Znam da nauka kaže da se svi razlikujemo po tome koliko sna nam je potrebno, ali smo takođe i neispavana nacija, osuđena na izvlačenje maksimuma iz vremena dok smo budni da bismo obavili sva sranja. S toga postoji društveni pritisak da se spava manje. A da se radi više. Što se često na kraju pretvori u lični poraz, zato što nam više sna zapravo pomaže da postignemo više: kada smo naspavani, bistriji smo i fokusiraniji, mišići su nam opušteniiji, a imuni sistem jači.Što me dovodi do mog ambivalentnog odnosa sa opcijom „snuz". Idealista kakva jesam, podešavam alaram najranije što mogu, da bih se probudila i počela da delam. Zaista imam ambiciju da se probudim kada se alarm oglasi, ali u stvarnosti, tri ili četiri puta pritisnem snuz, ponekad i pet. Jednom prilikom sam u roku od sat vremena deset puta pritisla snuz.Tokom vremena mi je ovaj postupak postao rutina. Nekako sam to počela da smatram normalnim ponašanjem – hvalim sebe zbog toga što podesim alarm ranije, ali onda provedem pola sata do sat vremena boreći se sa da novom danu otmem još malo sna.I kada su me pitali da li bih mogla da se na suvo skinem sa opcije snuz na barem nedelju dana, ja sam se unervozila. Da li ću zaista čitavih sedam dana ustajati iz kreveta čim se prvi alarm oglasi? Ili ću reći ne, i lagati da jesam?
Sa eksperimentom sam počela u četvrtak. Nisam primenila nijednu strategiju za bolji san iz časopisa, kao što je da isključim telefon pre spavanja. Isuviše sam vezana za svoj mobilni da bih to učinila, i plavo svetlo me budi dok skrolujem po društvenim mrežama pre nego što ustanem da piškim. A čak iako sam zaspala kasnije nego što je trebalo (hm, u 2 ujutru), ipak sam se naterala da ustanem u 8, bez mog voljenog snuza.Nisam bila srećna zbog toga – meni je potrebno osam, a u idealnom slučaju devet sati kuntanja da bih mogla da dam sve od sebe. Tako da sam započela svoj dan – pisala mejlove, članke, udovoljavala urednicima – osećajući se vašljivo. Navalila sam na crni čaj (da, ni kafu ne pijem) i riljala po onome što sam mogla. Dan prvi: zadatak izvršen.Ali drugog dana sam ponovo ostala budna do 2, i ukupno spavala samo šest sati. Teško je odreći se kasnonoćnih navika, pretpostavljam. Čitavog dana sam proklinjala sebe, ali trećeg dana sam konačno uspela da odspavam punih osam sati, pre nego što sam se otkotrljala iz kreveta da radim jutarnje vežbe. Ali nisam se osećala osveženo. Prethodne dve noći se nisam naspavala, pa bih sa radošću nagazila snuz. Ali pored toga što sam se obavezala da neću koristiti snuz, imala sam zakazane vežbe – da ne pominjem to što bih morala da platim kaznu ako otkažem. I hej, polako sam se kretala ka održivom ciklusu sna, i počela da se osećam kao da živim u svojim snovima o produktivnosti (kada ne pritiskaš snuz svakog jutra po sat vremena, dan ti zaista traje malo duže).Do petka su se stvari preokrenule. Prethodnog dana sam shvatila da mi je lakše da jednostavno iskočim iz kreveta kada imam zakazane vežbe, i kada mi je alaram namešten kasnije, da bih malo više odspavala i da bih morala da požurim. S toga sam prethodne večeri spakovala torbu i pripremila odeću za fitnes, a onda sam namestila alarm tako da imam samo 20 minuta da ustanem, spremim se i izađem iz kuće. Da bih povećala svoje šanse za uspeh, nagovorila sam jednu koleginicu da ide sa mnom. Sada sam imala obavezu.Metoda je sjajno funkcionisala, i ustala sam rano za subotnje vežbe. Pohvalila sam samu sebe: ovo je bilo impresivno ponašanje, naročito za vikend, a pored toga sam se odvezla iz Kvinsa u Bruklin da se iznojim. Šestog dana sam otkrila prekopotrebnu rupu u zakonu: nisam uključila alaram. Nema alarma, nema snuza. Bila je nedelja ujutru, i nisam imala nikakve planove. Tako da sam spavala čitavih devet sati, a ipak ispunila svoj plan. Kada je došao ponedeljak, bila sam šokirana onime što se dogodilo: probudila sam se 20 minuta pre nego što se oglasio alarm, potpuno odmorna i spremna za pokret.Još na VICE.com:Zašto se stalno budimo u pola noćiOdrekao sam se mesa, alkohola, droge, glutena, mleka, šećera i orgazamaOvom tipu su hirurški izvadili 14 kila govana
Reklame
Sa eksperimentom sam počela u četvrtak. Nisam primenila nijednu strategiju za bolji san iz časopisa, kao što je da isključim telefon pre spavanja. Isuviše sam vezana za svoj mobilni da bih to učinila, i plavo svetlo me budi dok skrolujem po društvenim mrežama pre nego što ustanem da piškim. A čak iako sam zaspala kasnije nego što je trebalo (hm, u 2 ujutru), ipak sam se naterala da ustanem u 8, bez mog voljenog snuza.Nisam bila srećna zbog toga – meni je potrebno osam, a u idealnom slučaju devet sati kuntanja da bih mogla da dam sve od sebe. Tako da sam započela svoj dan – pisala mejlove, članke, udovoljavala urednicima – osećajući se vašljivo. Navalila sam na crni čaj (da, ni kafu ne pijem) i riljala po onome što sam mogla. Dan prvi: zadatak izvršen.
Reklame