Želimir Žilnik: Kako smo snimali filmove

U okviru programa desetog, jubilarnog Merlinka filmskog festivala, premijerno je prikazan dokumentarni video "Među ljudima: Život i gluma" reditelja Želimira Žilnika, uz razgovor sa rediteljem.

Video nastao povodom izložbe Shadow Citizens assemblage organizovane u Nemačkom gradu Oldenburgu, ističe sećanja i komentare glumaca amatera u kombinaciji sa scenama iz filmova u kojima su učestvovali kao protagonisti, pomešanim sa snimcima ekipe koja radi na setovima Žilnikovih filmova.

Video deluje kao podsetnik Žilniku o talentima i stvarnim iskustvima njegovih učesnika, koji su inspirisali ovog filmadžiju da artikuliše svoje narativne teme i definiše svoje izmišljene likove. Istovremeno, video dokumentuje kako su učesnici filma doživeli nove susrete i solidarnost u filmskom kolektivu.

Nakon premijere, razgovarali smo sa Želimirom Žilnikom, dobitnikom nagrade za životno delo na nedavno završenom Festivalu autoskog filma (FAF):

Čestitamo na uručenoj nagradi za životno delo na FAF-u. Šta ova nagrada predstavlja za Vas i kakav je osećaj biti njome nagrađen?
Želimir Žilnik: Znate šta, to je ta nagrada koja se dobija jednom u životu, pa onda vi, pre svega, dobijete priznanje da su te vaše stvari imale neki značaj, da su ostale u sećanju, da imaju i danas neku relevantnost, tako da svako ko dobije takvu nagradu uzdahne i kaže - pa nije bilo uzalud.

Kako je došlo do rada na filmu "Među ljudima: Život i gluma"?
Ovaj video rad nije bio namenjen festivalima i ja ga doživljavam kao jednu vrstu komada primenjene umetnosti. Proletos su četiri zagrebačke kustoskinje u Oldenburgu u Nemačkoj priredile veliku retrospektivnu izložbu o mom filmskom radu, sa fotografijama, insertima iz filmova, tekstovima iz novina i snimcima mojih gostovanja na nemačkim televizijama. Akcenat izložbe je bio na specifičnoj metodologiji rada koju koristim na mojim filmovima, o igrano-dokumetarnom žanru nazvanom doku-fikšn, u kom kombinujem profesionalne i amaterske glumce. Kustoskinje su mi rekle: "hajde ako možeš možda da snimiš neko predavanje ili izlaganje o metodu tog rada'' a ja sam rekao "pa vidi, meni bi bilo zgodnije da napravim jedan kolaž sa razgovorima sa učesnicima i sa insertima svima." Pozvao sam dugogodišnjeg saradnika Miodraga Mišu Miloševića, koji je radio kao direktor fotografije na mojih dvadesetak filmova, te smo pozvali telefonom i neke od junaka iz ranijih filmova. Tako je napravljen jedan kolaž na temu kako smo snimali moje filmove.

Šta je to što je glavno obeležje vaše metodologije rada?
Metodologija koju upotrebljavam odlikuje postojanje ljudi, veoma talentovanih, koji su raspoloženi da koriste filmski prostor da bi, pre svega, ispričali neku svoju sudbinu, ili poslali neku poruku. Jedan broj ljudi učestvuje u filmu svojim ličnim iskustvom, a jedan broj im pomaže da oni i njihovo iskustvo dođu do izražaja, kao recimo u filmu "Destinacija Srbistan", gde su migranti koji prolaze kroz Srbiju tražili da dovedem nekoga sa evropskim životinim iskustvom. Tada smo pozvali dvojicu Francuza, koji su nam pomogli da se o tim temama raspravlja u filmu. Takvih slučajeva u mojim filmovima ima dosta, to je jedno od glavnih obeležja mog metoda, i mog žanra.“

Filmski festival Merlinka nosi naziv po tragično ubijenom Vjeranu Miladinoviću - Merlinki, prvom javno deklarisanom transvestitu na prostorima bivše Jugoslavije. Vi ste bili očarani njegovim talentom, sarađivali ste u više projekata, od kojih je najpoznatiji film "Mramorno dupe (Marble Ass). Po čemu pamtite Merlinku, i šta vas najviše podseća na nju?
Vjeran Miladinović, ili Merlinka, je bio jedan izuzetno inteligentan, izuzetno talentovan, bajkovit čovek, sa kojim sam nekoliko puta sarađivao. Upoznao sam ga '84. ili '85. kada smo radili film "Lijepe žene prolaze kroz grad", u kom je on imao epizodnu, ali zapaženu ulogu. Postali smo dobri prijatelji, i deset godina kasnije, u leto 1994. Miša snimatelj i ja pripremali smo jedan film koji je bio osvrt na sve tragedije rata. Glavni junak tog filma je trebalo da bude mladić koji je otišao u rat zato što je morao u vojsku, i koji se nakon boravka po raznim frontovima, vraća kući razočaran i dosta razbijen.

Pripremali smo taj film nekoliko dana u Beogradu i ja sretnem slučajno Merlinku, odnosno ona sretne mene, obučena kao žena koja oko stanice hoda sa perikom. Počne ona malo da me začikuje i zafrkava jer je nisam odmah prepoznao, prepoznajem glas, ali ne znam ko je ni kada smo se upoznali, a ona skine periku i kaže - "pa ja sam, Vjeran". Onda nas je upoznao i povezao sa gej scenom koja je tada izašla na ulice, u onoj ratnoj atmosferi, koju su oni najbolje opisali u jednoj rečenici, koja glasi: "Ovaj rat je napravio jednu takvu konfuziju i pokazao takve ludosti da mi koji smo ovako namaskirani ili obučeni izašli na ulice i koji smo nekada bili čudo, sad smo možda među najnormalnijim Beograđanima". Posle te rečenice sam ja rekao - onda vas mi uzimamo za naš film“.

Film "Mramorno dupe" je otvorio prvi Merlinka festival, pre tačno deset godina.
Taj film je u ono vreme kad je nastao imao vrlo veliku pažnju medija, organizacija i pojedinaca. Bio je mnogo puta prikazivan na festivalima širom sveta i po klubovima. Imao je značaj neke specijalne "kvake", da tako kažem, koja je otvorila vrata u taj svet i ohrabrila javnost, s obzirom da nije bilo prilike u ono vreme kod nas ali i u ovom delu (istočne) Evrope da se prave filmovi sa tim temama.

Hoće li biti drugog dela filma "Mramorno dupe"? Priča se već duže vreme o tome.
Vidite, taj predlog je vrlo intrigantan, ali moram priznati da nismo imali vremena da odemo I obiđemo tu ekipu, ali će se to promeniti već krajem ovog meseca. Tad ću znati tačan odgovor na ovo pitanje.

Smatrate li da je danas lakše LGBT populaciji u odnosu na ono vreme ili se tako samo čini?
Definitivno je došlo do velike promene u tom smislu da je jednostavno ceo LGBT identitet postao legalan u velikom delu sveta. Uključujući promene u odnosu na istopolne brakove i tako dalje, vidim sada po Beogradu se i okupljanja LGBT populacije, uključujući i Gej paradu, dešavaju bez onih velikih divljanja i incidenata. Tako da sigurno pre svega život u Srbiji nije jednostavan, nije ni jednoj kategoriji populacije lako, sem recimo muvatorima, kriminalcima i političarima, ali ipak mislim da se njihova pozicija ipak malo unapredila.

Danas ste specijalno za ovu projekciju doleteli iz Beča, a nedavno ste se vratili sa festivala "Mar Del Plata" u Argentini, gde ste promovisali svoj novi film "Najlepša zemlja na svetu". Kada je reč o filmu i filmadžijama, filmski festival "Mar Del Plata“ u Argentini je raj, zato što su Argentinci neviđeni filmofili. Bili smo na tom festivalu, to je najveći filmski festival na južnoameričkom kontinentu, odigrava se u 12 sala sa po 400 mesta za sedenje, i sa 260 filmova na repertoaru, a sale su pune od 9 ujutru, kada je prva projekcija, do 1 sat posle ponoći.

Mi smo prošle godine na tom festivalu imali retrospektivu sa 25 filmova na repertoaru, a neki od njih su imali i po više projekcija. Jednog jutra sam zbog doručka zakasnio na jutarnju projekciju koja je počinjala u 9, i nisu mi dali da uđem unutra u salu, jer je bila puna. Ja kažem "Čoveče, ja sam autor, a oni mi dali stolicu i rekli – evo vam pa čekajte napolju, kad neko izađe vi možete ući!" Okrenuti su evropskom filmu I kulturi, i nakon projekcije diskutuju o svakom filmu po više od pola sata, i to ne samo sa autorom, već i među sobom. Ove godine smo tamo promovisali novi film "Najlepša zemlja na svetu" i interesovanje publike je bilo ogromno.