Za uskršnje praznike: najbolji filmovi o Isusu na Netfliksu

Ko god ide u crkvu, unapred je programiran da zna o čemu se Uskrs u stvari radi. Nisu u pitanju ni kuvana jaja, ni kajgana, ni čokoladni zečevi koji donose jaja, ni tucanje jajima. U pitanju je onaj raspeti mučenik što je posle ustao iz mrtvih i uzneo se na nebo.

Sad, nije na meni da raspravljam o legitimitetu priče o besmrtniku po imenu Isus. Na meni je da istaknem koliko nam se ova hrišćanska legenda uporno servira oko praznika. Ali tokom veselijih prazničnih sezona u ponudi je mnogo više filmova; za Uskrs ih bude tek nekoliko. Nekada smo gledali VHS Hrista plavih očiju i savršenih zuba u tumačenju Brusa Marčana, pa još sa savršenim američkim akcentom. Nešto kasnije, stigao nam je mračni misteriozni Isus Džima Kavizela, u Gibsonovom „Stradanju“ iz 2004. A nešto ranije, imali smo Teda Nilija kao raspevanog disko Isusa Hrista superstara, čija nam je poruku stigla u obliku rime. (Meni je samo taj poslednji bio relevantan.)

I danas je nepodnošljivo gledati iste priče beskrajno reciklirane, predvidljive poput kraja „Titanika“, ali filmovi sa hrišćanskim temama se ipak dobro prodaju, zato ih Netfliks ima na lageru u ogromnim količinama. Zato sam se i ja potrudio da vam izlistam deset makar malčice isusoidno-hrišćanskih radova u njihovoj ponudi.

Podsetimo se da je Kianu Rivs besmrtan i shodno tome verovatno Isus. To nam je aksiom. Ali Matriks braće Vačovski (danas Lana i Lili Vačovski) je takođe prepun alegorija. Priča o „jednom jedinom“ spasitelju koga đavolske veštačke inteligencije „iskušavaju“ da pređe na njihovu stranu. Ka sudbini ga vodi Morfeus (Lorens Fišburn) u ulozi crnog Jovana Krstitelja. Na kraju se, spoiler, žrtvuje za celo čovečanstvo i voznese u virtualno nebo. Nema većeg isusoida u celom SF žanru.

Ovde vidimo Isusa u modernom američkom poimanju. Supermena se plaši narod čiji je on blagoglagoljivi spasitelj u crveno-plavom štrikanom trikou. Kod Zeka Snajdera je Supermen vizualna alegorija svemoćnog Hrista, ali i originalni autori ovog lika redovno su aludirali na hrišćanske korene. Nećemo se zadržavati na tome koliko je imbecilan zaplet filma („Zašto si izgovorio to ime?“, kaže neverni Sveti Petar u kostimu šišmiša), ali načelno je jasno gde vodi sav taj simbolizam,

Savršen prikaz onoga što čeka vernika koji se pokoleba: hrišćanska verovanja su jasno prisutna. „Tišina“ je film Martna Skorsezea iz 2016., naporan i dug. Endru Garfild i Adam Drajver igraju sveštenike koji se iz Portugalije zapute ka Japanu u potrazi za Liamom Nisonom, trećim sveštenikom, za kog sumnjaju da se odrekao vere. Sve se dešava u Japanu 17. veka gde je hrišćanstvo bilo zakonski zabranjeno i kažnjivo smrću. Lako je naslutiti šta do kraja mora da usledi.

Nije istorijski najprecizniji film, ali jednom da neko pogodi boju kože drevnih Egipćana. DreamWorks je 1998. obradio priču o Mojsiju koristeći zarazne pesmice legendarnog Hansa Zimera. Scenario je takođe dosta dobar, pisao ga je Filip Lazebnik (koji je takođe radio na „Pokahontas“ i „Mulan“). Za režiju je bila zadužena Brenda Čepman, prva žena koja je u režirala dugometražni Piksar film. Nemam zamerki.

Većina priča o Hristu obično se bazira na ideji da protagonista može biti čovek, a opet nekako oslobođen svih ljudskih ograničenja koja nas čini onim što jesmo. Za promenu, kod Martina Skorsezea gledamo Isusa u tumačenju Vilijama Defoa koga muče sumnje pa nimalo nije spreman da preuzme teret svih ljudskih duša. Nije da nema smisla – kako može čovek da bude spokojan kad sazna da mu je sudbina da umre u najgorim mukama da bi okajao grehe ljudskog roda?

Ako niste znali, hrišćani i muslimani još odavno ratuju oko verskih pitanja. Ovde nam je Ridli „Gladijator“ Skot prepričao istorijsku hroniku o krstaškom pohodu na Svetu zemlju. Orlando Blum glumi kovača koji sazna da je vanbračni sin plemića krstaša Ser Godfrija (Liam Nison). Iako se bazira na velikom religijskom sukobu, film nije ni pro-hrišćanski ni anti-islamski; samo nam nudi akcionu krvavu „ognjem i mačem“ zabavu.

Mel Gibson je ovde kinematografski krvavo obradio i nakitio priču koju smo već bezbroj puta čuli. Ovde treba istaći da je 2004. godine bilo veoma kontroverzno detaljno prikazati mučenje koje Isusov lik trpi. Uprkos verskom kontekstu, ovaj film će zauvek ostati zapamćen kao hrišćanski horor.

Takođe, nemoguće je gledati „Stradanje“ a ne setiti se ozloglašenih antisemitskih komentara režisera Mela Gibsona, i kritike koju mu je jevrejska zajednica uputila.

Takođe, kažu da Gibson sprema drugi deo filma. Živi bili pa videli.

Opet Mel Gibson i opet divljaštvo, ovog puta u ratnoj drami iz 2016. Nije mi jasno kako neko dozvoljava jednom od najgorih živih ljudskih bića (da ne nabrajam sad zbog čega) da režira horor filmove prerušene u istorijske biografije. Ovde gledamo Endru Garfilda kao vojnika Dezmonda Dosa, u rovovskoj borbi ali bez oružja, jer je čovek pacifista i adventista i vera mu ne da. Još jedan film koji se pitanjima vere bavi kroz akciju, umesto da nam monotono propoveda.

„Kad igram, bitno mi je da ljudi vide da igram zbog Svetog duha a ne zbog telesnog“, kaže desetogodišnja Tori Bindžer. Ova suluda izjava dobro ilustruje ceo film koji prikazuje kultove južnjačkog evanđelizma.

Sad kao treba još ovo da uguramo i pravimo se da nije u pitanju priča već viđena sto puta. OK, i dalje me nerviraju beli glumci našminkani tako da podsećaju na Egipćane, ali ovaj film iz 1958. dobro ilustruje šta može moćna produkcija da uradi od dobro poznatog materijala. Čak i da niste kao malo dete ovo morali da gledate jednom godišnje na ABC, bili biste impresionirani prikazom vode koja se pretvara u krv i mora koje se deli. Naravno, uloga Mojsija bila je poverena Čarltonu Hestonu koji je uspeo da izvede izabrani narod do slobode. Svakog proleća smo gledali kako to radi; uskršnja verzija filma „Sam u kući“.

Moglo bi se reći da je „Ben Hur“ bolji Hestonov uskršnji uradak (upoznaje Isusa lično), ali taj film nije u Netfliks ponudi, dakle šta ja tu mogu.