Droge se koriste u skoro svakom ratu da bi vojnici bolje ubijali

U novembru 2008. godine, deset pripadnika Laškar-e-Taibe, islamističke militantne grupe, izvršilo je niz od 12 napada vatrenim oružjem i bombama, ubivši 164 ljudi i ranivši njih još 300. Oni su gotovo 60 sati posle razaranja koje su izazvali uspevali da odbiju na stotine indijskih najbolje obučenih specijalaca, pre nego što su konačno ubijeni ili zarobljeni.

Članovi Laškar-e-Taibe prošli su mesece i mesece komandoske obuke. Bili su prava elitna borbena jedinica. Ali su bili i odvaljeni. Dokazi sa lica mesta, kao i kasnije analize krvi, pokazali su da je dobar deo njih koristio kokain, LSD i steroide. Danas je očigledno da je grupa uspevala da odoli višestruko većoj sili duže od dva dana bez hrane i sna, čak i dok su neki od njih bili smrtno ranjeni, uglavnom uz pomoć droga.

U novoj knjizi Shooting Up, poljski istoričar Lukas Kaminski pokazuje da su muškarci i žene od početka istorije ratovanja koristili droge kako bi unapredili svoje borbene sposobnosti. Kaminski kaže da su napadači iz Mumbaja, čija je ratna groznica bila pojačana stalnim uzimanjem psihoaktivnih supstanci, samo poslednji u dugom nizu odvaljenih ratnika: od vikinških "berserkera" koji su upadali u mahnito stanje nalik transu uz pomoć pečuraka, preko ratnika Inka na listovima koke, do vojnika u Američkog građanskom ratu navučenih na morfijum i pripadnika Vermahta na spidu.

Vojni istoričar Džon Kigen osamdesetih godina je na pitanje "Zašto se vojnici bore?" imao tri odgovora: "podsticaj, prinuda, narkoza". Iako je Kigen kasnije smatrao da je njegova teorija suviše uprošćena, Kaminski tvrdi da, uz podsticaj preko dehumanizujućeg režima obuke i prinude putem države koja ljude tera da se bore u njeno ime, "narkoza" ovde može da se shvati bukvalno: da bi ubijali druge, ljudska bića moraju da se ubace u potpuno drugačije stanje svesti. Droge mogu da pomognu da vojnici rade stvari koje inače nikad ne bi radili: ostave svoju ljudskost iza sebe i postanu ratne mašine u okviru neke vojske.

"Antropološki dokazi pokazuju da mi nismo ratnička vrsta", kaže mi Kaminski preko telefona iz svog doma u Poljskoj. "Veoma je teško preći crtu i postati sposoban da ubijaš sabraću ljude. Pitanje je samo kako civila pretvoriti u vojnika koji će ubijati bez preteranih psiholoških posledica."

Shooting Up nas od davnašnjih dana do sadašnjosti vodi uz psihološki pristup tematici. Na početku knjige, čitamo o grčkim hoplitima zagrejanim od vina, homerovskim junacima koji vitlaju sabljama na opijumu i sibirskim plemenima koja su jela pečurke. Ali sve to bledi u poređenju sa najslavnijim ratnicima na pečurkama, Vikinzima.

Odeveni u medveđe krzno, vikinški ratnici ulivali su strah kao malo koja sila u istoriji ratovanja. "Bože spasi nas od gneva Severnjaka", glasile su molitve svakog ko je živeo u njihovom dometu. U ono vreme mislilo se da je vikinške ratnike obuzimao bes koji im je podario Odin, bes koji bi im udvostručio snagu, oduzeo ljudskost i učinio ih imunim na bol. Odgrizali su komade svojih štitova, zavijali kao vukovi i sekli sve što bi im se našlo na putu. Ali Kaminski pokazuje kako su Vikinzi postizali to stanje, delom zato što su pili pečurke po imenu amanita. On navodi tvrdnje toksikologa Erika Hesea, koji piše da "opijena osoba zamišlja da se pretvorila u nekakvu životinju, a halucinacija je kompletna sa sve osećajem da su vam izrasli perje i krzno."

Ne mogu reći da sam od njihovog konzumiranja bilo kada dobio želju da poharam neko norveško selo, ali ako se uzmu u pravoj količini i na pravi način, pečurke mogu da izmene realnost do te mere da činjenje neprirodnih stvari (silovanje i pljačka) deluje normalno. Ovaj način razmišljanja može se videti i u mešavini droga koje su uzeli napadači iz Mumbaja. Koka im je dala tu energiju, steroidi su im dali tu snagu, a esid im je izmenio doživljaj stvarnosti do te mere da su, kao i "berserkeri", mogli da se bore u mahnitom transu.

Za Kaminskog, posebno upečatljiv primer kako su droge uticale na poboljšanje ratnog učinka među vojnicima dolazi iz Drugog svetskog rata. "Potpuno me je šokirala činjenica da je Vermaht bio toliko nagutan metamfetaminima tokom invazije na Poljsku", kaže mi on. "To je nešto što baš ne nalazite u istorijskim knjigama."

U javnosti je nacistički režim strogo osuđivao rekreativnu upotrebu droga, ali su privatno mnogi pripadnici nacističke elite imali lična iskustva sa opojnim sredstvima. Hitler je proveo veći deo rata na lekovima. I Gering i Gebels su voleli morfijum. Kad je ovaj prvi pokušao da ublaži dejstvo morfijuma uzimajući kokain, navukao se i na njega.

A davali su drogu i nemačkim vojnicima. Tokom invazije 1939. godine na Poljsku, pervitin, verzija kristalnog meta čija je namena da umanji stres, otkloni iscrpljenost i proizvede euforiju, postao je nemačka "borbena pilula". Kad je osvojila Poljsku, nemačka vojska je naručila 35 miliona tableta pervitina za ofanzivu na Francusku u proleće 1940. godine.

Nije se mnogo vodilo računa o zdravlju ljudstva. Droga se uzimala kako bi se nacistička ratna mašina ubacila u veću brzinu. "Nacisti su samo želeli da svoje vojnike pretvore u bolje ratnike: da se duže bore i manje umaraju, da blickrig bude suroviji", kaže Kaminski. Mnogi nemački vojnici u međuvremenu su se navukli na drogu. Kad su se zvanične zalihe iscrpele, naručivale bi se nove iz Nemačke, gde je ova droga bila u slobodnoj prodaji. "Danas vam pišem uglavnom da bih vam tražio još pervitina", pisao je Hajn, 22-godišnji vojnik stacioniran u Poljskoj, svojoj porodici kod kuće u Kelnu.

Nemci, međutim, nisu bili jedina vojna sila koja je ratovala na spidu. Svi su to radili: Britanci, Amerikanci, Japanci, čak i Finci, koji su u to vreme bili najveći korisnici heroina na svetu. "Moj zaključak bio bi da se Drugi svetski rat vodio uz veliku upotrebu spida ili meta", kaže mi Kaminski.

U dvadesetom veku, osuda droga i zabrinutost za ovu vrstu društvene pojave postali su izraženiji i završili su se nizom zabrana formulisanim u zakone. Kaminski Vijetnam zove "prvim farmakološkim ratom", zbog puke količine droga koje su se konzumirale – mnogi istoričari smatraju da je 10-15 odsto američkih vojnika bila navučeno na heroin.

Na kraju, ono što najviše iznenađuje jeste kako se jedna tako opsežna studija kao što je Shooting Up nije pojavila ranije. S druge strane, upotreba droga bila je opšteprihvaćeni deo kulture sve donedavno, tako da njihova upotreba u ratovima ne predstavlja neko veliko čudo. Danas zapadnjačke vojske zastupaju mnogo stroži stav prema drogama, iako su mnogi američki vojnici koji su se vratili iz Iraka i Avganistana pričali o uzimanju "pilula za održavanje budnosti" kao što su aderal i energetskih pića, kao i širokom dijapazonu proteinskih praškova i suplemenata koji vam pomažu da steknete telesnu masu. Ali gledajući kroz dugi durbin istorije, na upotrebu tako blagih sredstava jedan Viking bi se samo nasmejao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu