Kapiram ljude koje smaraju protesti u Srbiji, ali to ne znači da nisu bitni

Trudim se da ispratim svaki protest koji mogu, jer cenim hrabrost. A ti koji se bune imaju dovoljno srca da kažu da ili nemaju para za sebe i svoje porodice ili da ne znaju kako će im izgledati naredni dan ili mesec ili da su, u krajnjem slučaju, nekako oštećeni. Za to treba petlje. Kao, uostalom, i da razgneviš ostatak grada. Jer, fakat, protesti nisu lepi i usporavaju saobraćaj, na stranu što su očigledniji od decenijske pljačke zbog koje ćemo još decenijama ispaštati. Utoliko više vređaju oči.

S druge strane, razumem ljude koji bi radile ostali kući i blejali s društvom, igrali PES ili se družili s porodicom nego izašli na protest koji ih se ne tiče. To ne znači da im je sve potaman, niti znači da im nije dovoljno loše, niti znači da ih zabole za svoje komšije. Daleko bilo. Vole oni svoje komšije, još kako, nego protestima ne veruju, a skorašnja istorija pokazala je da face iz kolona pre ili kasnije postanu fotošopovane iskežene njuške u predizbornim kampanjama koje s guštom volimo da mrzimo.

Prvi misle da im je jedino preostalo da protestuju, drugi veruju da protesti ništa neće promeniti. I jedni i drugi su u pravu.

Istini za volju, prvomajska povorka donekle odudara od svakodnevnih izliva nezadovoljstva. Praznik rada je prevashodno simboličan dan, ustanovljen još 1889. na prvom sastanku Druge internacionale, kada je valjalo odati poštu čikaškim radnicima koje je prvog maja koju godinu ranije usmrtila policija za vreme generalnog štrajka. Ti su se ljudi tada borili za osmočasovno radno vreme, a sindikati su s vremenom kroz borbu obezbedili buljuk skroz gotivnih stvari koje danas uzimamo zdravo za gotovo. Vikende, na primer, bolovanja, minimalne plate, odmore, manje-više sve što poslodavca sprečava da te išamara ako ga makar i pogledaš popreko.

Naši sindikati, međutim, trenutno baš i nisu toliko hrabri, s izuzetkom nekolicine. Da su bar ujedinjeni koliko su kukavni, bolje bi bilo – avaj, ima ih preko 20.000. Pred prvomajsku povorku, čuo sam kako jedan lik mirne duše na televiziji obrazlaže da neće učestvovati sa svojim kolegama, jer je za njega svaki dan praznik rada. Drugi lik je na grobu Dimitrija Tucovića na Slaviji protestovao odvojeno, ne želeći da se šeta sa, šuška se, kompromitovanim kolegama iz najvećih sindikata.

Na kraju mu je pedesetak SPS-ovaca sa stotinak zastava, da tako kažemo, privatizovalo skup, kao što su ranije privatizovali firme za koje su radili. Treći je tvrdio da je izaći na ulice Prvog maja kontraproduktivno, jer samo stvara iluziju da se nešto dešava. To je kao reći da sebi volšebno odmažeš ako slaviš rođendan, jer, pobogu, eto, živiš svaki dan. Četvrti je pljuvao petog, a šesti i sedmi, najmoćniji, jednom su rukom rovarili po džepovima vlasti, drugom po džepovima radnika, umilno šapćući i jednima i drugima kako će sve biti u redu.

Posledica svega toga? Oko 2.000 ljudi na prvomajskoj povorci i tek dvoje ili troje mojih najbližih prijatelja. Ostali su roštiljali. Još jednom, osuditi njih što nisu došli pre nego gro sindikalnih vođa što gledaju svoj buđelar ili političke vrhuške što su bilmezi ipak dovoljno pametni da se drže zajedno jednako je nefer. Isto kao i, zajedno s potonjima, šiškiti po sirotinji. Ljudi su umorni i nepoverljivi i, kao što se solidarnost nije rasula za dan, nemoguće ju je razviti preko noći.

Nije bitno koji su sve sindikati učestvovali, bar za ovu priču – to ćete moći da čitate u svakoj novini i čujete na svakim vestima. Nešto drugo je mnogo bitnije.

Ni na jednom drugom protestu nisam do sada video takav švedski astal zastava. Najbrojniji su, naravno, bili veliki sindikati. Potkrala se i po koja zastava duginih boja, kao i jarko crveni i drečavo zeleni barjaci. Komunisti, dakle, i ekolozi, ruku pod ruku. Takođe sam prvi put u životu uživo video romsku zastavu – dva momka su je ponosno razvili i trudili se da ne dotakne tlo.

Pojavila se čak i donedavno opskurna organizacija Levi samit Srbije, u poslednje vreme ipak dovoljno prepoznatljiva da je, među ostalima, Igor Štiks i Srećko Horvat vide kao klicu progresivne levice kakva je u Grčkoj iznedrila Sirizu. Uzvikuju se parole o jednakosti, odjekuju reči pesme „Padaj silo i nepravdo", zviždi se policajcima, dele se crveni karanfili i beli leci, dernja se u vuvuzele.

I svi razgovaraju jedni s drugima – studentarija s prerano ostarelim sindikalcima, LGBT populacija s tipovima koje bi inače izbegavali na ulici, starije gospođe s drugovima u plavom… a to je bilo dovoljno da svi budu nasmejani.

Na tih gotovo dva sata nije bilo bitno odakle si, koje si nacionalnosti i koliko imaš godina, je li ti koža nijansa bele ili braon, voliš li muškarce ili žene ili, pak, oboje. Na ta dva sata, svi okupljeni su bili radnici, i to u zemlji čija vlast radnike ne voli, šta god pričala. To ih je ujedinjavalo.

Hoće li sutra granuti sunce socijalne pravde? Naravno da ne. Kao što ni nakon Parade ponosa situacija za LGBT ljude nije bila ni za frtalj povoljnija. Ovaj protest će, kao i mnogi do sada, ostati neupamćen.

Ali…

Veoma je teško oteti se utisku da bi uz više gnevnih grla i raspričanih usta s vremenom postalo lakše pokazati da ti nije svejedno. Jer, nikome nije svejedno da li gaca kroz govna ili kroz blato.

Da je prošlogodišnji protest zbog pogubnog Zakona o radu, koji je usvojen kriminalno i bez prave javne rasprave, okupio više od oko 2.000 ljudi, možda bi i više ljudi pokazalo onu simpatičnu patku pre koji dan zbog Beograda na vodi. Možda Beograda na vodi kao projekta ne bi ni bilo. Možda neke uistinu marginalne idiotarije, poput zatvaranja Studentskog parka u Beogradu, ne bi nikome ni pale na pamet.

Oni čikaški sindikalci su znali da se vlast plaši svojih građana i neki su glavom platili da bi se videlo da će učiniti sve da ih obesnaži. Mnogi nakon njih su takođe isti račun vodili; tako smo i došli do, makar nominalno, jednakih prava žena i muškaraca na radnom mestu i do ukidanja iskorišćavanja dece kao radne snage.

Stoga, ako sledeće godine u ovo vreme budete želeli da roštiljate, to će biti skroz u redu. Od obroka, prijatelja i porodice makar znate šta da očekujete, i to baš tim redom. Od političara i mogućnosti promene ne.

Ali u suprotnom znajte da će promene bivati sve dalje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu