​Da li muškarci treba da imaju mogućnost da se izvuku od očinstva

Mat Dubaj i Lorin Vels su već raskinuli kada je ona saznala da je trudna. Njih dvoje su se zabavljali samo par meseci i imali su dijametralno suprotne stavove o roditeljstvu: Vels je želela da zadrži dete; Dubaj nije želeo da postane otac. Kada ga je država Mičigen pritisla da plaća alimentaciju, on je odbio.

Pravna bitka koja je usledila je postala jedan od do sada najpoznatijih slučajeva borbe za reproduktivna prava muškaraca. Ali od tog slučaja, koji je okončan pre deset godina, nije se mnogo toga promenilo.

Na sudu je tada dvadesetpetogodišnji Dubaj izneo potpuno novi pravni argument: kada dete nije planirano, muškarac bi trebalo da ima ekvivalentno pravo kao što je pravo žene na abortus. Drugim rečima, žena može da bira da li će da se izvuče iz pravne i finansijske odgovornosti koja dolazi sa roditeljstvom – tako što će abortirati – i stoga bi i muškarac trebalo da ima jednako pravo.

Da budemo jasni, Dubaj nije tvrdio da muškarac zapravo treba da bude u mogućnosti da odlučuje da li žena treba da abortira ili ne. Već da, ako žena odluči da rodi, muškarac koji je umešan treba da ima mogućnost da se izvuče iz pravnih obaveza očinstva. Što znači da nema zakonsku vezu s detetom i da ne mora narednih 18 godina da plaća alimentaciju.

Sudija je presudio protiv Dubaja, i primetio: „Ako kavaljerstvo nije mrtvo, teško je ugroženo od strane tužitelja u ovom slučaju".

Ovaj slučaj je nazvan „muškim ekvivalentom slučaja Rou protiv Vejda", tokom kojeg su i Nacionalni centar za muškarce i Nacionalna organizacija žena učestovavali u medijskom cirkusu koji je usledio.

„Slučaj Rou protiv Vejda je ženama obezbedio njihova reproduktivna prava, ali za muškarce se zakonski ništa nije promenilo", tada je u saopštenju za medije napisao Mel Fejt, direktor Nacionalnog centra za muškarce. „Žene sada imaju kontrolu nad svojim životima posle neplaniranog začeća, ali muškarci rutinski bivaju primoravani da se odreknu te kontrole, i prinuđeni su da budu finansijski odgovorni za izbor koji je samo ženama dozvoljen, i prisiljeni su da se odreknu prava na reproduktivni izbor".

Kim Grandi, predsednica Nacionalne organizacije žena, izjavila je za CNNda „Muškarci već godinama pokušavaju da se izvuku od odgovornosti prema svojoj deci. Ovaj ne bi trebalo da se izvuče".

Sa svoje strane, Dubaj je objasnio svoju verziju priče u intervjuu uživo sa dr Filom: „Definitivno mislim da nije fer da me neko prinudi da budem otac, finansijski, mentalno i fizički gledano", rekao je tokom emisije. Kada su ga ribali zbog slona u sobi – kontracepcije – Dubaj je rekao da su u početku koristili kondome, ali ne i do kraja svoje kratke veze. Velsova mu je takođe rekla da uzima pilule za kontracepciju.

U doba kada je dao taj intervju, Velsova se već porodila. Ona se klonila žiže javnosti, ali je objavila pisanu izjavu u kojoj je rekla da je fokusirana na odgajanje svoje bebe Elizabet. „Razočarana sam time što je Mat odlučio da ne bude deo Elizabetinog života, i umesto toga izabrao da odbaci bilo kakvu odgovornost za naš zajednički prošlogodišnji čin, izveden uz obostranu saglasnost", napisala je. „Verujem da život počinje začećem, i da odatle buja. Ja preuzimam odgovornost za svoja dela, i sada ću dati sve od sebe, kao odrasla osoba i majka, da štitim i odgajam našu ćerku".

Dubaj je uložio žalbu, ali je i ona bila odbijena. Nensi Gibs, tada novinarka, a sada urednica časopisa TIME, opisala je ovaj slučaj kao „pravni cirkus" – ali je istakla da je ta kampanja imala smisla, „kao način da se skrene pažnja na dvostruke standarde i nenamerne posledice".

Drugim rečima, Dubaj nikad nije imao šanse za pobedu, ali je ovaj slučaj pokreno debatu vrednu pažnje. Da li bi trebalo da muškarci imaju jednaka prava kao i žene da kontrolišu svoj reproduktivni život i finansijsku budućnost?

S jedne strane, tu je argument da bi trebalo da postoje fer uslovi – da i žene i muškarci imaju pravo da se izvuku iz roditeljstva ako to žele. Žena može da odluči da li će abortirati ili zadržati bebu, na šta muškarac nema nikakvog uticaja. Međutim, ako ona odluči da zadrži bebu, muškarac bi trebalo da ima pravo da bira da li želi da postane otac i preuzme zakonske obaveze i prava koje iz toga proističu. Oboje bi trebalo da budu u mogućnosti da odluče šta žele da rade, u zavisnosti od svojih ličnih okolnosti i verovanja, i ni jedno ni drugo ne bi trebalo da budu u mogućnosti da se mešaju u odluku onog drugog. U suštini, u pitanju su reproduktivna jednakost i autonomija, za oba pola.

Malo je nejasnije kako bi ovo funkcionisalo u praksi. Fransis Goldšajder, sada penzionisana profesorka Braun univerziteta, bila je jedna od prvih naučnika koja je iznela predlog koji je nazvala „finansijskim abortusom". To bi funkcionisalo otprilike ovako: muškarac bi bio obavešten kada bi došlo do slučajnog začeća deteta, i imao bi priliku da odluči da li želi da preuzme zakonska prava i obaveze roditeljstva ili ne. Ta odluka bi morala da bude donešena u kratkom vremenskom roku, i kada je muškarac jednom donese, do kraja života je obavezan da je se pridržava. To znači da muškarac ne može da odluči da se izvuče iz roditeljstva posle par godina, kada mu to više ne bude odgovaralo. Odluka bi takođe bila i pravno zavedena – možda na krštenici deteta, ili u sudu.

Ali kritičari ističu da jednaka reproduktivna prava za muškarce i žene jednostavno nisu realistična. Kao što su sudije zaključile u Dubajevom slučaju, prava žene na abortus i prava muškarca da odbije očinstvo nisu baš analogna. Kod abortusa, žena odlučuje da li će doneti dete na svet ili ne. Pravo deteta na zakonsku vezu sa svojim ocem – a naročito pravo na finansijsku pomoć za odgajanje deteta – bi trebalo da predvlada nad pravom muškarca da se izvuče. Osim toga, na kraju krajeva, oba roditelja su odgovorna za začeće deteta, i oboje bi trebalo da preuzmu odgovornost za dete, ako bude rođeno.

Suzan Eplton, profesorka Pravnog fakulteta na Univerzitetu u Vašingtonu, naširoko je pisala o reprodukciji i kajanju, u najskorijem slučaju u časopisu Pravo i feminizam Univerziteta Jejl. Ona mi je rekla da u porodičnom pravu postoji snažna politika „lične odgovornosti". Ili, drugim rečima, „Dubaj je napravio izbor da se upusti u heteroseksualni snošaj bez kontraceptivnog sredstva; preuzeo je rizik da će postati roditelj onda kada je ejakulirao".

Epltonova na predavanjima porodičnog prava svojim studentima predaje o slučajevima kao što je Dubaj protiv Velsove, i kaže da vole da raspravljaju o njima. „Cene Dubajeve argumente o nejednakosti i nepravednosti, ali skoro uvek dođu do zaključka da nijedan drugi ishod nije bio moguć"

Danas, deset godina kasnije, status kvo koji je Dubaj doveo u pitanje tokom slučaja Dubaj protiv Velsove, i dalje je na snazi. I od tada nije bilo sličnih tužbi, delom i zbog presedana koji je postavljen ishodom slučaja Dubaja protiv Velsove.

Političari su takođe odbili da predlože zakonske promene koje bi omogućile muškarcima da steknu reproduktivna prava, možda i zahvaljujući pretpostavci da bi time bila otvorena Pandorina kutija, i da bi se na taj način nečuveni broj muškaraca izvukao od očinstva. Barem u doglednoj budućnosti, ideja o pravu muškaraca na izbor će nastaviti da skuplja prašinu u istorijskim pravnim knjigama.

Zoi Loton je pravni istraživač i spisateljica specijalizovana za porodično pravo. Pratite je na Fejsbuku.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu