Pitali smo eksperta šta bi se desilo kad bi EU otvorila granice

Osamsto muškaraca,žena i dece utopilo se prošle nedelje u Mediteranu nakon što im se brod prevrnuo nedaleko od libijske obale. Prethodne nedelje, 12. aprila, 400 ljudi udavilo se u sličnoj nesreći. UNHCR veruje da je od početka godine stradalo oko 1.700 ljudi u pokušaju da preplovi Mediteran i stigne u Evropu.

Od te sudbonosne nedelje, niko u Evropi više ne ignoriše ovu katastrofu. Lideri EU su na specijalnom samitu dogovorili sprovođenje opsežnih mera kako bi spasli ljude od pomorskih tragedija. Istovremeno, raspravljalo se o brojnim idejama sa ciljem da se izbeglice odvrate od pokušaju da pređu. Predlozi su se kretali od podizanja ogromnih izbegličkih kampova u zemljama Severne Afrike sve do vojne intervencije u Libiji, kako bi se suzbila krijumčarska mreža.

Problem sa svim tim idejama je očigledan. Uz njihovu pomoć najviše što može da se uradi jeste da se umanje vidljive posledice suštinskog problema koji neće nestati preko noći: suviše je ljudi koji žele da emigriraju u Evropu a EU ih ne pušta. Njihovi motivi za imigraciju su različiti — jedni beže od rata i progona, drugi od siromaštva i bezizglednosti — ali odgovor EU ostaje čvrst: bez vize, niko ne može legalno da uđe.

Ljudi se, međutim, retko zapitaju što mora baš tako. Nikome na pamet ne bi palo da spreči 19-godišnjaka iz Atine da okuša sreću u Štutgartu. A opet ljudima iz Trećeg sveta osporavamo ovo pravo. Šta bi se desilo kad bismo otvorili granice EU i prosto pustili unutra sve koji žele da uđu?

Pogledajte dokumentarac Bekstvo iz Grčke

Takve političke ideje ovih dana deluju utopijski. Već smo se navikli na ideju da ekonomski naprednije države moraju da brane svoje granice svim sredstvima kako bi se zaštitile od razuzdane imigracije iz siromašnijih zemalja. Odbacivanje ove kontrole i puštanje svakog imigranta da uđe nakon provere njegovog identiteta i lekarskog pregleda zvuči kao naivna vizija aktivista koji se zalažu za ukidanje granica i kao da ne zavređuje ozbiljnu diskusiju.

Jer čak i ako mnogi prihvate moralni argument za otvaranje granica, većina i dalje smatra da to nije realistična opcija. Evropa bi se urušila pod naletom ljudi — to je makar preovlađujuće mišljenje.

A opet mnogi ne znaju da akademici — prevashodno ekonomisti — ozbiljno razmatraju upravo ovu ideju. Jedan od njih je Majkl Klemens. Kao viši naučni saradnik Centra zaglobalni razvoj, on godinama istražuje emigraciju i došao je do nekih neočekivanih zaključaka. Među njima je njegova teorija da ograničavanje imigracije "predstavlja jednu od najkrupnijih prepreka između trenutne dobrobiti čovečanstva i njegove potencijalne dobrobiti." Prema njegovima proračunima, slobodno kretanje preko međunarodnih granica moglo bi da udvostruči globalni bruto domaći proizvod.

Zatražili smo od Majkla Klemensa da za nas zamisli šta bi se desilo kad bi EU odjednom odlučila da otvori granice pred međunarodnim imigrantima. Iako on ne tvrdi da ovaj scenario sadrži apsolutnu istinu, njegova razmišljanja su, najblaže rečeno, iznenađujuća.

VICE: Gospodine Klemens, ako ne računamo političke razloge — zašto ljudi pokušavaju da emigriraju u bogate zemlje?

Makl Klemens: Ljudi iz siromašnih zemaljaemigriraju uglavnom da bi obezbedili sigurnost za sebe i svoje porodice, da bi dobili adekvatnu naknadu za svoj teški rad i učenje. Sigurnost i poslovne prilike uglavnom zavise od zemlje u kojoj živite, a 97 odsto čovečanstva živi u zemlji u kojoj je rođeno. Za nas koji smo rođeni u sigurnim, razvijenim zemljama, takva nasumična lutrija deluje prilično nezadovoljavajuće. Većina imigranata su ljudi koji su naprosto odlučili da ne dozvole da rezultati lutrije koja im je nametnuta utiču na tokove njihovih života.

U okviru granica naših sopstvenih zemalja, mi znamo zašto ljudi napuštaju naselja koja su opasna, siromašna ili oboje. Iz istih razloga ljudi napuštaju zemlje koje su opasne, siromašne ili oboje. Ali tu postoje dve glavne razlike. Mnogi ljudi u opasnim, siromašnim zemljama žive sa rizikom i nemaštinom sa kojima se čak ni najsiromašniji u bogatim zemljama nikada neće suočiti i ne mogu čak ni da zamisle. I, naravno, niko s oružjem ne stoji na izlazu iz siromašnih krajeva i ne tera ljude da ostanu tamo gde su.

Šta bi se, dakle, desilo kad bi EU potpuno otvorila svoje granice? Da li bi bila preplavljena imigrantima iz siromašnijih zemalja?

Veoma je teško predvideti tokove migracija. To vidimo po dva slučaja kada je Velika Britanija ukinula ograničenja za imigrante. Velika Britanija je 2004. godine ukinula ograničenja za imigrante iz Poljske; imigracija je bila mnogo veća od predviđene. Ona je 2014. ukinula i ograničenja za imigrante iz Rumunije; imigracija je bila mnogo manja od predviđene.

Možemo da računamo na to da će mnogi ljudi biti glasni i sigurni u svojim predviđanjima propasti. Kad je Nemačka 2012. godine ukinula ograničenja za imigrante iz Poljske, nemački trgovački sindikati su predvideli da će naredne godine nagrnuti milion Poljaka. Stvarna poljska imigracija te godine bila je svega 10 odsto od toga; preostalih 90 odsto bilo je samo rezultat zaplašene mašte. Kad su Sjedinjene Države 1986. godine otvorile granice ka siromašnoj ostrvskoj državi Mikroneziji, mnogi su predviđali da će Mikronežani nagrnuti na Havaje i u Kaliforniju. Četrnaest godina kasnije, u Sjedinjene Države se preselilo manje od 6 odsto stanovništva Mikronezije.

Šta bi se, dakle, desilo na globalnom planu? U Galupovim anketama imamo neke dokaze, koji za sada mogu samo da se smatraju nagoveštajima. Galupovi anketari idu u većinu zemalja širom sveta, i u svakoj zemlji svake godine odraslim ljudima postave oko 1.000 istih pitanja. Jedno od tih pitanja je da li bi voleli da emigriraju i, ako da, gde.

Suština je da bi ukupno stanovništvo Evrope poraslo za 10 odsto kad bi svako ko je rekao Galupu da bi voleo da se preseli u Evropu to i uradio. Stanovništvo Nemačke bi poraslo za 23 odsto, zato što je ona posebno razvijeno i poželjno odredište.

To je najbolji direktni dokaz koji imamo. Kažem da je ovaj dokaz samo nagoveštaj, jer ne znamo do koje mere izražene želje odražavaju stvarno ponašanje. Mnogi koji kažu 'da' možda samo iskazuju jalovu želju, a ne pravu nameru — kao što biste anketaru rekli 'da' na pitanje da li biste želeli da jednog dana pokrenete svoj posao. A mnogi koji kažu 'ne' mogli bi da se predomisle ako bi pronašli način da emigriraju a da ne plate krijumčarima ili dovedu svoje živote u opasnost. Dakle, pravi odgovor je da društveni naučnici ne mogu biti sigurni, ali su zapazili sistematsku tendenciju da interesne grupe preteruju u predviđanju priliva ljudi.

Kakav bi uticaj priliv imigranata imao na evropsku ekonomiju?

Istraživanja koja imamo pokazuju da je imigracija imala pozitivan uticaj na ekonomski rast u čitavoj Evropi. Ovo ostaje istina čak i u najsofisticiranijim ekonomskim predviđanjima. Kristijan Luc i Ingo Volter predviđaju pozitivan uticaj imigracije na ekonomski razvoj Nemačke. Katerina Lisenkova i Miguel Sančez predviđaju pozitivan uticaj imigracije na ekonomski razvoj Velike Britanije. I tako dalje.

Usudio bih se da kažem da je ovo mišljenje postiglo konsenzus među ekonomistima. To vam govori mnogo, jer su ekonomisti poznati po tome da se ograđuju od svega. Ali svi ozbiljni dokazi koje imamo ukazuju na veliku dobit u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti od smanjenja granica i veće pokretljivosti radne snage. Devedeset šest odsto američkih ekonomista slaže se da ekonomska dobit od imigracije u Sjedinjene Države nadmašuje njene gubitke.

To je praktično jednoglasje. Iako postoji šačica ekonomista koji izražavaju nedefinisane tvrdnje o ekonomskoj štetnosti imigracije, oni uglavnom nisu obavili nikakvo legitimno ekonomsko istraživanje koje bi podržalo takvu tvrdnju i na njihovo mišljenje treba gledati kao na političke stavove pre nego na odraz ekonomske ekspertize.

Naravno, bitan je vremenski okvir. Uticaj miliona imigranata iz pregršt razloga zavisi od toga da li pristižu za tri godine ili u periodu od 20 godina. To se, međutim, uglavnom ne pominje u javnim raspravama, koje se umesto toga usredsređuju na isključivosti kao što su "zaustavite ih sve" ili "pustite ih odmah sve".

Suptilnija rasprava pošla bi od čvrstog konsenzusa ozbiljnih ekonomskih istraživanja da postoji velika opšta ekonomska dobit i bavila bi se time kako obaviti tranziciju a da se ta dobit iskoristi. Ekonomski razvoj u siromašnim zemljama vezuje se za više emigracije, a ne manje, iz istih razloga iz kojih je verovatnije da ćete videti ljude iz udaljenih naselja kako žive i rade u luksuznim delovima centra vašeg grada dok se to udaljeno naselje bogati. Jedan od velikih izazova politike 21. veka jeste kako voditi politiku koja mobilnost pretvara u ekonomsku dobit, umesto u postavljanje pomorskih blokada i masovnih izbegličkih kampova.

Da li bi evropski radnici doživeli značajan pad nadnica? Je li moguće da tržište primi, na primer, milione novih radnika, od kojih su neki neobučeni?

Budući priliv imigranata, na velikom uzorku, povećaće cenu nadnica i zaposlenost uobičajenih evropskih radnika.

Neki od najboljih novih dokaza ovoga potekli su od ekonomista Metea Fogeda i Đovanija Perija. Niko ne raspolaže boljim podacima ili naučnijim metodama od ovih naučnika. Oni su proučavali nadnice i zaposlenost svakog pojedinačnog radnika u Danskoj od 1991. do 2008. godine (jeste, baš svakog) i pratili kako oni reaguju na veliki priliv izbeglica sa mesta kao što su Somalija ili Avganistan. Ti imigranti su zapravo doprineli porastu nadnica nekvalifikovanih radnika i zaposlenosti.

Da bismo uvideli zašto je to tako, moramo da napravimo korak unazad. Naravno, ako postoji jedno jedino neupražnjeno radno mesto u građevini ili obrazovanju, emigrant koji će popuniti to radno mesto znači da ga meštanin neće dobiti. Ali to je samo početak funkcionisanja tržišta rada. Kada imate imigrante, lokalni radnici donose raznovrsnije odluke. Ono što Foged i Peri pokazuju jeste da su niskokvalifikovani Danci reagovali na priliv imigranata tako što su se specijalizovali u poslovima koji zahtevaju složenije zadatke i manje manuelnog rada. Pored toga, neka druga istraživanja su pokazala da se meštani dokvalifikuju kada se poveća stručnost imigranata. A kada ima suviše imigranata, firme prilagođavaju svoje investicije tome, odustajući od tehnologija koje eliminišu nekvalifikovana radna mesta, i za nekvalifikovane imigrante i za nekvalifikovane meštane. Najprostije od svega, strani radnici nisu samo radnici, oni su i potrošači. Slabo plaćeni imigranti obično konzumiraju proizvode kao što su brza hrana i jeftina odeća koju prave i prodaju drugi slabo plaćeni radnici.

