Šta se desilo sa prvim internet crkvama

Ovih dana, naše onlajn poslovanje se dešava u svetu veba 2.0 ili 2.5, ili gde god da smo sada. Uglađeni dizajn, lako korišćenje, stranice koje našim mobilnim telefonima ne izazivaju aneurizmu. Ali to ne znači da je stari svet nestao. HamsterDance.com je skvotirao jedan preduzetni uzurpator, ali originalna himna koja para uši je i dalje tu. Stranice GeoCities i AngelFire i dalje žive, samo treba da skrolujute do šeste ili sedme stranice Gugl pretrage da ih nađete. Kao ruševine Koloseuma ili zatvoreni drajv-in bioskopi, duhovi veba 1.0 i dalje se razvlače. A rasute po celom tom skrivenom svetu nalaze se rane internet crkve.

Ili barem sajtovi na kojima su se crkve nalazile. Mnoge od ovih izgubljenih kongregacija su pune linkova koji ne rade, grafičkih grešaka, čudnih fontova i kombinacija boja koje uništavaju mrežnjače. Čet rumovima su java skriptovi odavno ukinuti, a prijave za kontakt šalju samo automatske odgovore. Šta se zaista dogodilo sa obećanjima ranih internet crkava?

Prečasni Čarls Henderson je počeo da kuca svoje propovedi na kompjuteru 1984, i držao ih je svojoj pastvi u Centralnoj prezbiterijanskoj crkvi u Montkleru, Nju Džersi. Tokom debate na Masačusetskom tehnološkom institutu je rekao da je „to je bila pogodnost, ali mi nije promenila život". Ali tokom godina, Henderson je gledao kako se širi povezanost preko te novotarije pod nazivom World Wide Web i1994. mu je na pamet pala ideja.

„Pomislio sam da bih mogao da otvorio prostor za čet koji bi bio napravljen po crkvenom modelu", rekao mi je.

Tako je zaživela prva crkva u sajber svemiru, na adresi GodWeb.org. Bila je to stranica sa inspirativnom muzikom, propovedima, pa čak i „vizuelnim utočištem", gde su ljudi meditirali gledajući pikselizovanu sliku sveće koja gori. Takođe je postojao i "čet rum", gde se svake nedelje uveče u 8 skupljalo tridesetak pripadnika crkve koji su razgovorali u realnom vremenu, od proučavanja Biblije, do aktuelnih događaja i politike.

Prema većini izvora, ovaj čet rum je bio prva internet kongregacija na svetu.

Za Hendersona je internet bio prilika da ispravi neke stvari koje je video da se razvijaju u tradicionalnoj strukturi verovanja, kao i način da uspori osipanje jata. „Većina verzija hrišćanstva ima zaveštane crkve koje su podignute pre više decenija, ali broj stanovnika koje je živi oko njih opada", rekao je Henderson. „Čak je i broj onih koji dolaze u mega-crkve, čija je prednost što se nalaze na auto-putevima, počeo su da se osipa". Internet je rešio ovaj problem blizine i udaljenosti.

Ako sada odete na ovaj sajt, uglavnom nema mnogo toga. GodWeb.org i dalje postoji kao čistilište za opšte hrišćanske informacije, propovedi, eseje, komentare aktuelnih događaja, čak i humoristički odeljak. Ali sveće koje trepere su zamenili upitnici pokvarenih fajlova sa slikama. Čet rum je ustupio mesto oglasnoj tabli, jer je Henderson želeo da ukloni vremensko ograničenje koje prosto za ćaskanje nosi.

„Ljudima su rasporedi postali komplikovaniji", rekao je. „Čak i crkve imaju poteškoća da okupe ljude nedeljom u 11."

Broj poseta dokazuje da je Henderson bio u pravu. Onih tridesetak ljudi koji su nekada davno ćaskali ne mogu da se porede sa 40,000 jedinstvenih poseta sajtu GodWeb nedeljno (poređenja radi, kao što sam Henderson ističe, „tipična prezbiterijanska crkva obično okupi 150 ljudi"). Ali da li je nešto izgubljeno time što se pripadnici kongregacija ne okupljaju u realnom vremenu?

„Za vreme prve verzije veba postojalo je stvarno 'ja', i 'onlajn ja'", kaže Nejtan Klark, direktor digitalnih inovacija crkve Nortlend. „Onlajn ja je poznavao druge onlajn ljude, na onlajn način. Sada je boravak onlajn samo produžetak naših života."

Ta filozofija je primenjena na način na koji je Nortlend stvorio svoju virtuelnu sredinu. Ova crkva je početkom dvehiljaditih bila predvodnica u korišćenju interneta za širenje svoje poruke, kada su radijski tehničari razvukli optičke kablove od stare do nove zgrade. Dve kongregacije su bile fizički razdvojene, ali ipak zajedno.

„Ljudi su pevali duete u dve različite zgrade u isto vreme", rekao je Klark. „Shvatili smo da je to uzbudljivo delom i zbog toga što nismo ograničeni na prostor zgrade."

Ova ideja se postepeno razgranala. Kao dodatak na tri osnovne lokacije u Longvudu, Florida, crkva – čiji je zvaničan naziv „Nortlend, raširena crkva" – otvorila je „kućne crkve" širom zemlje, „globalne partnere" širom sveta, program za rehabilitaciju zatvorenika i pozivala ljude širom sveta da svrate na njihovo onlajn bogosluženje, tokom službi uživo, koje se i danas prenose. Tokom službi uživo, vernici mogu da gledaju prenos dok četuju sa drugima. Mogu čak i da učestvuju u pričesti tako što će lomiti hleb i srknuti vino u udobnosti svog doma.

Iako su mnoge crkvene službe uspešno prešle na mrežu, ima nekih teoloških problema kada su u pitanju, na primer, virtuelna pričest i poslednja pričest. Jedna pomalo jeziva crkva je dozvolila grešnicima da svoje ispovedi šalju mejlom. Henderson sa GodWeb.org je držao onlajn opela, ali to je sve. Ali iako Klark kaže da podvlači crtu kada su u pitanju venčanja, setio se situacije kada je virtuelno izveo službu na sahrani, što možda govori da su i njegovi principi rastegljivi.

To ne znači da su i ostale crkve spremne da se bace na virtuelno bogosluženje. „Skepsa oko onlajn crkvi potiče uglavnom iz straha", kaže Klark. „Ako mogu da prate službu onlajn, da li će davati dobrovoljne priloge? Da li onlajn crkva uništava zajednicu? To vredi razmotriti, ali strah koji vodi većinu njih nije legitiman razlog da se ovo ne izvede."

Kao što Klark ističe, Nortlend se nikada nije plašio mreže, jer je ne vidi kao zamenu za pravo bogosluženje, već tek kao dodatak. „Mnogo ljudi praktikuje veru onlajn, jer ih je crkva povredila", kaže Klark. „Mi ne želimo da samo prikupljamo povređene, a da ih ne iscelimo". Kao dodatak onlajn bogosluženjima, pokušavaju da nađu prigodne crkve koje se nalaze u blizini onlajn vernika, da bi mogli da iskuse ličniju stranu crkvene službe. „Ako ste uvek na službama samo onlajn, verovatno propuštate bogatije iskustvo."

________________________________________Pogledajte VICE film "Kako hakovati auto"

________________________________________

Naravno, ako nema crkve u vašoj ulici, kuda odlazite?

Na virtuelnu službu Crkve budala.

Časopis „Brod budala" osnovan je sedamdesetih godina u Britaniji kao mesto za, kao što su njegovi osnivači rekli, „hrišćanski nemir". „Mi smo hrišćani, ali verujemo u samokritiku", rekao je osnivač Sajmon Dženkins. „Zbijanje šale sa apsurdnim stvarima u religiji, kao vid dobrog održavanja."

Časopis je prestao da izlazi 1983, ali je vaskrsnuo kao internet sajt 1. aprila 1998. Gotovo istog časa, oglasni deo sajta je počeo da okuplja zajednicu istomišljenika. Dženkins nije shvatao koliko moć ima jedna ovakva zajednica sve do smrti jedne od njenih članica, pod imenom Mis Moli.

„Obolela je od raka, i poslednja tri meseca života provela je razmenjujući poruke na sajtu", kaže Dženikins. „Napisala je, 'Ja umirem, i želela bih sa vama da pričam o svom životu'. A imala je prilično zanimljiv život i ljudi su želeli da budu s njom tokom njenih poslednjih meseci". Posle 1,000 postavljenih poruka je umrla. Ali ekstremni izlivi emocija su naveli Dženikinsa i suosnivača Stivena Godarda da shvate da je ova onlajn zajednica možda nešto više od nasumične grupe ljudi koji razmenjuju poruke. „Pa? Jesmo li mi zapravo crkva?"

Ovaj koncept je bio na ledu do 2003, kada su na sajtu postavili onlajn rijaliti igricu Barka o 12 likova koji se kreću i razgovaraju (čitaj: kucaju) u virtuelnoj trodimenzionalnoj sredini. Igrači se izbacuju glasanjem, sve dok ne ostane samo jedan, kao u „Survajveru". Svake nedelje, preostali likovi su izvodili malu versku službu u dnevnoj sobi „Barke". Kada je igra završena, Dženkins i Godard su razmišljali o osnivanju prave onlajn crkve.

Naredne godine, grupa je prikupila dovoljno sredstava da osnuje Crkvu budala, trodimenzionalnu sredinu gde su vernici – njih 30 odjednom, zbog lošeg protoka – mogli da se šetaju, sede u klupama i učestvuju u regularnim bogosluženjima koja su služili pravi sveštenici (dobro, avatari pravih sveštenika). Kada nije bilo službe, crkva je bila otvorena za vernike koji su mogli jednostavno tu da borave. „Dole je bila jedna stara kripta, kao i automat sa svetom vodicom", kaže Dženkins. „Imali smo dosta vizuelnih šala."

Ako ne biste uspeli da se ubacite u tih 30 vernika, mogli ste da pratite službu kao „duh", što znači da drugi nisu mogli da vas vide, ali vi ste mogli da se šunjate okolo. „Često smo imali i po 3,000 duhova u crkvi", rekao je Dženkins. „Molili smo se za duhove, i za ljude koji nisu mogli da budu tu, kao i za prošle generacije kojih više nema."

Dženkinsa je zapanjio način na koji je ovaj „eksperiment" omogućio da vernici dolaze sa svih strana sveta. „Rekli bismo, hajde da se pomolimo gospodu na jeziku na kojem se vi molite", kaže Dženkins. „Pojavio bi se španski, velški, latinski, engleski, nemački. To su bili trenuci kada sam osećao žmarce". U drugim prilikama bi ga ophrvao emotivni naboj razgovora u virtuelnom utočištu. „Sedeli biste u klupi i neko bi seo pored vas, počeo da priča kako je izgubio brata u saobraćajnom udesu i kako je došao jer je želeo s nekim da porazgovara."

Ali ova, kao i svaka druga virtuelna sredina, nije bila imuna na trolove. „Nismo imali nikakvo obezbeđenje", priča Dženkins. „Trolovi bi postavljali raspored naših službi na svojim sajtovima i pokušavali bi da zauzmu sva mesta. Onda bi došli u kriptu i klanjali se automatima sa grickalicama. Napravili bi talas, ili bi se svi poklonili u isto vreme. Bilo je fenomenalno."

Posle četiri meseca, eksperiment je okončan kada su sredstva presušila. Sajt i zid sa porukama Broda Budala je nastavio da postoji, ali je izmenjen. Uskoro je jedna pobožnija grupa otišla i osnovala Svete Piksele. Okušali su se u nekom obliku dvodimenzionalnog bogosluženja, pre nego što su se vratili u trodimenzionalnu okolinu, a onda su se konačno skrasili i drže nedeljne službe preko Fejsbuk aplikacije. Dok ovo pišem, imaju 550 lajkova.

U kom pravcu se kreće budućnost onlajn crkava? Od Prve crkve Sajber svemira, prečasni Henderson je petljao sa nekim drugim virtuelnim harmovima, sagradivši u jednom trenutku crkvu u oblasti Nju Ingland Vilidž u „Drugom životu". Henderson veruje da će ovakve virtuelne crkvene službe biti sledeći talas opštenja vernika s bogom, između ostalog i zbog toga što će veb 2.0 ukinuti granice između stvarnog i virtuelnog.

„Ljudi koji su se upoznali u virtuelnom svetu mogu da razvijaju odnos u stvarnom, pa i da se na kraju venčaju", kaže Henderson. „Jedan svet se pretapa sa drugim. Idu ruku pod ruku."

Ali niko ne rukovodi objektom u lažnoj Novoj Engleskoj, i niko ne drži službe, te samo stoji tamo, čekajući da je otkriju igrači koji je razgledaju, možda održe kratku službu ili naprave žurku, i odu dalje. To nije kongregacija, nego digitalna ruševina.

„Nije dovoljno sagraditi zgradu crkve", kaže Dženkins. „Tako samo postaje muzejski eksponat. Postaje besmislena, to je samo arhitektura. Zapravo, govorimo samo o pikselima."

Za Dženkinsa, Crkva budala je više od piksela. Onlajn zajednica nije bila nešto što je živelo u nekakvom nebuloznom „negde drugde" svetu. To je bilo stvarno mesto. „Moja mama, koja je u to doba imala 80 godina, dolazila je nedeljom u crkvu", kaže Dženkins. „Tokom nedelje, kada bi se čuli telefonom, rekla bi mi, 'vidimo se u crkvi'. Čak se i ona zagrejala za ideju da smo u istom prostoru."

Ako ćemo sada da se pravimo teolozi, kod crkava ionako nije bitno fizičko mesto, uprkos nezamislivim svotama novca koje su tradicionalne crkve potrošile na raskošne katedrale, džamije i hramove. Kod crkava su bitni ljudi i zajednica. Kao što je Isus rekao, „tamo gde se u moje ime okupilo dvoje ili troje, ja sam među njima". Ne govori ništa o tome da ta mesta moraju da se nalaze u stvarnom životu.

„Da li bi bilo prikladno da molitvu u „Drugom životu" predvodi zmaj?", pita se Dženkins. „Neverovatno je i divno postaviti to pitanje."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu