Unutar istočnoevropske divlje takmičarske voging scene

Vog ples i kultura sala za balove oduvek je povezivana sa, na prvom mestu, crnom, Latino i gotovo celom andergraund gej scenom Njujorka. Ali u vremenu kada je Madona to pretvorila u, doduše, zakasneli pop singl, i pošto je film Paris is Burning postepeno postao obavezno štivo za studente mode širom sveta, uticaj scene dospeo je do mesta daleko od Harlema i centra Njujorka.

Fotograf i prijatelj scene Even Spenser (koji je napravio neke od najiskonskijih fotografija grajm i garažne scene u Ujedinjenom kraljevstvu, i uradio dokumentarnu seriju za Channel 4 pod nazivom Street, Style & Sound) fotografisao je vogere na najneočekivanijim mestima - Stokholm, Talin i Sankt Petersburg - gde rastuća scena okuplja ljude iz različitih okruženja. Oni prilagođavanju sale za balove pristupaju na više klasičan, gimnastičarski, ali podjednako razuzdan način.

Even planira da objavi knjigu ovih fotografija pod nazivom Come, Bring, Punish. Našao sam se sa njim da popričamo o tome.

Kako te je uopšte evropska voging scena zainteresovala?

Fotografisao sam lika koji mi je bio asistent. To smo radili za komercijalnu fotku, za brend odeće. Tokom takvih foto-sešna, često se glupiramo dok čekamo. Jednom prilikom smo nešto čekali, pa mi je ispričao kako je upao na neki veliki događaj uličnog plesa. Nisam imao predstave da je voging postao veliki deo te scene.

Pokazao mi je video klip finala vog turneje koji je snimio u nekoj maloj oblasti u Stokholmu. Snimio je telefonom, a ja sam bio u fazonu, 'Šta se ovde dešava, šta je ovo?' Video sam veoma atraktivnu mladu ženu koja se takmiči protiv veoma kitnjastog crnog muškarca. To je bilo finale, bili su obučeni kao karakteri iz crtanog filma Snežana. Mislim, baš je divlje sve to. Publika ludela, a ja sam pomislio, želim da znam više o ovome.

Otišao sam na jedan od tih događaja u Roterdamu, u zadnjoj sobi kluba, ispod nadvožnjaka. Tu je bilo ljudi iz Italije, Moskve, Francuske, Stokholma, Sjedinjenih američkih država. Veliki događaj, različiti ljudi, svih seksualnih orijentiacija i godina. Mislim da je tamo čak bio i jedan jedanestogodišnjak iz Bugarske.

Šta je prva stvar koju su primetio te večeri?

Oni prilagođavaju svakodnevni jezik u neku svoju vrstu govora. Na primer, 'pička' se koristi kao superlativ. Tako da ako je nešto stvarno dobro, oni će pucnuti prstima, mahati rukama i reći "To je pička!" i onda udariti po stejdžu i mačjem hodu.

Znate, fotkati tako nešto… Odmah sam se vratio i pogledao fotografije. Mislim da dugo nisam bio toliko uzbuđen oko fotografisanja. Odmah sam se navukao.

Ko su tačno ljudi koji učestvuju, u smislu takmičara i publike?

Trećina publike verovatno čine sami takmičari, ostali su samo posmatrači, ili ljudi koji su došli da podrže određenu kuću. Na toj sceni postoji toliko različitih kuća, sa sopstvenim publikom i takmičarima.

Voging pokret je na neki način izguran u istočnu Evropu, a te kuće tamo su veoma organizovane. Skoro pa kao ekskurzije. Uvek postoji jedna starija osoba koja je očigledno veoma uključena u scenu i koja će se takmičiti i igrati za određenu kuću, ali će sa sa sobom povesti i trupu momaka i devojaka od 16, 17 i 18 godina koji će kreirati sopstvenu odeću i takmičiti se.

I kažeš pomešano je? Dečaci i devojčice, gej i strejt, crnci i belci?

Apsolutno. Jedan od najpopularnijih likova u pokretu je veoma mršavi tip sa dugom crnom kosom. On je strejt, vodi devojku sa sobom i veoma je lep. On je samo hit: veliki je u tom pokretu.

Kako se njihovo shvatanje voginga razlikuje od klasičnog američkog?

Klinci istočne Evrope i Rusi definitivno pristupaju na više gimnastičarski i baletski način. Postoje različite teme: postoji ženski vog, tradicionalan, čak postoji jedan koji se zove seks, ali taj se ne viđa često, a tu je i whacking. Na nekim od balova se mogu videti samo neki od stilova, dok se ostali trude da pokriju sve. Neki ljudi ulaze samo u određene kategorija, a drugi su svestrani.

Ono što je drugačije u ovoj evropskoj izvedbi je to što je sve nekako više fizički, a i mnogo se više radi na samom podijumu, što izgleda kao miks uličnog plesa, savremenog plesa, baleta i brejk densa.

U voging pokretu ima mnogo kontrasta zbog kulturoloških i nacionalnih razlika među učesnicima.

Kako funkcioniše sistem kuća? Mnogi od njih su zapravo deo kuća koje već postoje u Americi, pa mi se čini da je to nalik sistemu franšiza?

Da, jesu nalik franšizama američkih kuća koje postoje. Postoji Kuća Lanvina, Kuća Nindža, koje su američke, ali su isto tako velike i u Parizu i širom Evrope. Ima ljudi iz različitih gradova koji doprinose radu iste kuće.

Scena je veoma je takmičarski nastrojena. Postoje neki ljudi u evropskom vogingu koji žele da ukinu taj takmičarski duh, ali ne znam šta žele da urade od toga. Lično, meni se sviđa takmičarska priroda svega toga. Mislim da to publici daje nešto uzbudljivo i tera ljude da dolaze.

Organizuju se na Fejsbuk stranicama i kroz zajednicu koja je međusobno povezana. Opažanje talenata u suštini podrazumeva da mladima koji se probijaju priđeš i kažeš, 'dođi u našu kuću, imaš u tebi nečeg posebnog'.

Kako misliš da klinci ulaze u to? Dali je to zbog pop kulture, zbog filma Paris is Burning, ili zbog Madonine pesme?

Sumnjam da ima veze sa Madoninom trakom. Mislim da se razvila kroz širenje sveste i prihvatanja kulture drugih ljudi, kao i iz potrebe za bekstvom od stvarnosti, potrebe za mestom gde možete da se osećate bezbedno dok izražavate sebe.

Nema ničeg skrivenog na ovakvim mestima, ona odišu slobodom. Ljudi se osećaju slavljenički kada su tamo, i to možete da osetite. Nema mnogo hedonizma u smislu droge i alkohola. To se retko gde viđa.

Rekao si da nikada nisi gledao Paris is Burning. Da li je to bila svesna odluka?

Mislim da je to postala od kada sam počeo da radim u ovoj oblasti, ali do tada nije bila svesna. Nisam želeo da zamaglim svoju tačku gledišta - želeo sam da ostane čista. Ali jedva čekam da ga odgledam jednog dana.

Koliko su čvrsto povezane kuće jedna sa drugom? Orginalna scena se bazirala na autsajderskom prijateljstvu.

Mislim da postoji veliko prijateljstvo među svima, svi su bliski. Mnogo vremena provodim u bekstejdžu, i mogu da kažem da se oni tamo odlično provode i zabavljaju.

Mogu da zamislim koliko ta scena može biti zatvorena. Kako su prihvatili to što ih fotkaš?

Primetio sam da postoje sličnosti sa garažnom scenom, jer takođe ima tih fotografa samih kuća koji pokrivaju događaj za promotera, koji je neko ko je visoko pozicioniran u kući. Tako da već imaju svog fotografa i montažera. Ja unapred pitam da li mogu da dođem i objasnim im šta radim. Uglavnom veoma dobro prihvate.

Mislim da se jednom ili dva puda desilo da su rekli 'ne', zato što žele vlasništvo nad svim slikama od te noći. Gde to ide, ne znam, ali oni zahtevaju totalnu diskreciju nad žurkom, i ne žele da to bude prikazano bilo kome drugom - što morate da poštujete. Mnogima se sviđa ideja da sve to pretvori u ostvarenje u obliku knjige ili nečeg sličnog.

Šta je suštinski toliko fascinanto kod ove scene?

Veoma je internacionalna - ljudi svakog vikenda putuju na druge događaje, isto kao u ranim danima haus muzike i soula ili bilo koje druge muzičke ili stilske subkulture.

Ima sopstveni identitet, i mene je to odmah privuklo, kao i kreativnost u oblačenju i pravljenju odeće, a ponekad i apsurdnost svega toga. Tako da ima komedije, tragedije, i sve te različite emocije upakovane u veoma kratko vreme.

Jednom kad sam otišao na bal, nisam mogao da dočekam sledeći. Kvalitet slika sa prve posete značio je da sam na dobrom putu, tako da sam se držao toga neko vreme.

Uzbudljivo je fotografisati ovo. U grajmu, na primer, suština je u razmetanju, šepurenju, tako da sam osetio kontinuitet u odnosu na ono što sam radio u pre ovoga. Imaš mogućnost da vidiš ljudski oblik na jedan drugačiji način - u neobičnim pokretima i razmetanju.

Hvala Even.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu