Uživo sa US Opena: Njujorška Rapsodija na Plavom, iz prvog reda

Nedelja jutro, šetam Njujorkom i tražim mir i tišinu pred večerašnje finale između Novaka Đokovića i Danila Medvedeva. Mada nisam religiozan, mozda bi mi crkva dala taj tihi mir. Sećam se šta je Đokovic rekao posle polufinala, zna svoju rutinu, zna kako da nađe spokoj pred velike mečeve, pa bih i ja isto. Nema većeg meča od ovog večeras. Đokovic je verovatno već spokojno u teniskom centru, odlazim i ja ka Artur Ash stadionu, najvećem hramu tenisa. U vozu slusam Geršvinovu 'Rapsodiju u Plavom'.   

Večeras nas čeka rapsodija *na* plavom, ekstatičan vrhunac grand slam tenisa na plavoj podlozi US Open terena. Poznati pijanista i kompozitor Džordž Geršvin smislio je ovu predivnu i relativno kratku melodiju baš dok je putovao vozom. Klackanje mog voza mi stvara spokoj koji mi je trebao, u predfinalnom transu mi se Geršvinov klavir i klarinet u mislima brkaju sa reketima i lopticama. Geršvin je obožavao da igra tenis i omiljeni protivnik mu je bio poznati kolega, kompozitor i pijanista Arnold Šenberg. Dva vrlo različita kompozitora, i dva vrlo različita tenisera.  

Ta dva tenisera večeras gledam iz prvog reda ovog teniskog hrama, odmah iza glavnog sudije, što je jedinstvena novinarska prilika koja mi se ovde vrlo retko ukazuje. Borbe za novinarske karte su ponekad napete kao i sam sport koji gledamo, nepredvidivo je, treba puno pripreme i cimanja i često nemaš pojma zašto je ispalo kako jeste. Tako je ispalo danas, dobih ovu finu kartu a da je nisam ni tražio. ‘Ajde da zajedno uživamo u ovom meču iz sedišta najbližeg Đokoviću i Medvedevu, i ovom istorijskom momentu. 

Medvedev izlazi prvi na teren i prolazi pored mog sedišta — evo prve pobede, Medvedev je desno, Đoković je ispred mene. Naš teniser izlazi na teren uz buku koju sam i očekivao, video sam ogroman broj naših navijača tokom dana. Prvi put sam upoznao Novaka ovde na US Openu davne 2003. godine, takmičio se kao junior i pričao mi je posle poraza o mukama sa njegovim forhendom. Ja sam, naravno, vredno slušao i tešio našeg mladog tenisera, pružajući jednostavne reči podrške. I evo, 18 godina kasnije, sa njegovih dvadeset grand slam titula i dvadeset prvom titulom na meti, sedim na istom odstojanju od Novaka i dajem reči i misli podrške.

Gledam Noletovu servu i štopericu iza na ekranu, Nole manje tapka i kraće se priprema za servu. Možda bi trebalo više da se priprema, izgubio je već jedan servis. Mada Medvedev često izgleda varljivo nespreman za returne — telo mu nije spušteno, kolena nisu savijena — Medvedev je odličan returner. Dok Đoković pije vodu posle prvog gema, publika oko mene je uz našeg tenisera. Kad je tokom brejk prilike za Medvedeva ceo stadion skandirao, ta podrška je bila za Noleta da izdrži. Bez obzira na podršku, Medvedev uzima prvi set sa 6:4, posle 36 minuta igre.  

Naših ima puno, u stanju su pripravnosti. Bodre Noleta u toku pauze posle prvog seta. Mada spolja ima dosta vetra, unutar ovog hrama tenisa vrlo je mirno, osećam isti blagi povetarac kao i igrači nekoliko metara ispred mene. Obojica pored klupe imaju male rashlađivače, za sad ih nisu koristili. Đoković pored svoje klupe ima torbu za šoping, ne znam šta je unutra, ali se nadam da će posle ovog meča kao pobednik imati $2.5 miliona više za šoping. 

Meč rezultatski podseća na druge Noletove mečeve sa ovog turnira, počinje sa izgubljenim setom uz nadu naravno da se stvari preokrenu. Prve dve serve u drugom setu drži uz par sitnih muka, kraće pije vodu, možda upija navijanje publike pa i to pomaže. Jasno je da je publika više uz njega u ovom meču, možda najviše ikada ovde u Njujorku. 

Publike ima sve više, i dalje ulaze na svoja sedišta, vidim ih gore na tribinama sasvim dobro, izlaze iz senke i traže svoje mesto pod suncem, još ga malo ima na stadionu. Čujem ih i ovde dole blizu terena, redari ih dovode skroz do njihovih mesta, brišu im sedišta, sve sređuju. Naša sedišta niko nije sredio, kapiram o čemu se radi, redar za svoj posao dobija fin bakšiš. 

Neko je u ovom hramu tenisa, međutim, odozgore zeznuo Noleta. Tačno na Noletovu brejk priliku, pustili su greškom muziku koja je prekinula igru i oduzela Noletu priliku da uzme servu. Energija u hramu je haotična, svi urlaju, Nole rastura reket, više se ne zna ko za koga navija, i da li neko odozgore vidi sve. Novi reket Noletu nije doneo sreću, gubi servis u drugom setu, rezultat je 4:3 za Medvedeva. Naši navijači su u stanju pripravnosti, vreme je da daju energije Noletu, koji posle mnogo više sati provedenih na terenu udara lopte umorno, bez dovoljno brzine i zamaha, protiv daleko mlađeg i odmornijeg Rusa. 

I drugi set se završava istim rezultatom, sad je 6:4, 6:4 za Medvedeva. Energija u hramu je konstantna, publika navija za dobar tenis i lepe poene, ali može se reći da su svakako na strani Đokovića, i zbog njega samog, a i zbog rekorda o kom se ovde radi, i želji svih nas da smo tu u hramu tenisa kad se istorija zapiše. Ima se još vremena, ali nije jasno koje su opcije u ovom momentu. Potpuna promena taktike je možda jedini način, skraćene lopte, više dubokih lopti na forhende, što je rizično, ali možda vredno pokušaja.

Treći set počinje istim ritmom, Đoković gubi servis. Publika navija i za Noleta i za duži meč. Na momenat gledam van terena, odmaram srce i dusu, gledam ko je sve po tribinama od poznatih. Tu su Spajk Li, tu je Ben Stiler, i mnogi drugi. Slušam koliko publika aplaudira, koliko od ovih 20.000 navijača ih zapravo prepoznaju. Pitam se da li i koliko su oni zapravo najbolji u tome što rade? I onda vratim i oči i misli na ovaj meč i na Đokovića, koji je u poslednjih godinu dana bio najbolji u tome što radi u poređenju sa svih nas 7 milijardi na ovoj planeti.  

Kamerman jednim okom gleda kameru, drugom prati nešto na svom telefonu. Situacija na terenu nije baš za snimanje, Medvedev drži komforan ritam i vođstvo, Đoković traži neki svoj novi ritam i priliku da promeni priču. Obezbeđenje sa moje leve strane me opominje da počinju da spremju prostor za navijače da nasrnu na kraju meča i fotografišu se pored terena. Kažem ja njemu 'važi, super', a mislim se u sebi nešto znatno vulgarnije. 

Posle 2 sata i 15 minuta, meč se završava sa 6:4, 6:4, 6:2. Đoković je sve promenio što se moglo promeniti, stil, brzinu, dubinu, rekete, taktiku i na kraju i novu belu majicu. Ova Rapsodija na Plavom je eto dobila malo belog, neutralne boje na koju nešto novo može da se ispiše. Na kratko je Đoković upisao šta je hteo, publika je bila potpuno uz njega, i Noletova energija je to pokazala. Čudna je putanja i patnja ka razumevanju publike ovde u Njujorku. 

Dok se ova naša rapsodija privodi kraju i dok sklapaju binu za dodelu nagrada, Đoković mirno sedi, pije vodu, odmara. Čovek je vala zaslužio. Kamere mu ne smetaju, ja bih ih terao kao komarce. Mislio sam da tokom govora možda neće moci od bola da priča, međutim desilo se sasvim obrnuto, on je hteo da priča ali publika mu nije dala, aplauzom je pauzirala ovu ceremoniju, na neki način odbijajući da prihvati njegov poraz. Đoković možda nije dobio rezultat koji je hteo, ali je konačno dobio Njujorsku publiku, koja mu je zauzvrat konačno optevala rapsodiju zahvalnosti.   

Posle meča sam pitao Novaka kako se sada oseća kad je sve ovo prošlo, i koliko mu znači podrška američke i naše publike kakvu nikad ranije nije imao ovde u Njujorku. 

"Osetio sam rasterećenje kad se završio poslednji poen. Pritisak i očekivanja su bili ogromni. Koliko god sam se trudio i uspevao da ostanem u sadašnjem trenutku, sve to iscrpi mnogo. Osećam razočaranje i tugu jer je propuštena velika prilika, nije lako podneti ovakav poraz, imam gorčinu u ustima. Ali podrška i energija publike stvarno je nešto što ću dugo pamtiti i ostaje doveka. Ispunili su mi srce sa predivnim emocijama. Zaplakao sam na tom poslednjem gemu, toliko je energija bila jaka, emocije jedinstvene. Nikad nisam tako nesto doživeo ovde u Njujorku. Sve se skupilo, sve što sam godinama doživljavao ovde u Njujorku, što osećam da nisam zasluživao tretman koji sam često dobijao. Sve se preokrenulo i zahvalan sam našim ljudima koji su došli uživo da gledaju, i ljudima koji su pratili na TV-u. Moram da budem ponosan sa učinjenim jer bila je izuzetno uspešna grand slam godina. Ne želim sad mnogo da se žalim o karijeri i osećanjima, imam toliko toga na čemu sam zahvalan i koliko zapravo imam sreće u zivotu. I Bog i andjeli su me podržavali svih ovih godina i na tome sam im večno zahvalan. Zbog toga sam i ovde. Ima jos stranica da se ispišu."