Dobro došli u Aušvic

Ovo je četvrti deo šestodnevnog serijala. Pročitajte ostale nastavke ovde.

"Nadam se da ste za Aušvic svi obuli udobne cipele. Ima mnogo da se hoda. A kasnimo po rasporedu."
To nam kaže naš turistički vodič Margaret, zabrinuta za naše čukljeve na putu do jednog od poprišta najgoreg genocida u istoriji. Ovo praktično pitanje dočekuje me nespremnog, ali to ne treba da me iznenadi. Na kraju krajeva, čak i logori smrti postanu nešto normalno ako ih posećujete dovoljno često. Na kraju je to uvek borba između lične udobnosti i psiho-istorijskog užasa. A čak i kad vas bole tabani, kao što ću to uskoro otkriti, užas uvek odnese prevagu.

Razmišljam o tome dok prolazimo pored kućica nalik ukrašenim kolačima u mirnom gradiću Osvijecim, krećući se alejom do logora. Meštani navodno nisu imali pojma šta se tamo dešavalo. Osim što, znate, dok je logor bio u najvećem zamahu svojih aktivnosti, domaćice nisu baš bile zadovoljne svim tim grdnim pepelom koji im se lepio za veš kad su ga kačile da se suši.

I da. Ima mnogo dubokih, značajnih stvari da se kaže o Aušvicu. I o bilo kom drugom logoru. I planiram da ih kažem. Samo ne sada. Sada moram da odložim svoj dugo zamišljani trenutak Aušvica. Zato što, pošto sam muškarac u godinama, iste sekunde kad se uz škripu kočnica zaustavi autobus, izlećem iz njega, obuzet iznenadnom potrebom zbog koje je čoveku teško da bude dubok u vezi s bilo čim.
Dok krivim vrat u potrazi za toaletima, primećujem pet-šest drugih likova, koji su izleteli iz svojih vozila kao izbačeni praćkom, lica ukočenih u isti kez, s jedinstvenom usredsređenošću zbog koje je činjenica da se spremate da uđete na poprište jednog od najgorih zločina protiv čovečnosti svih vremena sekundarna u odnosu na nadu da se ne pomokrite pre nego što uđete.

A onda…

Nekoliko neprijatnih sekundi moje kolege ne tako mladi vlasnici falične prostate i ja zaglavljeni smo u tom glomaznom redu ispred kapije. Skakućemo s noge na nogu. Oko mene su ljudi u kratkim pantalonama, ljudi u Metallica majicama. Ljudi se smeju, šalju poruke, pričaju, zveraju, rade sve što ljudi inače rade. Sve to deluje neprimereno. Gde je težina trenutka? Ovo mora da je nekakav mutantski spin-of Hajzenbergovog principa: da li sam čin posete poprištu genocida u hordama glasnih turista utiče na težinu genocida? Da li je svako mesto ispunjeno dežmekastim Amerikancima koji sisaju bradavice svojih bočica s vodom suštinski lišeno bilo kakve mogućnosti za težinu i ozbiljnost?

Pre nego što mogu da odgovorim, red se pomera i ja prolazim kroz slavnu kapiju — ARBEIT MACHT FREI — ali moram da se olakšam pre nego što mogu da se prepustim emociji. Prizor je upečatljiv: barake, dimnjak, dvorište za smotru u kojoj su zatvorenici stajali svakog dana za jutarnju prozivku, ponekad satima, na ledenoj zimi, sve dok nisu počeli da padaju s nogu. Sada korov, trava i šljunak – masno blato i govna koji izuvaju cipele dok je bio aktivan.

Ali konačno primećujem muški klozet, skroz desno od mene. Ulećem unutra i skoro razbijam koleno o ivicu niskog drvenog stola za kartanje, za kojim sedi čuvar toaleta mrkog pogleda u ofucanom plavom džemperu i čita novine. On diže pogled i odmerava me kao da sam prekinuo državničku večeru.
Koliko sam mogao da ocenim, kupatilski sektor je industrija koja cveta u Poljskoj. Na osnovu mog neformalnog istraživanja, primetio sam da u ovoj zemlji ne postoji nijedan toalet bez čuvara. Ali treba mi minut da shvatim kakav je protokol. Plaća li se? Ili je pišanje besplatno, a treba da ostavim napojnicu kad završim? U svakom slučaju, po onome što vidim, radi se o istom poslovnom modelu kao kod trola na mostu. Plaćam za pravo da prođem. Sekund kasnije, shvatam da sam se zagledao u mladog Komandanta toaleta. On mi uzvraća pogled. Kao da govori: Jebeno me pitaj već jednom. Kako sam završio radeći u klonji logora smrti? Kako li je po čitav dan prodavati karte za pišanje turistima Holokausta? Šta se dešava onima koji ne plate?
Ovo mesto je preživelo šezdeset hiljada od milion i po ljudi. O čemu razmišlja dok sa svog položaja kod toaleta motri najveće mesto zločina u istoriji? Imam toliko pitanja! Da li je on, pitam se, treća generacija čuvara klonja u logoru smrti? Da li je njegov pradeda nekada sedeo tu gde on sedi sada, uzimao napojnicu od Himlera kad je ovaj dolazio u posetu komandantu Hesu, čija su žena i deca održavala prelepu baštu sa druge strane zida?

Otvaram usta, ali tada stiže neki lik za mnom, ubacuje novčić u zdelu i provlači se kraj mene ne osvrnuvši se. Konačno i ja ulazim, ali toliko žarko želim da razgovaram sa tim čovekom da mu plaćam i na izlasku. Pokušavam da zapodenem razgovor s njim, ali on naravno ne odgovara. Samo se mršti. Potom uleće čovek u somotskom sakou, odmerava situaciju i kaže nešto na poljskom dok se tiska kraj mene. Njih dvojica se kikoću kao da nisam tu. Poražen, odlazim. Nije ispalo kako sam zamislio.

Ali onda, kad izađem napolje, osećam kako se nešto u mojoj svesti menja. Shvatam da je ono što govore o boravku ovde istina — tek kad osetite svoja stopala čvrsto na zemlji i setite se mrtvih pod njima, tek kad glas u vašoj glavi postavi pitanje koje samo posetioci logora smrti postavljaju: Da li udišem isti onaj vazduh u kojem i dalje lebdi duh ljudskog pepela? Tek tada shvatate da postoji samo jedna izvesnost: ne postoji način da pojmite sav taj užas i pretpostavite da možete bilo kako da ukaljate sećanje na one koji su ga doživeli.

U svakom slučaju, izgubio sam svoju turističku grupu i odlučujem da se uputim ka krematorijumu. Jedinom koji je ostao netaknut od pet prvobitnih. Malo je tesno unutra. U svlačionicama ispred gasne komore stoje kukice za odeću zatvorenika, sa brojevima, kako bi mogli da je nađu posle tuširanja. Poznato je da su esesovci vršili selekciju pridošlica: u najvećem broju slučajeva, sposobni su birani da se upute u logor, na sporu smrt od izgladnjivanja, bolesti, premora i nasilja. Ostali — bolesni, stari i slabi — upućivani su na tuširanje. Gde su, naravno, glave tuševa bile lažne, a cevi puštale Ciklon B umesto vode i vrata su se zaključavala za njima dok se pušta gas. Jedno je znati, na apstraktnom nivou, da je žrtvama rečeno da ostave svoju odeću i stvari pre nego što uđu goli da se sretnu sa sopstvenom smrću. Ali videti pravu svlačionicu — videti te brojeve — znači suočiti se sa perverznim pozorištem svega toga na jednom sasvim drugom nivou. Ti brojevi, za mene, bili su jeziviji od stražarskih kula.
Unutra, gasna komora je onoliko strašna koliko možete da zamislite. Mrlje, zagušljivost, tragovi grebanja po zidovima… Opsednut sam tim ogrebotinama. One užasu daruju grozomornu konkretnost.

Odjednom, čujem neki muški glas. "Nisu prave."

"Šta to pričaš?", odgovara ženski glas.

Okrećem se, a iza mene se prepire američki hipsterski par.

"Rekonstruisali su prostoriju 1947. godine." Njegova devojka je užasnuta. Na sekund njihova prepirka postaje glasnija. "I dimnjak je replika", kaže mladić, glasom koji zvuči kao da je dokazao da je pametniji od Šest miliona.

Ovo je previše za mene. Iako obično nisam od onih što se mešaju, ne mogu a da se ne umešam. "Da li me zajebavate? Svađate se u gasnoj komori? Šta nije u redu s vama?"

Moram da pobegnem. Ili to ili da rizikujem da postanem prvi čovek koji je počinio ubistvo u logoru smrti. (Mislim, otkad je zatvoren.) Ali napolju je još gore. Vrelina, gužva, trio filipinskih devojaka koje misle da sam Krejmer i žele selfi sa mnom. Doleteo sam sa drugog kraja sveta, prijavio se na autobusku turu zato što sam žarko želeo direktno da iskusim najmračniju od svih mračnih mrlja na čovečanstvu i umesto toga dobijem… čovečanstvo. Demonstraciju kako je biti čovek. U Aušvicu. Zašto svi ne čupaju kožu sa svojih lica i ne ridaju u prašini? Na pamet mi pada da bi trebalo da ograde čitav prostor i nateraju ljude da ga gledaju iz daljine. Proglase mesto suviše opasnim, kao Černobilj. Ostave duhove malo jebeno na miru.

Pokrenut ničim drugim do genetskim instinktom, lutam do dvorišta za smotru, hiper svestan krckanja šljunka pod svojom čizmom. Svestan da hodam po masovnoj grobnici.
Moj prvi logor smrti i osećam se kao da sve radim pogrešno.

Još na VICE.COM:

Nemačka optužila devedesetpetogodišnjeg nacistu za ubistvo 3,681 ljudi u Aušvicu

'Bila sam okupana krvlju': Šta se desilo kad nam je ISIS upao u logor

Na Dunavu kod Negotina isplivala nacistička ratna flota