Sve to znači da nekvalifikovani imigranti na kraju i uzimaju i stvaraju nova radna mesta. Ravnoteža, prema najboljim istraživanjima koje imamo o Evropi, bila je pozitivna čak i na mestima gde su političari i aktivisti posebno glasni da je ona negativna. Saopštiti ljudima taj podatak večito će predstavljati izazov, zato što su načini na koje imigranti uzimaju radna mesta direktni i vidljivi, a načini na koje stvaraju radna mesta posredni i nevidljivi.

Da li bi evropski sistemi socijalne pomoći propali ako bi previše ljudi zavisilo od njih? Postoje li načini da se taj efekat ublaži?

Razborita rasprava o imigraciji i socijalnoj pomoći mora poći od činjenica. Trenutno sistem socijalne pomoći svuda u Evropi zavisi od imigranta, a ne obrnuto.

Iscrpni pregledkoji je nezavisna OECD napravila 2013. godine pokazao je da je prosečno imigrantsko domaćinstvo u Evropi donelo 3.000 evra poreske dobiti više nego što je uzelo u olakšicama. To znači da rad imigranata u suštini subvencioniše evropske države — pomaže Evropljanima da plate obrazovanje svoje dece i brigu o svojim starijima. Pitanje je da li će evropski sistemi socijalnih pomoći propasti bez imigranata.

Ovo posebno važi za Nemačku. Profesor Holger Bonin pokazao je da poreska dobit po strancunadmašuje troškove transfera za oko 2.000 evra godišnje.(Studija OECD-a otkrila je negativni neto doprinos u Nemačkoj, ali kao što se u studiji napominje, to je uglavnom zato što ova zemlja kao "imigrante" računa nekoliko miliona Aussiedler i Spätaussiedler, građana nemačke nacionalnosti iz Istočne Evrope tokom i odmah posle Hladnog rata. Oni su uglavnom ostarili i trenutno uzimaju mnogo više u penzijama i zdravstvenim olakšicama nego što doprinose porezom.)

To vam je, dakle, trenutna realnost. Imigranti subvencionišu neemigrante, u Nemačkoj i širom Evrope. Malo je verovatno da će se to promeniti pod većim prilivom imigracije. To je zato što je glavni razlog za rezultate OECD-a, kako stoji u njihovoj analizi, to što su novi imigranti mladi i zdravi ljudi na vrhuncu snage —ljudi koji najviše pune državne kase. Taj obrazac će se menjati vrlo malo čak i ako dođe do mnogo većeg priliva imigranata, pa čak i ako se poreska i potrošačka politika ne promene.

Nadalje, sistem socijalne pomoći može da se prilagodi prilivu imigranata. Studija OECD-a beleži velike razlike u državama: neto pozitivni fiskalni uticaj imigranata u Norveškoj dvostruko je veći nego u Danskoj. Fiskalni uticaj imigranata zavisi od odluka koje donose države. U Velikoj Britaniji, azilanti su neto korisnici pomoći zato što im je zabranjeno da rade. Što će reći, glasači u Velikoj Britaniji očigledno podržavaju politiku koja primorava azilante da ne donose poreske prihode. I onda se neki od tih istih glasača žale da azilanti ne donose poreske prihode.

Postoje li kulturološki ili društveni problemi koji mogu nastati kad značajan broj ljudi iz nerazvijenih zemalja odjednom počne da živi u Evropi?

Naše pretpostavke o imigraciji su toliko duboko ukorenjene da su ugrađene direktno u naš jezik. Uobičajeno je reći da socijalni problemi "proističu" iz imigracije. Razmislite na trenutak o pretpostavkama koje su neophodne da bismo postavili to pitanje.

Zamislimo da su neku ženu na ulici napali muškarci dok je išla na posao. Zbog čega je došlo do tog napada? Zavisi od vaših predubeđenja. Mnogi ljudi na svetu smatraju da žene nemaju neosporno pravo da rade ili hodaju bilo kojom ulicom. Takvi ljudi mogli bi da kažu da je uzrok napada bio taj što je porodica toj ženi dozvolila da se zaposli i hoda okolo bez zaštite. Ako smatrate da se pravo žena na rad i putovanje ne dovodi u pitanje, verovatno ćete utvrditi drugačiji uzrok napada: uzrok napada je taj što su muškarci odlučili da je napadnu.

Isto tako, kad aktivisti drže proteste da bi nedvosmisleno pretili imigrantima nasiljem, mnogi mogu to da opišu kao socijalni sukob koji je "proistekao" iz imigracije. Ovaj stav zahteva da ste već odlučili da imigranti nemaju prava da borave tamo — iz istog razloga iz kog tvrdnja da su napadi na žene proistekli iz njihovog prisustva na trotoaru zahteva da ste već odlučili da žene nemaju prava da hodaju trotoarom.

Tu rezonovanje postaje samodovoljno. Ljudi koriste socijalne sukobe koji su "proistekli" iz imigracije da opravdaju mere kojim se obezbeđuje da imigranti nemaju prava da borave u nekoj zemlji. Ali sukob "proističe" iz imigracije samo ako počnemo da verujemo da imigranti nemaju prava da borave u toj zemlji. Argumenti koji sami sebe opravdavaju su stavovi, a ne argumenti. Političari bi mogli da troše manje energije na uterivanje straha a više na unapređenje politike.

U redu. Ali zar lakša emigracija ne bi naškodila razvoju siromašnih zemalja iz kojih ti ljudi dolaze?

Ovde govorimo o politici imigracije. Što će reći, ne govorimo o tome da li ljudi treba ili ne treba da ostanu u siromašnim zemljama. Govorimo o stepenu u kom bogate zemlje treba ili ne treba silom da sputavaju imigraciju. To radi "politika imigracije". Viza ne primorava osobu da se seli; viza je odluka da se ta osoba aktivno ne sprečava u selidbi.

Dakle, ako govorimo o politici imigracije, pitanje "da li imigracija značajno škodi siromašnim zemljama?" isto je kao da pitate "da li nasilno sprečavanje ljudi da odu iz siromašnih zemalja značajno pomaže tim zemljama?"

Najblaže rečeno, društvene nauke nemaju apsolutno nikakvih dokaza za to.

Tačnije, pitanje praktično postaje bizarno, kao što Nemci znaju najbolje od svih na planeti. Tokom nekoliko generacija na snazi je bilo naređenje da se puca bez upozorenja na Berlinskom zidu i unutrašnjim nemačkim granicama. Ta politika je eksplicitno uvedena kako bi ekonomski ojačala Istočnu Nemačku sprečavanjem ekonomski korisnih ljudi da odu. (Zato su ljudi mogli da napuste Istok relativno lako posle penzionisanja.) Svako ko misli da je na osnovu te politike Istok postao razvijeniji od Zapada verovatno treba da provodi manje vremena razmišljajući o ekonomiji i nađe sebi neki novi hobi.

Da li bi bilo drugačije u siromašnim zemljama? Šta je sa siromašnim oblastima Afrike? Ne moramo mnogo da razbijamo glavu o tome. Delovi Afrike koji su razvijeni poput delova Evrope —Johanesburg, Pretorija i Kejp Taun — nekoliko generacija su aktivno sprečavali većinu crnih Afrikanaca da žive i rade tamo. Mnogi u tim enklavama tvrdili su da je to dobro za crne Afrikance jer ih podstiče da "razvijaju" sopstvenu zemlju. Naravno, ne treba posebno ni da napominjemo da nema apsolutno nikakvih dokaza o pozitivnom efektu jedne takve mere.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu