​Biće vam bolje, pa će vam biti gore

Ljudi me pitaju: "A šta ćeš raditi kad više ne budeš bila tužna? Hoćeš li i dalje pisati ovu kolumnu? Hoćeš li i dalje tvitovati?" Zvuči kao da ljudsku emociju doživljavaju kao nekakav mlečni proizvod sa rokom trajanja, a depresiju kao konačan entitet koji ima svoj početak i kraj. Za razliku od toga, oba iskustva lično sam doživela kao trajno životno putovanje: više nalik plimi i oseci. Zapravo sebi češće postavljam upravo suprotna pitanja od njihovih: Šta ću raditi sa ovom kolumnom i svojim Tviter nalogom kad tuga ne bude prestala? Hoću li nastaviti da pišem o iskustvu življenja sa depresijom i anksioznošću, i zauvek istraživati različite nijanse tuge?

Viktor Frankl, autor knjige Čovekova potraga za smislom i jedan od očeva egzistencijalne psihologije, izjavio je: "Na neki način, patnja prestaje da bude patnja kada pronađe smisao…" Ova kolumna pokazala se korisnom za mene kao smisao postojanja: mesto na kojem mogu da kontrolišem narativ sopstvenog mentalnog zdravlja u trenucima kad osećam da ne kontrolišem ono što mi se u stvarnosti dešava. Čak i sada, dok prolazim kroz još jedan mračan period, shvatila sam da sâm proces pisanja ove kolumne na neki način za mene predstavlja spas.

Kada osećam da nadolazi akutni period u ciklusu moje depresije, on podseća na ruku koja će na kraju pokušati da me zadavi, ali čiji su prsti tek počeli da me dodiruju. Kao da ti prsti sviraju nekakvu nežnu ali zlokobnu melodiju na klaviru moje psihe. Ponekad potpuno zaboravim da je to u stvari bolest od koje patim i ne mogu da razlučim kome pripadaju ti zlokobni prsti. Ponekad sam svesna šta su oni, ali ne želim da se suočim sa njima. Nadam se da će se prosto povući sami.

U prošlosti sam grešila kada nisam uvažavala postojanje tih prstiju tokom posete mojim lekarima, sve dok se ruke nisu čvrsto sklopile oko mog vrata. U nekim drugim periodima osećam se kao na oprezu, hiper-budna, u stalnom iščekivanju da se ti prsti pojave. U tim slučajevima, svaki osećaj koji doživim mogu da protumačim kao te prste. Iščekujem propast — uplašena da će ovaj put biti "ona velika", od koje ću skončati. Taj osećaj poznat je kao anksioznost.

Ne znam da li svaki napad depresije mora da ima opipljiv razlog iza sebe. Isto tako, ako razlog i postoji, nisam sigurna da je svest o tom razlogu uvek najdirektniji put do rasterećenja. Ponekad znamo šta je uzrok, ali se ruka već poprilično stegla. Možemo da eliminišemo uzrok, ali ruka će ostati. A opet ću instinktivno, kad prvi put osetim prste kako mi se primiču, odmah početi da tražim uzrok depresije kako bih je za sebe na neki način prizemljila ili "normalizovala" — pokušaću da uspostavim kontrolu nad njom putem racionalnog mišljenja.

Najskorije sam uspela da ubedim sebe kako uzrok moje depresije mora da je novi lek protiv akni koji sam počela da uzimam, a za koji je moja prijateljica tvrdila da kod nje izaziva depresiju. Sasvim slučajno, prijateljica je u to vreme izgubila posao, što je takođe moglo da odigra značajnu ulogu, ali ja sam zapela da nađem odgovore. Besno sam guglala sve dok nisam našla jednu osobu na forumu iz 2011. godine koja je rekla da lekovi protiv akni definitivno ublažavaju dejstvo antidepresiva i da morate odmah prestati da ih uzimate. Ne znam ko je ta osoba ili odakle joj ta informacija, ali ja sam bila u fazonu: Jeste, ona je medicinski stručnjak.

Kad sam otišla kod terapeutkinje, ona mi je rekla da pravi uzrok najverovatnije nije lek protiv akni već Sezonski poremećaj raspoloženja. Odjednom sam prizvala sve svoje prošle jeseni, sve te oktobre, novembre i decembre tokom kojih sam prolazila kroz neke od svojih najvećih strahova. Ali prisetila sam se i svih svojih strahova u martu, junu, avgustu. I setila sam se onih jeseni kada sam išla da berem jabuke, veoma zadovoljna svojim postojanjem, udobno ušuškana u životne tokove. Trenutno živim u Los Anđelesu, gde ne postoje prava godišnja doba. I kako onda to može da bude Sezonski poremećaj raspoloženja? Možda je u pitanju upravo nedostatak godišnjih doba: život preda mnom u beskrajnom, besmislenom nizu sunčanih dana na 20 stepeni?

U potrazi za uzrokom mogla bih beskrajno da vrtim svoje točkove u mestu. Povremeno nađem neki koji je održiv. Ali ponekad uspešno vodite računa o sebi i život vam je dobar, a ruka se ipak ispruži da vas ščepa. Ponekad bacate razne stvari na tu ruku — stvari koje su funkcionisale u prošlosti: antidepresive, kognitivno-bihevioralnu terapiju, meditaciju, jogu, e-knjige, izolaciju, društvo ljudi, seks sa nepoznatim ljudima, seks sa ne toliko nepoznatim ljudima, strogu ishranu, salone lepote, kupovinu, krađu tokom kupovine — i ta ruka se na trenutak pokoleba, a potom vas samo stisne jače. Šta onda?

U tim trenucima, rečeno mi je da mora da dođe do prihvatanja. Tada moramo da prihvatimo tu ruku, možda čak pokušamo i da joj se prepustimo, da ne bismo doprinosili sopstvenoj patnji. Ali ja i dalje ne znam šta prihvatanje zapravo znači. Teško mi je da se pomirim sa sopstvenom nemoći. Da li prihvatanje situacije znači da morate da naučite da vam se ona dopada? Takođe, ne verujem da sam se ikada u životu zaista opustila.

Ne mogu da kažem šta funkcioniše kod drugih u ovoj situaciji, ali znam da u tim situacijama ja moram da pišem stvari: pesme, eseje, tvitove. Za mene je pisanje neki oblik prihvatanja: način da pronađem male vazdušne džepove, svemir i druge dimenzije, u okviru tog stiska ruke. Sam čin pisanja ne eliminiše ruku. Ali on mi omogućuje da se krećem u njoj, a ponekad čak i da vidim dalje od nje. A želja da se stvara unutar tog stiska ruke, možda čak i kao posledica primoranosti na život sa rukom, pravi je dar s neba.

Da budem sasvim jasna, ja mrzim tu ruku. Ta ruka me smara i volela bih da ne moram da izlazim na kraj s njom. Ne želim tu ruku, ne bih volela da drugi moraju da se bore s njom i nikad je nisam želela. Ali ta ruka je sada tu i izgleda da će još neko vreme tu i ostati. Dakle, u međuvremenu, nastaviću da trabunjam o njoj.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu