Zašto čitamo crnu hroniku i kako ona utiče na mentalno zdravlje?

Početkom 2020. godine, život nam se okrenuo naglavačke pojavom korone. Dve godine kasnije, kada smo malo spustili gard, počinje rat u Ukrajini… Šta je sledeće, opravdano se možemo zapitati - nova finansijska kriza, podizanje nivoa mora ili udar meteora?

U svakoj globalnoj krizi kroz medije se provlače razne dezinformacije, ulivajući strah i strepnju za sutra. Fenomen masovne kupovine osnovnih namirnica, kao što je toalet papir, dovodi nas u naizgled predratno stanje, gde su rafovi prazni, kao i novčanici. Stvara se začarani krug panike kojoj nema kraja. Brojke umrlih se povećavaju iz dana u dan, donoseći brigu za sebe i bližnje.

Kada na sve ovo dodamo svakodnvne nesreće na putu, ubistva o kojim slušamo na televiziji, na internetu se uvek nađe neki članak crne honike, a nešto nam ne da mira dok ne kliknemo na njega - i eto stresa koji se samo nagomilava. Pregršt informacija dođu kao šlag na tortu svakodnevnim problemima na poslu, školi, ulici, koje ne možemo da zanemarimo, jer od njih zavisimo. Postajemo negativni i namrgođeni, a da toga nismo ni svesni. 

Fascinacija smrću odavno je prisutna u društvu. Dokumentarci o serijskim ubicama ili bizarnim ubistvima jako često su u top 10 najgledanijih saržaja na Netfllix-u. Adrenalin koji osetimo dok slušamo detaljno objašnjenje nekog monstruoznog ubistva iza kog stoji izopačeni um, preklapa se sa gađenjem i nevricom da se nešto tako zaista desilo, a ono najstrašnije, da li može da se desi meni?

U potrazi za odgovorima razgovarali smo sa psihoterapeutkinjom Aleksandrom Đurić, koja je za VICE objasnila kako da prihvatimo one neizbežne a okrenemo glavu od onih koje nisu neophodne. 

VICE: Zašto čitaoce uopšte privlači crna hronika? 

prof. dr Aleksandra Đurić: Ljudi imaju psihološku potrebu da se zaštite i da održe određeno stanje sigurnosti. Upravo čitanjem loših/negativnih vesti osoba može da kreira percepciju kako će na taj način obezbediti važne informacije da bi ostala sigurna jer će moći na vreme da se informiše i nešto preduzme.

U jednoj američkoj studiji sadržaja na koje se najčešće klikne, došli su do podatka da je većina u ponuđenim vestima kliknula na vest "stiže nam strašna oluja" nego na vest "očekuju nas predivni dani". Kako je Nobelovac Daniel Kahneman napisao, ljudi su skloni da informacije analiziraju u odnosu na sopstvenu realnost smatrajući da je to i društvena realnost.

Nakon pandemije, a sada i sukoba u Ukrajini, čini se da su loše vesti sve što čujemo u medijima. Kako one utiču na publiku koja ih svakodnevno prati? 

Kada govorimo o uticaju loših vesti, možemo govoriti o negativnoj kognitivnoj pristrasnosti (negative cognitive bias). Ona se odnosi na tendenciju da se pažnja više usmerava na negativne vesti nego na pozitivne. Za to može biti više psiholoških razloga.

Jedan od njih je potreba za sigurnošću i uverenje da, ako smo unapred informisani o lošim vestima, možemo na vreme da se zaštitimo. Drugi razlog može biti održavanje pozicije moralne superiornosti.

U nestabilnim uslovima, to može da služi kao kompenzatorski odbrambeni mehanizam. Osoba koja se više bavi problemima zadržava poziciju "moralne superironosti", u odnosu na ljude koji pažnju više usmeravaju na pozitivne vesti, pa se neretko definišu kao površne osobe. Na kraju, negativna kognitivna pristrasnost osobu može da dovede do psihološkog olakšanja, po principu, "dobro je, dobro sam ima i gorih stvari/situacija", a suštinski se ništa povodom toga ne preduzima.

Sve ovo može da dovede do trenutnog psihološkog umirenja. Međutim, ni jedna krajnost ne dovodi do razrešenja problema, niti do traganja za novim rešenjima. Krajnost, kao crno-belo posmatranje realnosti, možda pojednostavljuje doživljaj realnosti ali limitira osobu za sagledavanje celokupne realnosti koja je van crno-belog i/ili uverenja o sebi, drugima i svetu. Tako, limitirajući pogled na realnost, često onemogućava osobu da traga za novim rešenjima, a preterana usmerenost na loše/negativne vesti, osobi može pružiti doživljaj sigurnosti, odnosno, biće pripremljen i informisan i samim tim osoba će se zaštititi na psihološkom nivou. 

Loše vesti prvo dolaze do novinara, pa tek onda do publike. Kako ljudi u okviru ove profesije da sačuvaju mentalno zdravlje, ako su već svakodnevno izloženi traumatizirajućim situacijama? 

Nije jednostavno biti u profesiji koja je svakodnevno izložena negativnim vestima, na žalost, često i zbog profita. Analiza algoritama potvrdila je da ljudi više i češće kliknu na lošu vest. Više i brže se produkuju loše vesti zarad profita.

Mislim da je važno napraviti određeni zdrav otklon od profesionalne uloge. U smislu, da je profesionalna uloga jedan aspekt ličnosti ali ne celokupna ličnost. Dakle, zdrava otpornost se može kreirati tako što se afirmišu i drugi aspekti identiteta.

Pored aktivnosti usmerenih na posao i profesionalnu ulogu, dobro je razmisliti o strukturi vremena koja afirmiše i druge aspekte ličnosti - određeni rituali, razonode, bliskost, vreme za zdravo povlačenje i introspekciju. Naravno razgovor sa stručnim licem je takođe važan resurs, pogotovu ako je već došlo do npr. sindroma izgaranja (burn out sindrom). 

Kako da filtriramo vesti koje doprinose informisanosti od onih koje samo ‘remete mir’? Gde povući granicu? 

Postoji način da osoba prepozna "lažne vesti" (fake news) i uspostavi zdravu granicu. To su pre svega preterano senzacionalistički naslovi koji imaju za cilj da osoba klikne na vest, a onda se ispostavi da je u pitanju naslov koji daje pogrešnu ideju ili impresiju. Takve naslove treba izbegavati. Dalje, vesti koje sadrže tačnu početnu informaciju ali se dalje sadržaj organizuje oko vrlo malo argumenata, činjenica i izvora sa idejom da se usmeri javno mnjenje ka određenom subjektivnom diskursu.

Dalje, vesti koje omalovažavaju, ponižavaju koje su jednoobrazne su vesti koje se organizuju oko diskursa manipulacije javnim mnjenjem. Granica može da se uspostavi tako što osoba pre svega ispita sopstvenu kognitivnu pristrasnost (cognitive bias), dalje da razmotri koji je izvor, ko je autor, vreme i datum (često se repostuju vesti koje nisu u skladu sa realnom situacijom). Takođe, dostupni su sajtovi za proveru podataka i na kraju osoba može da se raspita kod eksperta ili više njih (da sagleda različita poglede) za određenu oblast ili temu.