​Nacionalizam za mene nema smisla

Vi koji ste čitali moj prvi članak za VICE Srbija dobro znate da sam lobotomisan od nacionalističkih osećanja (tu će se sad naći neko da kaže da sam lobotomisan i od inteligencije ili nešto jednako predvidivo). Oduvek sam mislio da je to prilično normalna osobina za nekog ko je više od 80 odsto svog života proveo van zemlje u kojoj je rođen, ali izgleda da mnogi koji me od tada obasipaju mrznjom na internetu očekuju da pokažem minimalan stepen patriotizma samo zato što sam po nacionalnosti Srbin.

Nikad pre nisam morao da tako duboko razmišljam o nacionalizmu, budući da se u Zapadnoj Evropi nacionalisti obično trpaju u isti koš sa onima koji veruju da je napade 11. septembra organizovala američka vlada, ili sa hrišćanskim ekstremistima koji veruju da će vam od masturbiranja izrasti dlake po dlanovima. Nacionalizam za mene nikad nije imao smisla.

Mislim, razumem da vam se sviđa mesto u kom ste rođeni i da gajite duboku privrženost prema kulturnim običajima sa kojima ste odrasli, kao što su jedenje sarme, pečenje rakije ili igranje kola, zato što vam pružaju zadovoljstvo i radost u društvu porodice i prijatelja – to je potpuno normalno. To je urođeno ljudsko iskustvo. Ali ono ima više veze s onim što vam je poznato nego sa nacionalnošću. Nacionalisti se zapravo pale na uslovljavanje ponavljanjem prijatnih iskustava; kultura je tu samo pozadina. Imali biste ista osećanja da ste u formativnim godinama sa ljudima do kojih vam je stalo uporno proslavljali američki Dan nezavisnosti ili Kinesku novu godinu. Kada ga ogolite na njegovu suštinu, nacionalizam/patriotizam je samo veličanje uslovljavanja, a pošto nisam iskusio to uslovljavanje, ne vidim što bi mi ono bilo važno samo zbog moje nacionalnosti.

Ne razumem ni kako patriote/nacionalisti mogu da budu lično ponosni na istorijska dostignuća svoje zemlje. Ponavljam, ja razumem kako neko može da ceni to što savremeni svet verovatno više duguje Nikoli Tesli nego bilo kom drugom naučniku ili to što su pre 600 godina Srbi koristili viljuške dok su Nemci, Englezi i Amerikanci jeli prasetinu rukama . I to poštujem, ali isto tako mi je lako da cenim velika dostignuća drugih nacija. Skidam kapu Holanđanima i Portugalcima zbog usvajanja zakona o drogama zasnovanih na naučnim činjenicama umesto na moralisanju neznalica. Čestitam Nemcima zato što su uspeli da odbrane pravo svog naroda na privatnost i to na način zbog kog bi Amerika, takozvana zemlja slobodnih, mogla slobodno da se pokrije ušima od sramote. Obožavam doprinos Engleske popularnoj kulturi u drugoj polovini dvadesetog veka. Ali sva ta "nacionalna" dostignuća pripadaju meni otprilike onoliko koliko Đokovićeve grend slem titule pripadaju Šešelju. Ne razumem kako neko može da crpi osećaj ličnog ponosa iz nečega u čemu nije imao apsolutno nikakvog udela. Ništa na ovoj planeti ne nastaje lakše nego nacionalni ponos: rađate se s njim onako kao što se Paris Hilton rodila sa svojom lepotom, novcem i privilegijama utvrđivanim kroz generacije. Ona je makar snimila pornić ; nacionalizam/patriotizam ne zahteva ni toliko truda.

Na prvi pogled izgleda kao da je patriotski/nacionalistički način razmišljanja motivisan ljubavlju prema vašim zemljacima i poštovanjem tradicije, što su sve dobre stvari, ali poput komunizma, mnogo toga što zvuči sjajno u teoriji ne funkcioniše tako dobro u praksi. Nacionalne ideologije možda počinju bratskom ljubavlju, ali se gotovo uvek završavaju podelom i sukobom: Fiksirajući se na ono što vas veže za sopstvenu narod, na kraju se sve više usredsređujete na ono što vas razdvaja od drugih. A ako je ono po čemu se razlikujete povod za ponos, onda očigledno oni koji ne dele te kvalitete nemaju toliko razloga za isti, što opet rađa netoleranciju i diskriminaciju. Teško je reći da li nacionalizam stvara predrasude ili šovinisti prosto naginju nacionalizmu, ali gde god pošli, krajnji rezultat su mržnja i krvoprolić: od Kašmira do Čečenije preko Šri Lanke i Jugoslavije. A kome nacionalizam zaista služi? Britanski ratni poklič je "za kraljicu i državu". Pored religije, nazionalizam se kroz istoriju pokazao kao najefikasnije oruđe kojim su vladajuće klase privoljavale siromašne da idu i ginu za njihove interese.

U zbiru, globalizacija, internet i emigracije nas vode u svet gde su nacionalizam i patriotizam koncepti zastareli poput monarhije i Staljinizma. Politika EU prema slobodi kretanja svela je međunarodne granice na ono što jesu: izmišljotine ljudskog uma. Internet je globalizovao i homogenizovao kulture, sada dete u Australiji može da komunicira sa detetom u Hong Kongu preko viralnih mema koje nisu ograničene barijerama jezika i kulture. Zato možete da idete na hip-hop žurku u Beogradu koja veoma podseća na one u Atlanti i igrate sa ljudima koji se oblače kao da su iz Bruklina. U Brazilu živi stanovništvo libanskog porekla čiji je broj gotovo dvostruko veći od stanovništva samog Libana. Pogledajte samo koliko se karta Evrope promenila u poslednjih 150 godina. Granice se pomeraju, dijaspore migriraju, nacionalnosti se mešaju i nove kulture rađaju. To je velika rupa u nacionalističkom načinu razmišljanja: kulture i nacije nisu iskristalisane, statičke stvari. One su u trajnom stanju fluksa i konstantno se redefinišu.

Za neke, ova zapažanja će samo još više podgrejati potrebu za nacionalizmom jer promena je strašna i puna neizvesnosti. A kada se suoče s nepoznatim, ljudi se još čvršće hvataju poznatog. Ali to je kao da i dalje insistirate na upotrebi vokmena samo zato što MP3 plejer ima zbunjujući interfejs koji ne umete da koristite. Jednog dana će prestati da proizvode vokmene, a vi ćete ili morati da savladate iTunes ili prestati da slušate prenosivu muziku. Nema pregovora s plimama promene: ili evoluiraš ili izumreš.

Pratite Aleksa na Twitteru: @slandr