Kako je biti vozač u Hitnoj pomoći u Beogradu

Iako na ovom podneblju malo ko ima nepodeljenu podršku i u krvnim zrncima nam je usađeno da svuda vidimo neku zaveru ili bar sumnjivu nameru, postoje ljudi koji nemaju znak pitanja iznad glave. Njihova pojava u saobraćaju na trenutak zaustavi misli vozača, smešan razgovor putnika ili utiša muziku u kolima. Uvek su me fascinirale reakcije ljudi kada iza ili ispred sebe ugledaju rotacije Hitne pomoći. Ono što većina nas najviše verovatno pomisli – šta li se dešava u tom vozilu, da li u ovom trenutku neko umire, da li lipti krv na lekare i sestre ili možda samo neki pijanac povraća po svemu?

Lekare, ljude koji pokušavaju da nas spasavaju, probude ili zakrpe dok se tumbaju u vozilu znamo, čujemo i viđamo ili kao pacijenti, ili kao konzumenti medija. Uvek sam se pitao ko su ljudi koje ne vidimo u tom vozilu, koji se bore za sekunde i minute u vožnji do Hitne pomoći.

Kad god ispsujem nekog u saobraćaju u Beogradu ili krenem da se iščuđavam nad uobičajenom bahatošću i bezobzirnošću vozača, pomislim kako li je tek tim nesretnicima što voze Hitnu pomoć. Rekoh, mora da su to jake face, i nisam se prevario. Upoznao sam Acu koji radi već sedam godina u Hitnoj pomoći u centru Beograda.

U bašti kafića, dan posle još jedne noćne smene, Aca mi priča kako je do posla u Hitnoj došao preko konkursa, skroz regularnim putem.

- Imao sam sve vozačke kategorije, prošao sve testove i obuku i počeo da radim u Hitnoj. Prvo sam kratko radio na transportu i dijalizi, a onda i na lekarskoj ekipi.

VICE: Šta ti je bio motiv?

Aca: Ja jesam malo ovisnik o adrenalin, brzine, jurnjave. Pare nisu bile motiv. To radno vreme u hitnoj službi mi se svidelo. Svakako, onaj koji kaže da nije adrenalinski ovisnik, a radi u hitnoj službi, taj ne govori istinu. Plata je mala, mada uzimajući u obzir odgovornost koju imaju lekari, tehničari i vozači u ovom poslu i ne znam koja bi to plata bila dovoljna.

Koliko je vas u kolima Hitne pomoći?

Troje ljudi čini lekarsku ekipu – doktor, tehničar i vozač. Generalno, kada vidite samo vozača na prednjem sedištu, to znači da je pozadi baš frka jer su i doktor i tehničar sa pacijentom. To znači da je pacijent ozbiljno ugrožen. Obično je jedna osoba uvek sa pacijentom ali kad vidite vozilo sa uključenom rotacijom i samo vozača napred znajte da je situacija baš ozbiljna.

Kako ti je izgledala prva vožnja?

Prvi oktobar 2010. godine, turski šleper je pregazio auto na kružnom putu. Došli smo na lice mesta, otvorio vrata od smrskanog automobila i video svog druga iz škole. Nisam mogao da verujem da se to događa na mom prvom pozivu.

Kako si reagovao na taj prvi susret sa povredama, krvlju?

Pa zbunjeno malo, jer se to sve jako brzo događa, nema baš puno vremena za razmišljanje. To je ono – ajmo odmah, sad, zbrinjavaj, ubacuj u vozilo pacijenta i vozi u bolnicu. Često mi se desi da kad dođem kući pogledam vesti i vidim mesto nesreće i shvatim da se ja ne sećam kako izgleda. Ne čujem ljude okolo, fokusiran sam na lekarsko osoblje, i samo njih slušam.

Vi ipak niste samo vozači?

Nismo. Mi prolazimo obuku u SMCu. Mi smo dužni da pomognemo lekarima, da l da se vezuje pacijent na spinalnu dasku, da se nosi, šta god, na ulici, na spratu. Tu je i ta "teška medicina" kako je nazivamo u šali. To su situacije u kojima je fizička snaga neophodna. Recimo da otkinete vrata od kola, razvalite vrata od stana. Radio sam sa mnogo doktorki i sestara koje su čudo, kao muškarci, ali postoje situacije u kojima one prosto ne mogu da učine nešto. Ne može devojka od 50 kilograma da nosi pacijenta od 100 kila niz stepenice neke zgrade do kola.

Rukovodeći kadar pokušava zato uvek da stavi bar jednog muškarca pored vozača. Ali naši lekari u hitnoj pomoći nisu razmaženi, a ima takvih koji misle da su završili fakultet i ne treba da nose pacijente. Naši lekari se svi fizički angažuju bez razmišljanja.

Da ki recimo znaš da zaustaviš krvarenje?

Naravno, to samo neko ko ne želi da nauči ne zna. Ja sam znao dosta i pre dolaska u hitnu pomoć jer se dugo bavim ronjenjem, ali naravno, ovde sam puno naučio o tome kako da pomogneš ljudima u nevolji.

Šta ti najteže pada?

Deca. Imam i sam malo dete pa ne volim te pozive, mada niko ne može da bude imun na decu. Kad dobiješ poziv da je dete bez svesti, dođeš mokar na lice mesta, iako često u panici zovu i kada nije veliki problem, zato često verujem da nije strašno dok idemo tamo. Najveća tragedija koju sam radio je urušavanje zemljišta na gradilištu u Zemunu sa više mrtvih. Radio sam i večiti derbi, tu ima dosta intervencija. Ubadanja nožem, razbijene glave, tuče…

Ima li puno tih neopravdanih poziva?

Ima baš dosta. Mnogo je nezahvalan posao raditi na telefonskoj centrali u hitnoj jer ljudi kod nas često paniče i zovu i kad nije neophodno. Ali dobro, naše je da izađemo na poziv. Fascinantno je što ljudi recimo pozovu hitnu pomoć iz prevoza, vide da nekom nije dobro na ulici i jave nam. Mi dođemo tamo, ono nikog. U centru grada se često dešava. Neshvatljivo mi je to. Pa valjda ako vidiš nekog kome nije dobro, staneš, pomogneš koliko možeš, doneseš čoveku vode i sačekaš hitnu pomoć.

Vrlo često ljudi ne prepoznaju nekog ko je pijan, a ne bolestan, pa nam se dešava da istog pijanca vozimo dva puta u istoj smeni. Znamo ih već po imenu. Mi ih nađemo na autobuskoj stanici kako spavaju, a fala bogu ne leže mrtvi kako je javljeno, i budimo ih po imenu… njima bude neprijatno.

Da li se razlikuju pozivi iz centra Beograda i prigradskih naselja?

Dosta se razlikuju. Ljudi iz okolnih sela ne zovu za gluposti. Oni su tamo vaspitani da ne zovu lekara baš za sve, već samo kad je velika frka, kao na primer strujni udar, pao sa traktora i slično. Ljudi iz prigradskih naselja su jako prisebni.

Šta je bolje, staviti pacijenta u kola i odvesti ga u Hitnu ili pozvati vas?

To bi lekar bolje odgovorio naravno, ali recimo kada su povrede, trauma u pitanju, povrede glave, treba sačekati Hitnu. O tome uostalom treba pričati i sa lekarom na centrali. Oni će imati dobru procenu sigurno.

Kako izgleda vikend u Beogradu, noćni život?

Petkom i subotom nema spavanja. Tu su splavovi, parkovi. Pozivi su otprilike pijan-tuča-pijan–tuča. Najviše, naravno, radi toksikologija na VMA.

Da li ste vi nekad mete ljudi koji su nasilni?

Kako da ne. Često nam pomaže policija u tim situacijama.

A kad stignete pre policije?

To je baš nezgodno. Dešavalo mi se da stignem čak i na upucavanje pre policije, iako nama uvek govore da sačekamo prvo MUP. Ali ne možeš ti da čekaš posle takvog poziva, nosi te adrenalin.

Da li su ljudi agresivni prema vama?

Evo na primer ovaj slučaj sa onim slovačkim navijačem koji je poginuo pre nekoliko godina na auto putu na Novom Beogradu kada je udario glavom u nadvožnjak, vireći iz autobusa. Mi smo slučajno naišli na mesto nesreće, bez poziva. Oni su onako izgledali … svi ogromni, istetovarni. Niko od nas nije znao šta se desilo, leži momak bez pola glave, a niko od njih ne zna engleski da nam prepriča šta se desilo, pa je bilo malo napeto.

Najčešće nas napadaju klinci, 18-20 godina. Uglavnom su to verbalni napadi tipa "gde ste dosad", vrlo retko fizički. Jer njima je svaki sekund kao godina, iako mi brzo stignemo.

Za koliko zapravo vi stignete na poziv u centru Beograda?

Od kada smo dobili nova kola koja nemaju vise klasičnu rotaciju nego takozvane blinkere, stvarno nam je lakše. Uđem u levu traku, ljudi nas vide u retrovizoru i moram da kažem mnogo se više sklanjanju nego ranije. Iako ima ljudi koji nas ne čuju zbog muzike ili telefonskog razgovora u kolima, mada ni njih ne krivim. Centar grada je specifičan, sve je blizu, brzo se stigne.

Šta je najveći problem za tebe kao vozača u saobraćaju?

Najveći problemi su parking i pristup pacijentima. Evo, na primer, kada biciklista padne kod "stare kapetanije" na Savi mi od rampe ne možemo da priđemo obali, ili recimo u Knez Mihailovu u koju samo na par mesta može da se uđe. Gubi se tako puno vremena. Imali smo požar u Zmaj Jovinoj pa su vatrogasci morali da porazbijaju sve stubiće da bi prišli. Da bismo pomogli pomenutom biciklisti morali smo da trčimo 1.500 metara, i posle ga nosimo u stolici sa polomljenom nogom isti taj put do vozila.

Koliko saobraćajni propisi važe za vas?

Nedavno smo baš bili kod Alvirovića na obuci i dosta pričali o tome. Hitna pomoć ne sme da prođe na crveno, ne smem da stanem na pešački, da prekoračim brzinu. Šta god da se desi, ja sam kriv. Mi čak ne smemo da vozimo žutom trakom po zakonu! E sad, poliicja u poslednje vreme ima razumevanja i retko nam naplate kazne, ali zakonom nije regulisano to pitanje.

Poenta je da se hitna pomoć uopšte ne kreće brzo. Suština je u provlačenju i da te ostali učesnici u saobraćaju vide na vreme. Bitno je stići brzo, a ne voziti brzo. Brzo se vozi kad si van grada. Ja kad upalim rotaciju i dobijem pacijenta ja više ne jurim, uostalom i doktor pozadi mora da može da radi.

Kako hendluješ stres sa posla?

Ja kad odem na lekarski pregled pričam o tome sa psihologom. Dok traje ti ga ne primećuješ. Vidim da kad radim dugo, postanem nervozan, komentarišem svaki poziv i onda vidim da je vreme za odmor. Mada ima ljudi koji ne mogu da podnesu. Imali smo vozača kome je stalo srce za volanom. Meni je sport izduvni ventil. Na primer to ronjenje. Bez toga ne bih opstao.

Jel psuješ kad voziš?

Naravno. Vozim i "ne verujem" ha ha.

Hvala Aco!

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram