Mačke sa ulice su naša poslednja nada

Sve više osećam da svaku moju prazninu u životu popunjavaju mačke iako ih sama nemam. Bilo da se pakuju u kutije koje im nisu taman, ili jednostavno lebde u vazduhu, mačke su sa razlogom postale prave maskote interneta. U jednakoj meri nas razneže, predoziraju slatkoćom i umanje stres iako nam ne predu u krilu već sa ekrana. Međutim, novi dokumetarac Sejde Torun  Kedi o velikoj populaciji istanbulskih maca sa ulica se ruši stavove o macama kao pufnastim drugarima: one su bića sa likom i ličnostima, posrednici između nas i Boga.

Od antičkih egipatskih skulptura, do knjige Old Possum's Book of Practical Cats T.S. Eliota i mjuzikla Endrua Lojd Vebera, cica-mace su nepresušni izvori inspiracije umetnosti već hiljadama godina. Sedjin film je još jedan omaž privlačnoj prirodi mačaka u nizu. Kao i u mnogim zemljama gde je većinsko stanovništvo muslimansko, populacija mačaka u Turskoj je brojna. U islamu, cats se ritualno smatraju čistim životinjama. Danas, stanovnici ove zemlje redovno ostavljaju hranu i vodu vernim posetiocima dozvoljavajući im da dolaze i odlaze kako im odgovara. U jednoj posebno smešnoj sceni iz filma  Kedi zaposleni iz jednog restorana umiru od smeha dok objašnjavaju kako se Duman (Gospodin) pojavljuje na vratima i grebe šapicom tražeći hranu, čak i kada su vrata širom otvorena.

Do kraja ovog filma zaljubićete se u mačke Istanbula ali u isto vreme i brinuti o stvarima koje prete da im ugroze živote. Pričala sam sa Torunovom preko telefona dok se pripremala za premijeru filma u Los Anđelesu.

VICE: Zašto si poželela da napraviš ovakav film? 

Sejda Torun: Odrasla sam uz mačke u Istanbulu, tako da je tu već postojala jedna ogromna ljubav. Ljudi koji nisu iz Turske uvek primete tu specijalnu vezu između ljudi i mačaka u Istanbulu. Želela sam da istražem i prikažem kako izgleda ovaj grad očima bića koje nije čovek, da napravim portret Istanbula koji ne mogu ponuditi vesti i turistički vodiči.

Na koje logističke izazove si nailazila snimajući iz ove perspektive? Da li su na određenim lokacijama stalno bile postavljene kamere?

Nismo, to bi bilo zaista preteško jer je grad prevelik i prepun ljudi, a mačke su previše mobilne na svojim teritorijama. Najveći izazov je bilo njihovo kretanje koje je jednako bilo usmerno i vertikalno i horizontalno. One istražuju grad kroz te dve dimenzije, pa je bilo tepko pratiti ih kamerama. Najbolji način da ih snimimo je da imamo malu grupu sa kamerom van kombija koja trči po gradu. Imali smo ljude koji su nam služili za širenje informacija, koji bi nas pozvali i rekli "Psiho se vratio, dolazite!" Mačke su mnogo vezane za ljudske partnere, tako da smo ponekad pratili određene ljude kako bismo došli do mačke.

Ukradeno iz  Kedi. Fotografija dobijena ljubaznošću Oscilloscope Laboratories

Da li misliš da ima možda previše mačića? Oni su predivni i ja ih obožavam, ali pitam se da li bi ih šetajući Istanbulom stvarno videla toliko?

Nismo nikad dodavali mačiće u kadar, ali nismo ih ni sklanjali. Snimali smo tokom aprila i maja, što je udarni termin za dolaženje mačića na svet. Susretali smo i dosta trudnih mačaka koje traže mesto da donesu svoje bebe na svet. One mnogo zavise od ljudi. Mačka koja nosi mačiće će vam se možda ušetati u dvorište i smestiti u neki ugao kako bi se omacila, a ne možete tek tako da je izbacite.

Pred kraj filma postoji rasprava o tome kako se grad menja, a ti sugerišeš da je mačja populacija možda u opasnosti. Možeš li malo bolje da nam objasniš na šta misliš? 

Ne bih nazvala to "džentrifikacijom" jer to nije slučaj zajednice koja utiče na prirodni razvitak prostora u kome živimo. Ovde se više radi o nekretninama koje postaju sve skuplje, jer populacija ljudi ubrzano raste. Dok sam ja bila dete u Istanbul je imao oko četiri miliona stanovnika— sada ima dvadeset. Pretnja mačkama i njihovom staništu je naše postavljanje prioriteta na osnovu trenutnih potreba, naše potrebe da prilagodimo stanovanje ljudima, umesto da razmišljamo strateški. Grad se naglo razvio tokom osmadesetih, ali njegova organizacija nije najbolje izvedena. Mačkama ponestaje prostora za život, i to za život van stanova gde su ljudi.

Povremeno se oglasi neko iz vlasti i izjavi "Hajde da ih skupimo sve i smestimo u prihvatilište, jer imati puno mački na ulicama nije nešto što se Evropi dopada" i onda reše da će pokupiti sve pse i mačke sa ulica. A onda desetine hiljada ljudi izađe na protest. Tu situaciju imamo na svakih pet godina otprilike. Uvek postoji pretnja da bi mačke mogle da nestanu, ili da ne postoje na način na koji ih ima danas i to je definitvino jedan od razloga zbog kog sam snimila ovaj dokumentarac.

Pročitala sam nekoliko kritika koje kažu da ovaj film nije politički. Da li se slažeš sa tim?

Mislim da ljudi vide ono što žele da vide, što je okej— film nije pravljen da bude aktivistički. Mačke u Istanbulu i veza koju imaju sa ljudima je mnogo veća tema od bilo koje političke. Ali politika je uvek uticala na moj izbor. Želela sam da napravim film koji će naterati da se osećate isto kao kada vam se prikrade istanbulska mačka i sedne vam u krilo terajući vas da sedite sat vremena mirno dok se ne pomeri. Divan osećaj. Tople su, predu, puštaju vas da ih mazite i zaboravite na sve ostalo. Odjednom, više ne proveravate notifikacije na telefonu, i prekidate razgovor koji ste prethodno započeli. Postajete skocentrisani na to iskustvo kroz koje vas vodi mačku koja vam sedi i prede u krilu.

Da li ti imaš mačku?  Ne, nemam kučnog ljubimca jer mnogo putujem, pa mislim da to ne bi bilo fer prema njima. Ali volim da se staram o tuđim kucama i macama.

JOŠ na VICE: