliko je kanibalizam rasprostranjen u životinjskom carstvu iz razloga koji nemaju nikakve veze sa oskudicom u hrani. To me je oduvalo. Što se ljudi tiče, stvarno me je šokiralo koliko je bio zastupljen lekoviti kanibalizam u Evropi, uprkos stigmi koja potiče još od Starih Grka. Delovi tela se drobe, melju, pretvaraju u tinkture. Kuvaju se, jedu sirovi stotinama godina da bi se izlečila svaka vrsta bolesti koja može da vam padne na pamet. Pili su krv da izleče epilepsiju i jeli salo da bi izlečili stomačne poremećaje. To me je oduvalo. Nisam našao dokumente da je ljudima bilo gore od lekovitog kanibalizma.

Počelo je u Srednjem veku i trajalo preko Renesanse sve do savremenog doba. Sve do 20. veka kada je Merk Indeks naveo Mumiju… što je zapravo bio pogrešan prevod arapske reči za bitumen, katran koji su koristi prilikom pripremanja mumija i da bi zaceljivali rane. Evropljani su to videli i protumačili kao Mumiju — mrtvaca umotanog u zavoje — tako da je došlo do pomame za mumijama zato što se mislilo da imaju lekovitu vrednost. Ali ponestalo im je mumija pa su počeli da proizvode veštačke mumije da bi oponašali stanje egipatskih mumija. Mleli su ih u prah i jeli. A to se sve dešavalo u 20. veku. To me je oduvalo. Poslednji ostaci toga je ideja da možete imati nekih zdravstvenih prednosti od toga što pojedete posteljicu.

Kako danas izgleda savremeni kanibalizam?
Kanibalizam se i dalje dešava. Samo pogledajte mesta gde vlada velika glad. Svakako je bilo izveštaja o kanibalizmu na mestima kao što je Severna Koreja. Samo potražite mesta gde ima mnogo siromašnih kojima je iznenada ponestalo hrane. Tamo ćete pronaći kanibalizam danas.

Kulture koje su to redovno radile u prošlosti uglavnom to više ne rade, zbog likova koji im donose majice sa kratkim rukavima i patike. Dominacija Zapadne kulture iskorenila je rituale koje su mnogi domoroci smatrali svetima stotinama hiljada godina. Teško je naći narode koji to i dalje rade.

Ima li šanse da etički kanibalizam ikad postane kulturološki prihvatljiviji?
Radio sam mnogo na ovome tokom proteklih nekoliko godina da bih sastavio ovu knjigu i prosto ne vidim da će to postati nešto kulturološki prihvatljivo, uglavnom zbog tog duboko ukorenjenog tabua.

Pratite Beketa Mufsona na Tviteru i Instagramu.