Pošto se u Srbiji nikad neću penzionisati, provela sam dan kao penzionerka

Posmatrala sam dedu nedavno. Čovek je već neko vreme u penziji, ali se nikada dosad nije ponašao kao tipičan srpski penzos. Ali, izgleda da ga je sada sve stiglo – prestao je da izlazi u redovne šetnje, a glavna zanimacija su mu novine i televizija. Gledala sam ga tako jednog dana kako drugi put za redom čita jedan nedeljnik i skontala da je on u principu jedan sasvim srećan penzioner. Sama činjenica da ima 200 kinti da kupi nedeljnik svake nedelje znači da ne provodi sate u redu za penziju svakog meseca zajedno sa ostatkom ispisnika bezveze.

Poslednji put sam se našla sa više od dva penzionera u istoj prostoriji kada sam uplaćivala neku crkavicu u Pošti – ubola sam dan isplate penzija. Mirisalo je na urin, luk, euforiju zbog para i dosadu zbog nemanja obaveza i spremnosti da se u redu, ako treba, čeka i do večeri. Gledala sam neke bakice sa sređenim frizurama i nespretno namazanim karminima i počela da razmišljam kako će mi za pedeset godina stajati štap, bez koga sigurno neću moći da hodam, jer me leđa već danas bole svakog drugog dana, a trener je preuzeo maminu ulogu i sada on za mnom viče "Ispravi se!".

Realno je i da verovatno neću biti tako euforična na dan penzije jer pitanje je da li ću je ikada zaraditi. Još bolje je pitanje da li ću je uopšte i dočekati, s obzirom na to da sam zdravstvenu knijižicu poslednji put videla negde u stanu možda 2012. Nemam pojma gde je i ne trudim se da je nađem jer je prilično neupotrebljiva, kako niko na nju nije lupio pečat, pa, ima par godina.

U strahu da baba Petra neće doživeti da joj se svi sklanjaju sa puta kada 2050. uđe u prevoz, ustala sam u 6 ujutru da i ja doživim taj penzionerski dan. Jutro je bilo i najteži deo – uopšte čuti alarm, tj. budilnik, u šest ujutru. Preživela sam pomislivši na to kako još uvek zube ne moram da tražim u čaši, već mogu odmah da produžim do kupatila.

Dobra stvar sa ranim ustajanjem je ta što sam napokon našla ta dva minuta da napunim bokal i zalijem cveće koje se već nedeljama suši. Da se razumemo, ja cveće obožavam, ali nikad ne ustanem na vreme, iako imam sreće da mi radni rad počinje od deset. Mislim, nije da me grize savest, samo mi je žao cveća i nesreće koja ga je zadesila da se nađe baš na mojoj terasi. Na kraju, mislim da sam sipala previše vode u želji da mu nadoknadim ljubav i pažnju. Pretpostavljam da mi se ovako nešto neće dešavati kada budem imala 60 godina.

Krenula sam po hleb i novine i oduševila se praznim marketom – nije bilo nikoga sem mojih dragih koleginica, bakica koje upoređuju cene i tiho klize između rafova. Prišla sam rafu sa hlebom kako bih odabrala najmekši, a najjeftiniji hleb. Krenula sam redom, hleb po hleb, prstić po prstić. Baš kada sam pomislila da preterujem i da moje koleginice penzionerke veorovatno ne dodiruju baš svaku veknu, pored mene se stvorila jedna od njih. Malo me je gurnula da bi dohvatila hleb koji je bio bliže meni, a onda je krenula redom. Prstiš po prstić, veknu po veknu. Zgrabila sam svoj najmekši hleb i ostavila je da se zadovolji drugim najmekšim. Ako ga uopše pronađe.

Produžila sam do kase i zgrabila dnevne novine. Bolela me je duša zbog tih sto dinara koliko sam ukupno platila tri dnevne novinice, ali šta ću, baba Petra bi to sigurno uradila. Baba Petra bi sigurno dala i više za dodatak sa receptima koji sam kasnije pronašla u jednoj od novina.

Ali, nije još došlo vreme za dokolicu - morala sam do Pošte da platim račune i pošaljem unucima pedeset evra da imaju da prežive posle praznika. Sačekao me je ogroman red, ali nisam marila. Prvi put u životu sam uživala u redu – niko me nije nervirao, ničije strpljenje me nije izvodilo iz takta. Stajala sam i razmišljala o unucima i tome kako bih najviše na svetu volela da za pedeset godina ne moram da stojim u sličnom redu da bih im poslala tih pedeset evra. Neću ja biti baba škrtica, nego će oni zarađivati.

Sanjaranje je prekinuto kad sam stigla na red i sabrala koliko me računi koštaju zajedno sa provizijom. Jedini izlaz, i za mene i za unuke, jeste da okušam sreću. Posle Pošte sam otišla da kupim nekoliko Greb-greb srećki i uplatim Loto. Tamo sam srela još jednu koleginicu penzionerku. Imala je sređenu frizuru i kada je videla da i ja u rukama držim listić, nasmejala se i rekla mi:

"Ja to samo ponekad".

Uplatila sam dve kombinacije i krenula dalje. U ovom momentu mi je penzionerski dan bio skroz ok - nije da ne radim ništa, nije da nikome nisam potrebna. Unuci će uramiti moju sliku ako na Loto-u izvučem i šesticu.

Sreća ili maler, na izlazu su me spopale neke promoterke. Pitale su me koji prašak i omeškivač koristim. Kad sam shvatila da nešto dele, prestala sam da razmišljam o tome o čemu smo pričale i počela da mozgam kako ću, jadna i nejaka, da odnesem do kuće prašak za pranje veša ako mi ga udele na kraju ankete. Na moju žalost, dobila sam samo mali šampon kao nagradu za sva pitanja na koja sam odgovorila. Kad sam ih pitala da li je to sve, simpatične devojke su mi poklonile još jednu kesicu. Divna deca.

Bilo je vreme da uđem u prevoz – krenula sam do lekara da proverim sa doktorkom da li je apotekarka u pravu. Nudi mi neku zamenu za lek koji mi je doktorka prepisala. Moram da proverim da li je to to.

Ušla sam u prepun autobus i nisam jebala živu silu. Za dva minuta sam imala svoje mesto – verujem da su ljudi mislili da sam potpuni psiho, ali mene nije briga. Ja imam problema sa kičmom, objasnila sam na početku teksta. Pritom, krenula sam kod lekara.

Nažalost, u čekaonici nije bio prevelik red. Bilo je tek nekoliko ljudi. Srela sam Nadu sa tombole na ulazu, ali nikog drugog u čekaonici nisam poznavala.

Gospođa pored mene je počela da priča o išijasu. Gospodin preko puta je nosio povez preko oka. Čekaonica je bila mirna. Svi su disali mirno. Pomireni sa sudbinom, čekaju svoj red. Kao da imaju ceo dan. I imaju.

Izašla sam iz Doma zdravlja i obećala sebi da bi trebalo da smanjim cigarete. Mislim, ja, kao dvadesetsedmogodišnja Petra.

Nakon što je doktorka potvrdila da mogu da uzmem zamenu za lek koju je preporučila apotekarka, krenula sam da prošetam do Kalemegdana pre ručka i potražim jednu svoju prijateljicu koja prodaje ručni rad na kraju Kneza. Trebalo bi da je završila jedan milje - godinama sam je molila da mi da mustru i nikad nije pristala. Moram da proverim kako je to čudo ispalo.

Pošto pretpostavljam da ću ostati udovica negde oko 2045. u planu mi je i druženje sa dekicama koji igraju šah na Kališu.

Prijateljica je bila na starom mestu, primetila sam da je za nijansu izboranija nego prošli put kad smo se videle. To joj je od heklanja. I dalje me je vozilo uzbuđenje zbog lotoa koji sam uplatila, pa sam naboranoj dala neki dinar za onaj milje. I nije neka mustra, kad na kraju pogledam.

Sela sam da odmorim pre susreta sa dekicama. Bilo je tek podne, a toliko toga se izdešavalo. Toliko sam toga završila, a dan je tek počeo. Smorila sam se dok sam gledala golubove kako kljuckaju pikavce. Mali krilati pacovi. Setila sam se da imam hleb i počela da im bacam mrvicu po mrvicu.

Prijalo mi je njihovo društvo i to što zavise od mrvica koje im bacam. Pretpostavljam da su penzioneri opsednuti golubovima jer dok ih hrane, bar na pet minuta neko zaista zavisi od njih, i sa svom pažnjom sveta gleda u njih. Pacove sam brzo nahranila ( nisam smela više od pola okrajka hleba da dam, to je hleb za ručak i večeru danas ) i krenula da potražim nekog markantnog dekicu.

Bio je tmuran dan, tako da i nije bilo nekog izbora. Samo je jedan sedeo za šahovskim stolom – odmah je pristao da odigramo partiju. Volela bih da mogu da napišem da sam ga pustila da pobedi jer ja samo glumim penzionerku, ali to bi bila notorna laž. Oduvao me je u dva poteza i podsetio da ja do penzije i njegovih godina imam tek da gulim.

Smorila sam se što zbog šaha, što zbog činjenice da se izbor sveo na jednog jedinog dekicu. Umreću sama. Svi moji me i onako čekaju već tamo gore.

U sumornom raspoloženju sela sam da popijem kafu i pročitam novine. U momentu dok sam čitala izjavu premijera da nas očekuju "zlatne godine" počelo je da pljušti ko iz kabla. Nisam imala kišobran. Ostala sam u kafani i pričitala ceo TV program i sve recepte iz dodatka. Za stolom pored bio je neki dekica sa lulom, ali nije obraćao pažnju na mene jer je sa ekipom lupao po trećoj turi rakije.

Odlučila sam da tužna, sama i bez kišobrana nastavim ka kući. Neka deca su mi se smejela zbog kese na glavi. Pomislila sam kako nisu krivi što su bezbrazni, samo su razmaženi.

Na putu do kuće je prestao pljusak, pa sam odlučila da odem do pijace da bih unucima danas spremila nešto zdravo. Skinula sam kesu sa glave i stavila je u torbu, da se nađe. Duša me boli što unucima nisam kupila i jagode, ali seljaci su bezobrazni – pljušti ko iz kabla, a cenu ni za deset dinara da spuste.

Ručak je bio spreman oko 3. Ostalo je nešto više od pola dana, a meni nije ostalo ništa drugo nego da uključim TV. Odlgedala sam svoju seriju i nekoliko puta sve top šopove, na različitim kanalima. Možda sam zadremala nekoliko puta. Ostalo je još malo do Dnevnika.

Kad pogledam, dan je prošao brzo. Nisam samo čitala novine i gledala TV. Šetala sam. Bila kod lekara. Igrala šah i dobila besplatan šampon. Bila sam nekako mirna sve to vreme. Nekako, iako znaš da nemaš još mnogo vremena, imaš sve vreme ovog sveta, samo za sebe.

Ovde možete da izračunate koliko vam je ostalo da rmbačite (ili nemojte, starosna granica će porasti još pet puta dok napunimo i prvih deset godina staža). A ovde možete da pogledate šta se dešava u svetu penzionera i predložite babi ili dedi da probaju nešto novo.

Ok je penzija. Skroz.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu