Priština 1999. godine - grad iz kojeg su u tri meseca svi proterani

Kada je 9.juna 1999.godine u centralnom Dnevniku RTS saopšteno da je potpisan Kumanovski sporazum i okončano bombardovanje Jugoslavije, začula se jaka pucnjava u gotovo svim delovima Prištine. Kanonada je trajala desetak minuta. „Albanci slave pobedu. Srbi, po običaju poraz“ - odgovorio sam zbunjenoj Šerif Turgut, turskoj novinarki koja je, sa grupom stranih novinara, sve vreme bombardovanja bila u Prištini. Ova je pucnjava simbolično označila prestanak opasnosti iz vazduha i upozorila na početak druge opasnosti. Kada je počelo bombardovanje srpsko ministarstvo informisanja je proteralo novinare stranih medija sa Kosova. Novinari su se spakovali na brzinu, utovarili opremu i otišli uglavnom put Makedonije. Nisu mi postavljali pitanja, kao da su jedva čekali da napuste Kosovo. Oni su se plašili hapšenja, ja sam se nadao da neće biti bombadovanja.

Rekli su mi da su ekipi Rojtersa policajci oduzeli blindirani džip. Nisam mogao da intervenišem. Niko iz policije mi se nije javljao. U roku od pola sata bio je prazan prištinski hotel „Grand“ i Media centar, koji sam osnovao u aprilu 1998. godine i kroz koji je „prodefilovalo“ 2500 stranih novinara i 1200 diplomata. Nekoliko njih je , uprkos strahu od hapšenja, želelo da ostane u Prištini. Rešio sam da ih zadržim, iako je to i za mene bilo opasno. Kanadski novinar Pol Votson, fanatični borac za istinu i dobitnik Pulicerove nagrade nije želeo da napusti Kosovo. Kasnije tokom bombardovanja, nezadovoljan njegovim izveštavanjem, portparol NATO-a je više puta tvrdio da Pol Votson ne postoji i da je izmišljotina srpske propagande. Migel Moreno, snimatelj Asocieted Presa, pitao me je da li može da ostane. Izgledao je kao da je to za njega pitanje života i smrti, a razlog je bila jedna prelepa prištinska novinarka. Nažalost, Migel je godinu dana kasnije poginuo u Siera Leoneu. Uz njih, gotovo jedini gosti Hotela „ Grand“ su ostali Šerif Turgut , novinarka Televizije Anadolija i Goran Tomašević, fotograf Rojtersa, po mnogim ocenama najbolji ratni fotograf današnjice, kao i Aleksandar Mitić – dopisnik Agencije Frans Pres. Oni su bili poslednja šansa da sa Kosova informacije odu u svet.

Taj hotel u centru Prištine i Media centar u njemu, u atmosferi iz filma „Kazablanka“ ili moskovskog hotela „Luks“ iz vremena Kominterne, više od godinu dana bili su epicentar svetskog javnog mnenja i mesto okupljanja diplomata, obaveštajaca, sitnih i krupnih špijuna i dobrih i loših novinara – više žednih krvi, nego željnih istine. Dva i po meseca kasnije, kraj bombardovanja u izmorenoj i porušenoj Prištini svi su dočekali sa olakšanjem. Već smo se adaptirali na strah, pošto smo dok je trajalo, sedeli smo u baštama kafića dok su NATO avioni leteli, a grad potresale eksplozije. „To su naši“, glasno je, prelet dva aviona, prokomentarisao oficir koji je sedeo u bašti prištinskog kafea. Odmah zatim su se sa oboda grada čule dve jake detonacije. „Šta? Sad su i naši počeli da nas gađaju? - nasmejao nas je komentar sa susednog stola. Albanci, koji su ostali u Prištini i po podrumima i tavanima skrivali se od bombi i od hordi naoružanih pljačkaša u raznim uniformama, koji su ih proterivali iz stanova i sa Kosova, verovali su da došao kraj mukama. Srbi su, po običaju, verovali „optimizmu“ koji je zvanični Beograd emitovao u TV Dnevniku. Strah je bio zajednički. Opasnost je dolazila „sa neba“, pogođena je zgrada Pošte u centru grada, policijska uprava, nekoliko kuća u elitnom naselju Dragodan. Ljudi su bili u strahu od borbi vojske i policije protiv albanskih pobunjenika. Ipak, najveći je bio strah od pljačkaških bandi koje su upadale u kuće, proterivale ljude i pljačkale. Malo ljudi zna da je za vreme bombardovanja policija je na Kosovu uhapsila 750 policajaca, vojnika i oficira zbog pljački, ubistava i zlostavljanja. Ljudi su verovali da je Kumanovski sporazum istorijski papir koji će oterati zlo i doneti mir.

Prethodnog dana sam u mestu Đeneral Janković, u prostorijama Fabrike cementa, na granici sa Makedonijom, zatekao gotovo očajnog generala Lazarevića. NATO je postavio uslov da se svi srpski vojnici i policajci povuku sa Kosova samo sa ličnim naoružanjem. Policijski general Obrad Stevanović je strahovao od mogućnosti da će ubrzano povlačenje jugoslovenske vojske i srpske policije, stvoriti mogućnost da pripadnici OVK progone srpsko stanovništvo i etnički očiste mnoge delove pokrajine, pre nego što stignu pripadnici KFOR-a.

Sledeće noći u Prištinu je stiglo oko 200 ruskih vojnika u transporterima i kamionina. U centru grada ih je dočekalo više od 20.000 Srba koji su nosili jugoslovenske, srpske i ruske zastave i transparente na kojima je pisalo „Ostajemo ovde“, bacali cveće na ruske transportere…Zapaljena je američka zastava… Rusi su otišli na vojni aerodrom u Slatini, a veselje Srba na ulicama je trajalo nekoliko sati. Razišli su se uvereni da je Moskva poslala vojsku da obezbede opstanak Srba. Bila je to poslednja mirna noć za Srbe u Prištini.

Duge kolone tenkova, oklopnih transportera, kamiona, autobusa punih vojnika napuštale su Metohiju i išle prema centralnoj Srbiji. Vojnici su se radovali kraju rata, pevali su, pozdravljali sa tri prsta… Nekoliko novinara stranih medija nije moglo da se načudi kilometarskim vojnim kolonama koje su odlazile. „Nije NATO ni oštetio vašu vojsku. A mediji na zapadu su tvrdili da je sve uništeno“, komentarisao je izveštač iz Britanije. „Junački predadosmo Kosovo“, pokušavao je da se našali bucmasti srpski kapetan u blizini Podujeva. „ Predato je mnogo puta i ranije. A i ovi što ga uzimaju, neće se mnogo ovajditi“, odgovorio sam zbunjeno, pitajući se da li se ikada vojska jedne zemlje povlačila sa svoje teritorije, uz pesmu. U Srbiji, već sutradan, mediji su i vojnike ubedili – da su pobedili.

U Prištinu su počele da pristižu kolone izbeglica iz Metohije. Svedočili su o strahovitom teroru Albanaca, o paljenju manastira i crkava…Pre njih su metohijske gradove napustili lokalni funkcioneri. Poslednja je izašla sirotinja. Pričali su da su pripadnici OVK otimali ljude iz zbegova, palili srpske kuće… Nevini su platili danak dvomesečnog divljanja grupa koje su pljačkale i palile albanske kuće. Sada su se naoruzani Albanci izivljavali nad nemocnim Srbima. Ta nesreća se ciklično ponavljala.
„Nema ovde nikakve geopolitike, ovaj se rat vodi zbog pljačke i nasilja. Idemo u Srbiju“, kroz suze je poznanik iz Đakovice komentarisao poziv da se smeste u Studenstki centar u Prištini.
Slike izbegličkih kolona, identične onima iz Krajine i Bosne - automobili,traktori, freze i kamioni puni nejači i stvari koje su se mogle na brzinu utovariti – pritisle su tih dana sve puteve koji vode sa Kosova, ka severu. Metohija je bila u zbegu. Svaki susret je tih dana počinjao i završavao se pitanjem – Šta da radimo? Znao sam odgovor, ali sam očekivao da će se nešto promeniti.

Često sam se tih dana u Prištini viđao sa Oliverom Ivanovićem, koji je radio u Feroniklu u Glogovcu i svakodnevno išao u Kosovsku Mitrovicu. Obojica smo bili šokirani haosom u kojem se država nalazila. Država je bila zbunjena i nezainteresovana za Kosovo. Ni on ni ja tada nismo ni slutili da će baš on biti ključni čovek u sprečavanju etničkog čišćenja severa Kosova. Kao što još uvek ne mogu da razumem kome je smetao i zašto je ubijen.

Britanski general Bejli koji je stigao je sa čuvenim Gurkama, specijalcima iz Nepala, objašnjavao mi je da nemaju kapaciteta da zaštite sve građane. Za utehu, ostavio je dva vojnika da obezbeđuju Media centar u koji je stiglo više od hiljadu stranih novinara. Za sve njih nije bilo mesta u hotelima, pa su spavali u holovima i hodnicima. Njihov radni zadatak je bio da se opravda agresija na Jugoslaviju, pa su po ustaljenoj matrici tražili masovne grobnice. Nije ih zanimao progon srpskog stanovništva. Sa prozora Media centra gledao sam kako u glavnoj ulici naoružani mladići otimaju automobile i preteći pištoljima izbacuju vozače i putnike. Ta slika se ponavljala iz sata u sat.

U Kosovu Polju, general Majkl Džekson, koji je nekoliko dana ranije ušao u legendu jer je sprečio Treći svetski rat , odbijajući da se sukobi sa ruskim vojnicima, pokušavao je da smiri nekoliko hiljada uplašenih Srba, okupljenih u dvorištu osnovne škole. „Niko ne sme da vas napada“, ponovio je general Džekson frazu koju je pred tim istim ljudima, 12 godina ranije, izgovorio srpski predsednik Slobodan Milošević. To je ironično simbolizovalo kraj jedne etape medijsko – političke obmane kosovskih Srba. U razrušenu Prištinu počelo je da pristiže desetine hiljada Albanaca koji su na početku bombardovanja izbegli u Makedoniju i Albaniju. Ljubili su pragove svojih poharanih stanova. Srbi su ostavljali svu imovinu i selili se krišom , nocu, uplaseni, posramljeni i izdani. U okolnim naseljima počele su da gore srpske kuće, prethodno sistematski opljačkane, po istom sistemu kao i kuće Albanaca prethodnih meseci. Na prištinskom groblju zatičem nekoliko starica koje preturaju nadgrobne ploče rasute oko velikog kratera koji je napravila NATO bomba. Bez straha su tražile zauvek nestale grobove. Njihovo Kosovo je bilo tu.

Vesti o ubistvima Srba su stizale sa svih strana: Nestao je Ivan Čelić, brat mojih prijatelja. Ubijen mehaničar Petrović iz Kosova Polja. Tela bračnog para Stanisavljević pronađena u njihovoj kući u Prištini. U naselju dardanija ubijen Dragan Branković… Vojnici KFOR-a mi nisu dozvolili da uđem u zgradu Ekonomskog fakulteta gde su pronađena tela izmasakriranog profesora Lekovića i još dvojice radnika fakulteta. „Doktore, šta ćemo da radimo, svi pobegoše u Srbiju?“ - pitao sam najpoznatijeg kosovskog hirurga Andriju Tomanovića. „Ja ne idem nikuda. Operisao sam hiljade ljudi, spasao sam hiljade života. Moje je mesto ovde. Sve će ovo da prođe “, odgovorio mi je. Sutradan sam lično objavio vest da je doktor Tomanović kidnapovan i iz prištinske bolnice odveden u nepoznatom pravcu. Otmice su proizvodile veći strah od ubistava. Egzodus se iz sata u sat ubrzavao. Istom brzinom su pljačkane i paljene napuštene kuće.

„Grupa Albanaca mi je rekla da su im Srbi spalili kuće u Drenici, da nemaju gde da žive i da imam dva minuta da se iselim. Vikali su i išli od stana do stana. Pokupila sam fotografije i diplome…“, priča kroz suze starica iz naselja Dardanija koju sam pokupio na ulici i prebacio do autobuske stanice.
Oficir KFOR-a obećao je da će pomoći pesnikinji Darinki Jevrić koju pokušavaju da isteraju iz stana. Pripadnici KFOR-a su patrolirali, čistili smeće, pokušavali da spreče nasilje. Stalno su dobijali prijave o upadima u stanove, pretnjama, podmetnutim bombama…Moćna vojska je rešavala komunalne probleme.

„To su Ujedinjene nacije. One će sprečiti teror“, tešili su se Srbi, znajući da ih, ako im ovde ostane sva imovina, u Srbiji čeka sabirni centar. Već su počele da pristižu vesti da izbeglice sa Kosova nisu dobrodošle u Srbiji, da policija ne dozvoljava kolonama da stignu do Beograda.

„Šest vekova neki Srbi traže alibi za predaju Kosova. Milošević je izazvao rat da bi sačuvao vlast. Tvrdi je pobedio NATO, a sad se boji da ga izbeglice ne sruše“.

„U Srbiji izbeglice nazivaju interno raseljenim licima. Valjda to blaže zvuči.Čak im daju legitimacije na kojima piše da imaju ista prava kao i građani Srbije. Nisu samo predali Kosovo, nego i narod. Katastrofa“. Slušam razgovor komšija koji se plaše da ostanu, a nemaju gde da odu i znam da će strah biti jači od neizvesnosti.

Mit o Kosovu živi van Kosova. Na Kosovu postoji samo strah, konglomerat zla i nasleđe osveta.

I istorija kao da se stidi ovakvih momenata kada nema pobednika i kad su podjednako očajni i oni što se vraćaju u porušene i spaljene kuće, kao i oni koji beže iz svojih domova. 15.juna 1999.godine iz Prištine su otišli poslednji od 40.000 Srba koji su živeli u tom gradu. Milivoje Mihajlović je novinar iz Prištine koji osnovao i vodio Medija centar u tom gradu 1998-1999.godine Velika zahvalnost za fotografije - Goranu Tomaševiću PROČITAJ JOŠ: