​Moj bivši dečko, moj silovatelj

Moj bivši dečko me je silovao tokom čitave naše veze.

Da ne zalazim u suvišne detalje, reći su samo da je vremenom shvatio da više voli da me jebe nego da poštuje moj dobrovoljni pristanak na seks. Koliko god mi neprijatno bilo to da priznam s ove vremenske distance, na kraju sam zaključila da ako ne budem naglas govorila: "Ne", on će tehnički imati moj pristanak a ja neću morati da se nosim s neprijatnom istinom da me moj dečko, suštinski gledano, siluje.

Reč "suštinski" je tu ključna, jer dugo nisam mogla da upotrebljavam samo reč "silovanje" kako bih opisala šta mi se dešavalo a da ne dodam neki prilog koji bi ublažio zločin: suštinski, praktično, na neki način, gotovo. Iskoristila sam ih sve dok nisam poverovala u sopstvenu laž. Znala sam definiciju silovanja, naravno da sam znala, samo sam pokušavala sebe da ubedim da je ne znam. A išlo je lakše nego što mislite.

Svaki put kad bi me moj dečko silovao, sem osećanja šoka, ništa se drugo nije razlikovalo, ništa nije bilo fizički drugačije od redovnog seksa. Sa dobrovoljnim pristankom ili bez njega, kad vas dečko jebe imate osećaj, ono, da vas dečko jebe. I tu nastupaju mutne vode koje okružuju ozloglašenu reč na slovo S. A to je tužno. Jeste, nisam pristala. Jeste, nije se obazirao. Iznova i iznova. Ali iako je bilo psihološki neprijatno, nikad nije bilo nasilno. Nije bilo kao što "očekujete" od silovanja. Nisam završila u modricama. Završavalo se tako što sam držala svog silovatelja u naručju dok je plakao.

Kad ste zaljubljeni u svog silovatelja, malo po malo počeće da vam se javlja ideja da ga prijavite. Ali u mom slučaju ta pomisao se nije dugo zadržavala. Taj čovek je izigrao moje poverenje na način koji sam do tada smatrala nemogućim, ali njegovo pokajanje je delovalo iskreno. Obećao mi je da to više neće raditi, a ja sam mu poverovala. I u svom pobrkanom mentalnom stanju, usredsredila sam se na sve druge blistave aspekte naše veze. Do sledećeg puta. I tad mi je obećao, naravno, da će se promeniti. A ja sam mu ponovo poverovala.

Nikad se nisam obratila policiji i dugo to nisam ispričala nikome – mada se to sada promenilo. Samo sam mu opraštala iz slepe vere i očajničke nade. Jeste, povredio me je, ali mi je i dalje bilo stalo do njega i – grozno, znam – nisam želela da mu stvaram probleme. Mogao je da izgubi posao. Govorila sam sebi da bih mogla da mu uništim život. Doneo je odluku da počini zločin, ali, duboko u sebi, i dalje sam osećala da, ako bude bio kažnjen, ja ću za to biti kriva. Njegovi izlivi pokajanja uvek su uspevali da suzbiju moju želju da ga prijavim.

Volela sam ga.

Moja sopstvena prvobitna zbunjenost oko toga šta definiše "pravo" silovanje ispostavila se kao odraz jednog mnogo šireg problema. Društvo se sa samim sobom još nije dogovorilo šta tačno predstavlja dobrovoljni pristanak na seksualni čin. Jedna studija sprovedena na univerzitetskim studentima u Americi pokazala je da je 31.7 odsto anketiranih muškaraca reklo da bi u delo sprovelo "nameru da prisile ženu na seksualni čin", ali je samo 13,6 odsto njih reklo da je imalo "nameru da siluje ženu".

Uznemirava ovaj disparitet u rezultatima. Postavlja se pitanje da li možemo da smatramo potencijalnog silovatelja odgovornim ako je istinski nesvestan da se ono što radi – ili bi uradio – smatra silovanjem. Mnogi muškarci koji su učestvovali u ovoj studiji priznali su da bi dopustili sebi da prisile ženu na seks, ali o čemu pričamo u slučaju 18,1 odsto njih koji bi s nekim na silu imali seks, ali ga "definitivno ne bi silovali"? O samozavaravanju? Istinskom neznanju? Posledici neadekvatnog obrazovanja o dobrovoljnom pristanku ?

Postoje li širom planete armije nebrojenih muškaraca koji silovanje ne doživljavaju kao nešto lošije od, u najgorem slučaju, običnog neprimerenog ponašanja u seksu?

Mislim da naše zastarele predstave o tome ko je i šta silovatelj ostavljaju potencijalne silovatelje iz našeg neposrednog okruženja, zaljubljene momke i brižne muževe, nesvesne u čemu to greše. Te predstave su ušuškane u mentalitet podele na "nas i njih" koji i dalje preovladava uprkos tome što statistika pokazuje da silovanje vrlo retko čine nepoznati ljudi u mračnim uličicama. A ta kognitivna disonanca nije ograničena samo na počinioce. Ona važi i za žrtve.

Kada sam počela da pišem ovaj članak, kontaktirala sam razne ljude kako bih ih upitala za mišljenje, povratne informacije i ideje, ali sam umesto toga naišla na odraz sopstvenih iskustava. Pronašla sam druge devojke koje su mi bolje opisale šta im se desilo nego što sam sama bila u stanju. Kejt je imala 16 godina kad ju je zlostavio njen 21-godišnji dečko. "Sediš i gledaš vesti i TV serije o ljudima koji zlostavljaju partnere i kažeš sebi da nikad ne bi ostala u jednoj takvoj vezi, da bi ga odmah ostavila, ali onda kad se dogodi tebi, sve je drugačije", rekla mi je ona. "Nalaziš razne izgovore. Ubeđuješ sebe 'da se to ne računa' ili se zavaravaš da se uopšte ne dešava, iz neverice i straha. Što je najgore, iz ljubavi."

Kao razumna ljudska bića, i Kejt i ja imamo neverovatno izgrađen stav prema silovanju. Ali kad je ono postalo deo naših života, pobegle smo od njega u strahu. Zatrpale smo ga sumnjom i prekrile ljubavlju, i nismo bile usamljene u tome. Anketa sprovedena na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu pokazala je da je, iako je 17 odsto studentkinja doživelo seksualni napad po definiciji (formulisano kao "neželjeno seksualno ponašanje"), samo 11 odsto njih odgovorilo sa "da" kad su direktno pitane jesu li bile napadnute ili silovane. Bilo da je ovo razdvajanje samog čina i definicije silovanja uzrokovano našom kulturnom nesigurnošću ili time što se žrtva na taj način pretvara da se to nije ni desilo, najvažniji zaključak je da se ipak dešava. A učesnici ga ne prepoznaju kao ono što jeste. Bar ne isprva.

Da ponovim, silovanje tako često doživljavamo kao nešto agresivno, bolno i skriveno u mračnoj ulici. Pomislimo na nepoznate ljude. Ruku preko usta. Oružje. Ali 90 odsto silovanja u Britaniji počine poznati muškarci . U vreme kad se dešava, mnoge žene – uključujući i mene – za čin vezuju nelagodu, ali ne i batine ili izraženo nasilje. Nijedan ukrasni prilog, međutim, ne može da ublaži suštinu silovanja. Naš doživljaj nametnutog seksualnog čina za koji nije postojao dobrovoljni pristanak i dalje se trpa u zastrašujuću oblast "stranog", ali realnost je da se mnogima silovanje dešava u inače brižnim i ispunjenim vezama. Ono postaje prećutna, ali sve prisutnija očigledna tema o kojoj niko ne želi da govori. Oboje znate šta se dešava, ali znate i da ste se, kad jednom otvorite tu Pandorinu kutiju, sjebali.

_________________________________________________________________________

Čovek koji ubrizgava sebi zmijski otrov

_________________________________________________________________________

Mnogim žrtvama je lakše da o svom iskustvu misle kao o nekakvom "lakšem obliku silovanja" nego da se suoče sa haosom koji sa sobom nosi zaljubljenost u svog silovatelja. Lakše je poništiti sopstveno iskustvo nego ga prihvatiti. Naravno, to stvara nove slojeve sramote. Priznanje da sam uprkos svemu ostala sa svojim silovateljem i dalje je za mene veoma bolno. Još je teže prihvatiti da ne mogu da ga mrzim zbog onog što je uradio i da sam se i dalje provodila s njim uprkos tome što me je jebao kad na to nisam pristala.

Deluje gotovo neshvatljivo samo spojiti reč silovanje s nekim koga volite. To je kao da ste ih izdali. Ko još priča o tome? O nepodnošljivoj krivici koju osećate kad svog bivšeg ljubavnika nazovete prestupnikom? Gde su razgovori koji pomažu ženi da udene smisao tim osećanjima? Tek kad sam se obratila drugim žrtvama, shvatila sam da nisam jedina koja je iskusila takav moralni dualitet.

Uprkos njegovoj nespremnosti da razgovara o onome što se desilo, znala sam da je moj silovatelj razumeo šta mi je uradio, a za mene je to bilo još gore. Znao je da me povređuje, ali je ipak nastavio to da radi, sve dok nisam prestala da se opirem. Da li će nastaviti to da radi drugim ženama? Iskreno, ne znam. Nikad nisam otišla u policiju. Zašto? Zato što nisam mogla da se nateram. Nisam želela sve to iznova da preživljavam, da ponovo iskusim ta duboko zbunjujuća osećanja koja sam gajila prema svom bivšem dečku i tek počela da preispitujem, i zbog kojih me je, iskreno, i dalje sramota. A što se tiče odgovornosti da se "zaštiti" svaka žena sa kojom će on biti u budućnosti i koju bi mogao na isti način da povredi? Ponovo, ne znam. Na jednom nivou shvatam da bi trebalo nešto da preduzmem, ali zar nisam ja ta koja bi trebalo da ostane nedodirljiva? U kom stadijumu treba da prestanem da štitim sopstveni oporavak?

Ako je silovanje u vezama međunarodna epidemija, onda je bolest osoba s kojom odlazite u krevet. Dugo sam verovala da je to nešto sa čim ću prosto morati da se pomirim. Ali grešila sam. Protivotrov je iskren razgovor bez ikakvih izgovora. Suočavanje sa mojim bivšim dečkom po danu i naš razgovor o tome šta se desilo naveli su me da uvidim pravu prirodu svoje patnje. Svaku ženu koja je narednih noći uporno nastavljala da spava pored svog silovatelja, pokušavajući da shvati šta se desilo i razume ljubav koju u svom srcu i dalje prema njemu gaji, iznova i iznova bih savetovala da "razgovaraju". Prihvatite da sebi dugujete mnogo više od ćutanja i razgovarajte. Ne dozvolite im da izbegnu vaš glas. Ako smognete snagu, prijavite ih. Dajte sve od sebe.

Silovanje nema ograda. Silovanje ne može biti zasenjeno ljubavlju ili osećanjem dužnosti. Shvatam to sada. Moj silovatelj je znao šta je uradio i, duboko u sebi, na nekom nivou, mislim da većina njih zna. Zato je sve to tako opasno i to je pravi razlog zašto bi razgovori o dobrovoljnom pristanku na seks morali da postanu deo svakodnevnog života mladih ljudi – u okviru obaveznog školskog programa, na televiziji, širom interneta. A ako ne budu, ne znam kako možemo da očekujemo da će se bilo šta promeniti.

Pratite VICE na Twitter, Facebook, Instagram