​Blekburn Rovers i milioni Džeka Vokera

Tekst: Will Magee

Ako pogledamo spisak šampiona Engleske iz devedesetih godina, samo jedan klub štrči. Liverpul je svoju poslednju titulu uzeo 1990., vaskrsli Lids 1992., a sve ostale otišle su ili Mančesteru ili Arsenalu. Osim, naravno, one u sredini: sezone 1994/95, nepopularni Blekburn Roversi osvojili su Premijer ligu predvođeni Alanom Širerom, Krisom Satonom, i verovali ili ne, prgavim veznjakom po imenu Tim Šervud. Roversi ovu titulu nikad ne bi osvojili, ni nagomilali toliko talentovanih igrača, da vlasnik kluba nije bio Džek Voker. Ovaj severnjački multimilioner i industrijalac bio je strastveni ljubitelj fudbala. U izvesnom smislu upravo je on preporodio ovaj sport u Engleskoj, i nehotice se postarao da se to ne ponovi.

Pre nego što je preuzeo Blekburn, Voker je za klub navijao sa tribina Ivud Parka pošto se rodio i odrastao u istoimenom gradu u Lankaširu. Od oca je nasledio Vokerstil čeličanu 1951, i sa vremenom ovaj brend pretvorio u izuzetno profitabilnog industrijskog giganta koji je zapošljavao hiljade ljudi. Krajem osamdesetih prodao je kompaniju za 360 miliona funti, što je u to vreme bila ogromna suma, najveća ikad plaćena za jednu privatnu firmu. U to vreme je počeo da sipa novac u svoj omiljeni klub, iako više nije živeo u Blekburnu već u Normandiji da bi plaćao manji porez.

Koliko je dobro Voker umeo da nanjuši razvoj događaja postalo je očigledno tokom devedesetih, kada je britanska metalurgija zapala u krizu – prodaja Vokerstila pokazala se kao promišljen porez. Pa ipak, na primeru Blekburna ne izgleda kao da je pokušavao da zaradi – ulagao je bez ikakvog poslovnog smisla, motivisan čistom navijačkom ljubavlju. Za početak je besplatno ustupio materijal za izgradnju Riversajd tribine 1988., a smatra se da je negde u tom periodu finansirao kupovine Ozija Ardilesa i Stiva Arčibalda. Pošto je i formalno preuzeo klub u januaru 1991., zapretio je da će Blekburnu na ulaganjima uskoro moći da pozavidi i Mančester Junajted.

Ovo obećanje nije u potpunosti ispunio – čak i u najraskošnije doba, rivali iz obližnjeg Mančestera ipak su više trošili – ali način na koji je Voker ulagao u klub bio je veoma neuobičajen za to doba. Daleko od toga da engleski fudbal nije navikao na bogate klubove i ogromne troškove, ali malo ko se oslanjao na pojedinca spremnog i sposobnog da nemilice ulaže do te mere. Mančester Junajted je tada trebalo da postane deoničarsko društvo, a Arsenal su već držali razni bogati ulagači iz severnog Londona. Taj model bio je standardna praksa za engleske fudbalske gigante: klubovi jesu mnogo trošili, ali pre svega zato što su mnogo i zarađivali. U slučaju Blekburna, sa strane se pojavio novi vlasnik spreman da počne da iz svog džepa ulaže desetine miliona funti.

Vokerov prvi potez bilo je renoviranje i proširenje Ivud Parka kojim je kapacitet stadiona povećan na 30,000 mesta, uz trošak od oko 20 miliona. Drugi je bilo imenovanje Kenija Dalgliša za menadžera – legenda Liverpula se nekoliko meseci ranije penzionisala posle nesreće na Hilzborou. Dalgliša jesu privukle Vokerove ambicije i sredstva koja je bio spreman da uloži u infrastrukturu i kadrove, ali štampa je u to vreme pisala da je Škot potpisao izuzetno unosan ugovor. Preuzeo je drugoligaša, a samo sedam meseci i mnogo ulaganja kasnije, Dalgliš se sa Blekburnom plasirao u novoosnovanu Premijer ligu.

Tokom prve tri sezone na čelu Blekburna, Voker je na transfere potrošio oko 25 miliona funti. Najčuvenija akvizicija, mladi Alan Širer iz Sautemptona, došao je za rekordnih 3.6 miliona 1992. godine. Ovaj rekord oboren je 1994 kada je kupljen Kris Saton iz Noriča, ovog puta za okruglo 5 miliona. Bilo je tu i sitnijih te možda još isplativijih kupovina kao što su napadač Kevin Galager, norveški desni bek Hening Berg, i budući levi bek engleske reprezentacije Grem Leso koji je izgubio mesto u svom Čelsiju. Sve u svemu, Voker i Dalgliš su zajedničkim snagama sastavili atraktivan napad i pouzdanu odbranu, dok su sredinu držali Džejson Vilkoks, Stjuart Ripli, i Tim Šervud sa trakom na ruci. Tim je bio spreman za elitno društvo.

Povratak u najviši rang engleskog fudbala usledio je 1992., posle 26 godina čekanja. Sezonu su odigrali impresivno i završili na četvrtom mestu; samo bod im je nedostajao za učešće u kupu UEFA. Ka vrhu tabele odveo ih je lukavi Dalgliš, uz 16 golova mladog i još uvek kosmatog Širera koji je te sezone odigrao samo 21 utakmicu zbog povrede ukrštenih ligamenata kolena. Da je ostao zdrav do kraja te prve sezone, možda bi Vokerov san o šampionu iz Blekburna bio već tada ostvaren. Ovako su morali da sačekaju još dve godine, što možda i nije tako mnogo.

Svoju drugu premijerligašku sezonu, 1993/94., Roversi su završili na drugom mestu, osam bodova iza omraženog Mančester Junajteda. Jurili su se sa timom Aleksa Fergusona cele sezone, u aprilu i izjednačili, ali su do kraja posustali. Širer se posle povrede vratio još jači: u svim takmičenjima zabio je čak 34 gola te sezone. Bio je nezaustavljiv na vrhuncu karijere, a Blekburn je ubrzo to pretvorio u uspeh.

Cela priča jeste bila donekle romantična – klub iz provincije, uspon kao iz bajke, vodi ga sa klupe trostruki šampion sa Liverpulom, a u napadu dominira mlada engleska zvezda – ostatak Premijer lige nije bio oduševljen Blekburnovim poslovanjem. Postavljala su se slična pitanja kao ona koja će uslediti deceniju kasnije kada Čelsi i Mančester Siti budu kupovali uspeh a svi ostali kršili ruke. Voker nije imao praktično neograničeno naftno bogatstvo Romana Abramoviča ili šeika Mansura, ali ipak se pričalo kako će zbog njegovog razbacivanja skočiti sve cene transfera i plate igrača. Da li ovo ograničava romantičarski duh Vokerove priče ili samo ilustruje zavist konkurentskih klubova, stvar je navijačke perspektive.

Te odsudne sezone 1994/95, navijači Blekburna nisu zanimale dugotrajne posledice Vokerovih ulaganja. Njihov tim je odlično počeo sezonu, vezao prvih sedam mečeva bez poraza i izbio na vrh sezone. Nalet su im malo ublažili porazi od Noriča i Mančestera, ali krajem oktobra su ušli u niz of sedam pobeda. Sledeću utakmicu izgubili su tek krajem januara, i to ponovo od Mančester Junajteda. Bilo je jasno da će upravo ova dva tima voditi ljutu borbu do poslednjeg kola.

Napadački tandem Saton-Širer je briljirao. Prvi je sezonu završio sa 15 a drugi sa 34 postignuta gola. Zajedno su bili nerešiva zagonetka za odbrane engleskih klubova. Roversi tokom cele sezone u samo pet utakmica nisu dali gol. Iako je ceo tim vredno radio, upravo su nezaustavljivi napadači doneli tu dugo očekivanu titulu. Pa ipak, vrlo lako su mogli da pokleknu na samom kraju i prepuste trijumf lokalnom rivalu.

Zbog traljave forme u finišu sezone, Roversi su u poslednje kolo ušli sa samo dva boda prednosti u odnosu na Fergusonov Junajted. Dalgliš je sa svojim novim timom gostovao na Enfildu gde su bili poraženi od Liverpula sa 2-1, a od ovog ishoda su strahovali navijači oba kluba. Pa ipak, ispostavilo se je u isto vreme Mančester Junajted odigrao samo 1-1 protiv Vesthema, tako da se šampionski pehar obreo na Ivud Parku po prvi put još od Prvog svetskog rata.

Džek Voker mora da je doživeo neke od najsrećnijih trenutaka u životu kad je shvatio da su se ciljevi koje je postavio pred Roverse ostvarili. Obećao je da će proslaviti Blekburn, kako klub tako i rodni grad, a to obećanje je ispunio. Titulu svakako ne bi uzeli da nije bilo genijalnog vođstva Kenija Dalgliša i blistavog učinka Alana Širera, ali ne treba zaboraviti da bi bez Džeka Vokera Blekburn te 1995. verovatno još tavorio u drugoj ligi. On ih je gledao kako rastu i bio tu da sa njima ubere plod na samom kraju procesa.

Nažalost, sudbina je posle tog uspeha bila okrutna prema Blekburnu. Voker je nastavio da ulaže u klub sa promenljivim uspehom sve do svoje smrti 2000 godine, a decenija koja je usledila donela je stabilnost na sredini tabele. Pokojni vlasnik je u testamentu ostavio sredstva namenjena klubu, kojima je upravljao poverenički fond. Pokušali su da Blekburn učine samoodrživim, da Vokerova ulaganja pretoče u stabilnost koja će potrajati i pošto novca ponestane, ali to se ipak nije ostvarilo. Klub je sve više trošio a sve manje zarađivao, tako da je na kraju prodaja ostala kao jedina moguća opcija.

Pad koji je usledio pod novim vlasnicima dobro je dokumentovan, a i danas vidljiv. Indijska kompanija Venky's, odgajivači živine, preuzeli s klub 2010. i ubrzo mu dozvolili da potone u drugu ligu; danas je Blekburn bliži padu u treću nego povratku u prvu. Ovakav razvoj Džek Voker nikako nije mogao da predvidi, i verovatno bi mu srce prepuklo kad bi čuo šta se radi. Pa ipak, kao iskusan poslovni čovek, možda bi mogao da predvidi finansijski razvoj Premijer lige koji je usledio.

Ubedljivi su argumenti onih koji tvrde da je Vokerova vladavina otvorila put za ekonomsko bahaćenje koje traje i danas. Teško je poreći da su posle Vokerovih kupovina transferi počeli naglo da rastu, kao i plate igrača koje su iz godine u godinu sve veće. Za ovo svakako nije sam Džek Voker kriv jer su se novcem razbacivali i ostali klubovi , ali ne mogu se zanemariti dva vezana rekordna transfera praćena ogromnim platama – Saton je navodno zarađivao za to vreme apsurdnih 10,000 funti nedeljno. Ovaj novac nije mogao da pokrije fudbalski klub Blekburn Rovers – ovaj novac je iz svog džepa plaćao Džek Voker lično. Njegov model bio je najava savremenih prebogatih vlasnika, iako nije bio inostrani oligarh već samo lokalni ljubitelj fudbala.

U vreme Abramoviča, Mansura, i njima sličnih, snovi ljudi kao što je Džek Voker nisu više realnost. Premijer liga je globalni brend u koji novac pritiče sa cele planete. Lokalni magnati iz provincije više nisu sposobni da svojeručno poguraju prvoligaški klub, bar ne u dovoljnoj meri da bi se ravnopravno takmičili sa enormnim bogatstvom stranih investitora i medijskih kuća. Vokerova potrošnja jeste doprinela porastu cena transfera i plata igrača, a u neku ruku jeste i najavila pojavu vlasničke oligarhije, kao i finansijski pritisak sa kojim se danas suočavaju svi klubovi veličine Blekburn Roversa. Može se samo reći da je Voker sa Blekburnom zauvek promenio stanje u engleskom fudbalu, na bolje ili na gore.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu