​Perverznjak koji je promenio Ameriku: Lari Flint protiv naroda

Lari Flint po ceo dan sedi u zlatnim invalidskim kolicima na vrhu zgrade u obliku velikog zlatnog dilda. Tepih mu je novčano zelene boje, izdeljen zlatnim linijama. Sa jedne strane stoji kip Julija Cezara u prirodnoj veličini izliven od zlata. Sa druge je sto od zelenog mermera sa zlatnim dekoracijama; na njemu stoje dve zlatne statuete koje izdaleka podsećaju na Oskare, ali su u stvari nagi ženski trupovi. Na radnom stolu koji je, naravno, takođe ukrašen zlatom nalaze se dve zlatne olovke, zlatom uokvirena fotografija Flinta sa Bilom Klintonom, posuda sa zlatnim spajalicama, i zlatno postolje na kom drži Deception Dollar novčanicu sa oznakom 9/11.

Nedaleko od zlatnog lustera ispod kog je nemoguće proći bez saginjanja sedi Flint okrenut ka prozoru. Gleda Bulevar Vilšir na Beverli Hilsu dok mu prilaze dva krupna muškarca, identično odevena i identično ošišana. Jedan mu češlja tanku zlatasto-plavu kosu, drugi mu namešta kragnu odela u čijem je reveru zlatna značka u obliku ruke koja drži dijamant. Na levoj ruci ima dva zlatna prstena, a na malom prstu desne još jedan. Na jednom zglobu nosi zlatni sat optočen dijamantima, a na drugom zlatnu narukvicu optočenu dijamantima. Lice, nekada dečački bucmasto, danas mu je ispijeno. Višak kože visi oko vrata poput elizabetanskog okovratnika.

Čovek iza Flinta podiže svog poslodavca ispod pazuha nekih pola metra i drži ga tako da bi mu krv lakše protekla donjom polovinom tela. Flint zatvara oči a lice mu postaje bezizražajno, kao da se na trenutak povukao u sebe. Ja refleksno skrećem pogled na obližnji sto koji krasi minijaturna skulptura dvoje ljudi u psećoj koitalnoj pozi. Soba ni u kom smislu nije suptilna ali ni sam Flint – nekada najprovokantniji, najomraženiji pornograf u Americi, danas u smiraju životnog doba – nikad nije bio previše suptilan.

Flintov „Hasler" je vrhunac dosegao krajem sedamdesetih kada su ga isporučivali u tri miliona znojavih dlanova mesečno; kršenjem svih mogućih pravila izazvali su osudu svakog desnog vernika i leve feministkinje. U pokušaju da iznervira ceo svet i usput se obogati, Flint je insistirao na odbrani od svake tužbe za kršenje zakona o opscenosti, pa je sticajem okolnosti postao svojevrsni kanarinac u rudniku argumenata u koristi Prvog amandmana.

Flinta je 1978. u stomak upucao serijski ubica i rasista po imenu Džozef Pol Frenklin, u znak protesta zbog prikaza međurasnog seksa u decembarskom izdanju „Haslera" 1975. Frenklinov metak naneo je teška oštećenja nervnom čvoru pri dnu kičme i osudio Flinta na invalidska kolica. Godinama se protiv neopisivog bola borio ubrizgavanjem raznih farmaceutskih opijata. U autobiografiji pod naslovom „Besprizoran čovek" iz 1996. navodi da je više puta uzimao prekomerne doze i dva puta bio klinički mrtav. Kaznu od šest meseci zatvora zbog nepoštovanja suda odležao je 1984; u ćeliji su mu obe noge bile misteriozno polomljene, a rane od ležanja su se do te mere iskomplikovale da je bio prinudno hospitalizovan.

Uprkos svemu Flint je doživeo sedamdeset četvrtu, nadživevši sve rivale, pa čak i kulturnu epohu iz koje je potekao. Njegov spisak neprijatelja nekad je bio niksonovskih razmera, ali su sa vremenom svi sparing partneri ili poumirali ili zanemoćali. Trudom, tužbama, i trkeljisanjem po raznim sudovima, Flint je došao do sveta koji pornografiju i nepristojno izražavanje prihvata kao neizbežne životne okolnosti. Postavio je presedane koji se i dan danas koriste. Pobedio je, iako ne izgleda tako.

Flintovo osoblje gura mu kolica do stola gde mu fotograf traži da se nasmeši. On odbija. „Imam dosta posla", kaže Evanu Ruzveltu, krupnom tipu ranih tridesetih godina zaduženom za marketing raznih brendova povezanih sa Haslerom. Flint govori sporo, dah ga često izdaje između rečenica, krklja dok izgovara pojedine reči.

Iako osmeha nema fotograf počinje da škljoca. Kao u inat, leva polovina Flintovog lica se naglo opušta, tegli se nadole u pokušaju da dosegne mlitavu kožu na vrat. Postepeno zabacuje glavu unazad i otvara usta, kao da parodira pozu stereotipnog usnulog starca ispred TV ekrana.

Najzad pozivaju Liz, Flintovu petu suprugu i bivšu medicinsku sestru, trenutno zaposlenu u obližnjoj kancelariji. Ona pokušava da dovede u red svog muža: „Kaži lova!" veselo naređuje i signalizira osmeh, kao da ubeđuje đaka koji tvrdoglavo odbija da se slika.

Flint sklapa oči i ponovo se povlači u sebe.

Lari Flint je rođen 1942. godine u brvnari u ruralnom Kentakiju. U biografiji opisuje ranu mladost prepunu neobičnih seksualno traumatičnih situacija. Kad je imao sedam godina, šest godina starija devojčica dirala mu je penis dok je njegova rođaka gledala. Dva godine kasnije, dohvatio je babinu kokošku, penetrirao je, a zatim joj panično zavrnuo šiju. Sa petnaest godina je pobegao od kuće ali se ubrzo vratio pošto ga je povezao naoružan čovek, navodno policajac, naredio mu da skine pantalone i oralno ga zadovoljio. Nedugo potom, falsifikovao je krštenicu da bi mogao da se prijavi u vojsku. Tokom obuke izgubio je poslednje ostatke nevinosti sa prostitutkom od četrdesetak godina.

Iz vojske su ga otpustili u šesnaestoj tokom kadrovske restrukturizacije, pa se prijavio u mornaricu. Dok je čekao da isplove, oženio je devojku koju je upoznao u baru radi seksa, koji nije bio zadovoljavajuć pa su se odmah razveli. U devetnaestoj je oženio svoju devojku Pegi koja je u to vreme nosila tuđe dete. Kad je istupio ih službe, njih dvoje su se venčali i skućili u Dejtonu, gde mu se rodilo prvo dete. Brak je bio na staklenim nogama od kako je Flint zatvoren zato što je iz pištolja pucao na Peginu majku, a potpuno se raspao kad je tokom svađe pljunuo u lice svojoj supruzi.

Sveže razveden i nezaposlen, Flint je postao mali privrednik. Držao je par barova i automata pre nego što mu je posao krenuo sa lancem go-go barova kom je dao ime Hustler Club. U razgovoru za posao igračice, upoznao je i zaljubio se u Alteu Ležur, tinejdžerku koja je pobegla od kuće i ubrzo postala sastavni deo Flintovog poslovnog projekta. Počela je da upravlja klubovima dok se Flint fokusirao na dopisnu službu kojom je članovima slao slike novih igračica. Ubrzo je ovo izdanje doseglo nacionalni nivo kao alternativa „Plejboju" i „Penthausu" namenjena radničkoj klasi. Isprva samo jedan u moru drkadžijskih magazina, „Hasler" je postao prava senzacija posle izdanja 1975. U kom je Flint objavio nagi paparaco serijal bivše prve dame, Džeki Kenedi Onazis. Ovaj broj je bio momentalno razgrabljen – Flint je kasnije pisao da su „za par dana" prodali milion primeraka, a jedan od njih je kupio guverner Ohaja lično. Preko noći, postao je i bogat i slavan.

Pre uspona „Haslera", na polju levoruke literature u Americi primat su držali „Plejboj" i „Penthaus"; oba časopisa odbila su da objave gole slike Džeki O pre nego što ih je Flint otkupio. Ciljna grupa Hefnerovog izdanja bili su „urbani momci" koji su preferirali „dobru hranu, dobro piće, skupa odela, i prijatno žensko društvo", slušali džez, čitali Nabokova, a tek ponekad kad im nije bila pri ruci prava živa devojka koju su totalno imali, prelistali bi „Plejboj" radi umetničkih fotografija na kojima se videla po koja sisa, ispeglanih i cenzurisanih.

Flint nije ni pokušavao da prodaje svoju novinu ovim rafiniranim (nepostojećim) ljudima. On je nudio pravu pornografiju za napaljene ljude koji su samo hteli da ga izdrkaju na nešto, a za umetnost ih je bolelo dupe – znači, za sebi slične.

„Lari Flint bio je kralj seljačina", kaže Robert Vord, scenarista „Majami Vajs" serijala i nekada značajan predstavnik Novog žurnalizma iz sedamdesetih godina. On je sa Flintom proveo dve nedelje u pokušaju da sastavi profil za New Times. Vordu je kičasti pornograf bio i fascinantan i gadan u isto vreme. Flint se upravo uzdigao do bogatstva iz najnižih slojeva američkog društva, a držao se kao neironična parodija intelektualnog Hju Hefnera. Oko vrata je nosio zlatne priveske u obliku vagine, leteo je okolo u ružičastom avionu koji je nekada pripadao Elvisu, otvoreno pričao o masovnim orgijama, a u podrumu svoje vile imao je repliku brvnare u kojoj se rodio – sa sve statuuom u čast razjebane kokoške.

Iako je Vord zaključio da je Flint neobuzdani hedonista i cinično poslovan, mladi mogul delovao mu je šarmantno i pametno. Sve neukusne tendencije bio je sklon da mu oprosti na ime neiskustva. Flint je 1976 doveo Alteu da mu pomogne u razvoju časopisa, ali oboje su ubrzo shvatili da ne znaju šta rade. Vord se seća jednog razgovora tokom kog se Flint, u nameri da nađe bolje pisce tekstova za „Hasler", obratio samom novinaru za savet. Pitao je Vorda da mu nabroji najbolje pisce koje zna. Ovaj je naveo Džejmsa Džojsa, na šta je Flint pitao kako da stupi u kontakt sa slavnim autorom koji je preminuo 1942.

Karolin Bronstin sa Univerziteta DePol se u svojoj knjizi „Borba protiv pornografije", izdatoj 2011., bavila anti-pornografskim kampanjama koje su tokom sedamdesetih i osamdesetih sprovodili pokreti za prava žena. „Lari Flint je opipao puls društva i zaključio da se može dobro zaraditi preko seksa." Ipak, za razliku od konkurencije, nije imao progresivan stav u pogledu seksualne revolucije. „Obratio se delu muške populacije koji se osećao obespravljeno pred ženama koje su počele da se bore za svoja prava. Osetio je njihov bes. Znao je da će zaraditi ako ga bude pothranjivao."

Gde je „Plejboj" bio fin, „Hasler" je bio prost; umesto dobrog ukusa nudio je grotesku, perverziju, zadovoljstvo. Seks je bio prljava rabota, a Flintov časopis to nije hteo da krije. „Ni od čega nije prezao da bi ismejao ili seksualizovao neku pojavu," kaže Bronstin.

Karikature koje su pratile „Haslerove" uvodnike često su se bavile očiglednim – i očigledno uvredljivim – rasnim stereotipima. U nekima se pojavljivao lik po imenu Čester Molester, čiji je crtač kasnije bio optužen za zlostavljanje sopstvene ćerke . „Nećemo više kačiti žene kao komade mesa", tvrdio je Flintov citat u junu 1978., a njega je pratila karikatura gole žene koja prolazi kroz mašinu za mlevenje mesa. Jednom prilikom je Čarls Bukovski u intervjuu branio mentalni sklop pedofila i silovatelja, da bi se zatim upustio u detaljne opise seksa sa cipelom na štiklu. U redovnoj kolumni po imenu „Govno meseca" ismevali su političare, anti-pornografe, i sve druge licemere po Flintovom tumačenju; cilj je bio, kaže dugogodišnji pisac i kasnije urednik Alen Mekdonel, „da se meta rasplače dok čita".

Dejvid Gordon je sredinom devedesetih radio kao urednik u „Hasleru"; The Serialist, njegov prvi roman, bio je delom inspirisan pismima čitalaca koja su im slali zatvorenici. „Imali smo osećaj da nam više niko ne može ništa jer smo već preduboko zabrazdili", priseća se Gordon. „Kao da smo bili na piratskom brodu, kao neka razuzdana posada neustrašivih odmetnika."

Ipak, nisu svi smatrali da je „Hasler" oslobodilac društva. Pokreti za prava žena su prezirali ovaj časopis, čiji je ekstremni sadržaj često pokušavao da eliminiše žene iz kulturnih promena koje su uvele pornografiju u mejnstrim.

„Ako ćemo iskreno, mislim da nisu svi OK sa [pornografijom]. Feministkinje iz onog i iz ovog vremena često ne misle da je to adekvatan način da se žena prikaže – posebno ako celu operaciju vode muškarci", kaže Kerol Kvin, autor, aktivista, doktor seksologije, i jedan od osnivača Centra za seks i kulturu u San Francisku. „Činjenica je da su mnoge žene smatrale da ih Hasler ugnjetava, a tu više nije bitno da li je namerno ili nenamerno."

Pa ipak, Haslerov sadržaj je na neki način doveo u žižu seksualno marginalizovane. Od samog početka prikazivali su penise u erekciji i međurasni seks (što Plejboj i Penthaus nisu hteli ni da pipnu), vezivanje, grupni seks, gole trudnice, preoperativne trans žene, akademik Lora Kipnis u svom eseju "Gađenje i požuda: časopis Hasler" kaže da je to bio „pravi trenutak prosvetljenja za prosečnog hetero muškarca."

Iako je alternativnoj seksualnosti prilazio sa svom suptilnošću jednog cirkuzanta, Flint je nju bar prikazivao a to jeste bilo značajno, smatra Kvin. „Može se na to gledati iz nekoliko pravaca. Da, kontekst jeste bio problematičan, ali samo prisustvo ovih aspekata seksualnosti je pomoglo mnogim ljudima da se suoče sa delovima svog identiteta kojih ranije možda nisu bili ni svesni."

Na neki čudan način, čak je i Haslerov uvredljiv i odbojan pristup imao progresivne efekte, makar oni bili slučajni. „To je deo dara Larija Flinta," kaže Kvin. „On nam je omogućio da počnemo diskusiju o ranije nepoznatim seksualnim pitanjima."

Flintov život je dalje nastavio da bizarno krivuda. Sprijateljio se Rut Karter, sa sestrom predsednika Džimija Kartera, tokom leta koji su 1977. delili, a ona ga je preobratila u jevanđeljsko hrišćanstvo. Vera se nije primila, ali u to vreme jeste pokušao da se distancira od svakodnevne prljavštine „Haslera" i okrene se pristojnijem izdavaštvu. Kupio je nekoliko alternativnih novina i unajmio Pola Krasnera, bivšeg urednika satiričnog andergraund lista Realist, da mu pomogne u daljem vođenju „Haslera".

Flint je takođe pokušao da se iskupi. U neobjavljenom odlomku iz memoara feminističke ikone Glorije Stajnem ( VICELAND), ona se priseća razgovora kako joj se obratio preko Karterovih u pokušaju da od nje dobije formalni oprost grehova u ime ženskog roda. „Hteo je moje zvanično oproštenje, a zauzvrat bi uplatio milion dolara u korist predloga Amandmana za jednaka prava koji je u to vreme bio pod razmatranjem." Ipak, Stajnem je sumnjala u iskrenost Flintove namere, svesna njegove sklonosti ka teatralnim istupima zarad publiciteta, i odbila ovu nepristojnu ponudu.

Na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete, Flint je pretrpeo brojne tužbe zbog opscenosti, ranjavanje i paralizovanje od strane Frenklina, kao i sve češće simptome bipolarnog poremećaja koji mu nije bio utvrđen. Oko njega se vodila javna rasprava o opasnostima koje pornografija predstavlja, ali sam Flint se povukao iz javnosti u svoju vilu na Beverli Hilsu nedaleko od nove redakcije Haslera, i okružio telohraniteljima.

Iako se Flint oduvek pozivao na slobodu govora iz prkosa prema svima koji bi se usudili da mu kažu da ućuti, baš u to vreme se okružio ikonama radikalnih protesta iz prethodnog doba, od Dika Gregorija preko Timotija Lirija do Terija Sauterna. Danas zaključuje „Verovatno su mi najbolji prijatelji tu bili Gor Vidal i Medlin Marej O'Her iz Američkih ateista… bio sam kao sunđer oko njih, samo sam upijao sve što sam mogao."

„Prikupljao je razne ljude radi inspiracije, pokušavao da pokrene stvari," priča bivši urednik Haslera Alen Makdonel koji se u časopisu zaposlio u proleće 1983., baš kad je Flint počeo svoje disidentsko delovanje. Nekoliko meseci kasnije, plasirali su video snimak hapšenja automobilskog magnata Džona Deloreana u kokainskoj FBI raciji, tužili su državu zbog manjka pres akreditacija za sukobe u Granadi, a Flint se kandidovao za predsednika u Republikanskoj stranci (delom da bi zaobišao zakone protiv opscenosti, delom po savetu Denisa Hopera koji se krio u Flintovoj vili u Bel Eru posle pokušaja samoubistva dinamitom.)

Možda je najnečuveniji bio Flintov pokušaj da zastupa samog seme pred Ustavnim sudom koji se završio prisilnim uklanjanjem pošto je izjavio da su članovi sudskog veća koji su mu odbili zahtev „osam dupeta i pičketina manjinska". Zatim je skinuo košulju i pokazao majicu sa natpisom „JEBEŠ OVAJ SUD". U pritvor su ga odvezli u limuzini sa koje se prkosno vijorio par američkih zastava.

„Tu sam već pomislio", seća se Makdonel, „šta je ovo jebote, za koga ja to radim?"

Nedugo po ovom nastupu pred Vrhovnim sudom, Flinta su pozvali da svedoči protiv Deloreana. Pojavio se na saslušanju sa šlemom na glavi i medaljom na grudima, noseći pelene napravljene od američke zastave. Osudili su ga za nepoštovanje suda; tokom čitanja optužnice, rekao je sudiji „Pošalji me u zatvor, pederčino". Na kasnijem saslušanju, rekao je drugom sudiji „Ko te jebe".

„Bilo je ludo raditi za Hasler u to vreme", kaže Makdonel. „Možda Lari nije direktno prkosio moćnicima, ali prkosio je onako generalno."

Flint je imao običaj da postavi novi rekord po intenzitetu lošeg ukusa, navuče tužbe, a onda počne da se tvrdoglavo brani ili do pobede ili do poslednje opcije na raspolaganju, sve u cilju postavljanja nekakvog zakonskog presedana. Bio je hrabri izviđač na obodu Prvog amandmana, ispitivao koliko je moguće rastegnuti zaštitu slobode govora.

Članak o autoerotskoj asfiksijaciji objavljen u „Hasleru" izazvao je tužbu koja je pomogla da se uspostavi presedan po kom izdavač ne može biti odgovoran za štetu koju čitalac sebi nanese na osnovu objavljenog teksta (Herceg protiv časopisa Hasler, 1987.) Flintov lični rat protiv kolege pornografa Boba Gućionea podigla je standarde po kojima se osoba može proglasiti „imunom na klevetu" (Gućione protiv časopisa Hasler, 1986.) Američka pošta jednom je tužila Hasler jer je Flint uporno slao besplatne primerke svog časopisa za drkadžije članovima Kongresa – i taj slučaj je dobio, ojačavši stav suda po kom narodnom poslaniku nije dozvoljeno da odbije poštu koju mu šalje biračko telo; Flint ovu presudu koristi i danas (Poštanska služba SAD protiv časopisa Hasler, 1986.) „U jednom trenutku," kaže Dejvid Gordon, „ljudi su shvatili da će ih terati to Vrhovnog suda ako ga budu tužili."

Flintovo mesto u istoriji pravnog sistema utemeljio je upravo ovakav slučaj, još jedan srednji prst upućen establišmentu. U izdanju za novembar 1983., Flint je parodirao popularnu Kampari reklamu i objavio fiktivni intervju sa televanđelistom po imenu Džeri Folvel. Lažna ispovest ovog konzervativnog propovednika opisuje kako je izgubio nevinost sa svojom majkom u poljskom WC-u.

Ova parodija je daleko od najneukusnije te godine objavljene u „Hasleru" – mesec dana ranije , na naslovnoj strani bila je gola žena kako sprejom piše „Džordž Buš ima sidu". Na tekst bi odavno svi zaboravili da samom Folvelu nije zapao za oko.

„Folvel je ispizdeo. Navodno se onesvestio kad je pročitao lažnu reklamu," priča Makdonel. Par nedelja kasnije, u tužbi protiv Flinta je zahtevao odštetu od 45 miliona dolara, a da bi pokrio pravne troškove, lažni oglas je poslao svim svojim vernicima da bi inspirisao donacije.

„Bio je šarlatan," kaže Flint na temu Folvela, ali u glasu se oseća poštovanje. „On je prodavao religiju, ja pornografiju. Obojica smo dobro radili svoj posao i dobro zarađivali."

Folvel je tvrdio da su ga Flint i „Hasler" oklevetali, narušili mu privatnost, i svesno naneli duševni bol. Sudija je u startu odbacio narušavanje privatnosti, a porota je na kraju odlučila da je Hasler kriv samo za nanošenje duševnog bola. Suđenje je okončano 1984., a Folvelov zahtev od 45 miliona dolara odštete bio je skresan na mnogo prihvatljivijih 150,000 dolara – sitne pare za prebogatog Flinta.

Ipak, Flint je odbio da plati i žalio se na presudu. Tvrdio je da parodiju i satiru pokriva zaštita slobode govora na osnovu Prvog ustavnog amandmana. Tokom 1986. par viših instanci su ga odbile, da bi 1987. – tri godine posle „JEBEŠ OVAJ SUD" majice – ponovo završio pred Vrhovnim sudom SAD, ovog puta u odelu.

Flint se tog dana ovako priseća: „Sedeo sam na balkonu. Folvel i njegova familija bili su po strani, kao da ih je Norman Rokvel naslikao. Rekao sam sebi, razvaliće te danas, nema šanse da presude u korist pornografa."

Pa ipak jesu presudili u korist pornografa, i to jednoglasno.

„Odluka Ustavnog suda u korist „Haslera" velika je pobeda za slobodu govora," pisao je pravnik Rodni Smola te godine ističući „duboki značaj za tumačenje Prvog amandmana". Odluka je u pravnom smislu samo proširila interpretaciju iz prethodnog slučaja 1964., „Njujork Tajms" protiv Salivena, u kom je odlučeno da izdavač ne može biti okrivljen za klevetu osim ako u slučaju da je ustanovljena „jasna zla namera", što je sud definisao kao „svest o neistinitosti iznetih tvrdnji ili nesmotreno zanemarenje istinitosti" pri objavi netačnih podataka.

„Slučaj je i danas značajan iz dva razloga", smatra Vilijam B. Tarner sa UC Berkli čija knjiga o slobodi govora pod naslovom Figures of Speech celo poglavlje posvećuje Flintu. „Prvo zato što garantuje zaštitu satiričara, a drugo zato što proširuje Saliven interpretaciju na slučajeve koji se ne bave direktno klevetom, u kojima javna ličnost samo tuži zbog poniženja izazvanog objavljenim tekstom."

Čak i posle Salivenovog slučaja, slavne ličnosti i političari i dalje su donekle mogli da suzbiju neželjene informacije objavljene o njima: tužili bi izdavača za nanošenje duševnog bola. Ovo je pokušao i Folvel tvrdnjom da je „Hasler" znao da on nije incestuozni pijanac kad je ovu laž objavio s namerom da ga emotivno povredi. Na to Tarner kaže: „Satira je svesno sročena laž, retorska hiperbola – izjava koju niko ne bi bukvalno protumačio kao istinitu. Sama činjenica da se brutalno vređa nečiji lik i delo ne znači da tu uvredu ne treba da štiri Prvi amandman." Zahvaljujući Flintu, sad postoji presedan koji tu zaštitu garantuje.

Danas je „Hasler" bleda senka svoje ozloglašene prošlosti. Tragovi tradicije koju je on uspostavio mogu se uočiti u mnogim onlajn izdanjima – Gawker je, recimo, nedavno pao pod nizom tužbi pošto su mnoge ljude iznervirali i objavili seks snimak Halka Hogana. Ali sam „Hasler" više ne učestvuje u ovoj javnoj debati.

Evan Ruzvelt zadužen je da to promeni. Ovaj tridesetčetvorogodišnjak sa iskustvom u politici i tehnološkom konsaltingu trenutno pokušava da oživi posustali Hustler brend. Nedavno je dogovorio licenciranje stritver brenda Hood By Air , preko kog želi da predstavi „Hasler" milenijalsima. „Tržište se menja kad je u pitanju industrija zabave za odrasle," kaže Ruzvelt., „pa i mi moramo da se promenimo. Generacije ispod tridesete još ne znaju dovoljno o Hasleru."

Iako Flint i dalje dolazi na posao svakog dana i još uvek se bavi kompanijom koju je osnovao, danas je brend značajno drugačiji od nekadašnjeg. Prihodi im uglavnom stižu od dva obližnja kazina, kao i od Hustler Hollywood seks šopova i nove generacije Hustler Club inicijative koju vode preko posrednika. Sam časopis ima tiraž ispod 100,000 primeraka i samo dva stalna člana redakcije; mahom se oslanjaju na honorarce.

Ipak, sam Flint je porno ikona. „Kad Lari Flint uđe, svi ustanu na noge," kaže porno producentkinja, režiserka, i glumica Džoana Ejndžel. U porno industriji „Hasler" i dalje ima uticaja: njihovi pay-per-view kanali plaćaju produkcijskim studijima za sadržaj koji emituju, porno zvezde zarađuju pojavljujući se u Hasler klubovima ili prodajući brendirane seksualne rekvizite u Hustler Hollywood autletima. „Još uvek mnogo ljudi zarađuje preko njih," kaže Ejndžel.

Sam Flint je u mejnstrim dospeo preko filma iz 1996., „Narod protiv Larija Flinta", laskavo biografske prirode. Ispeglali su najgrublje crte lika u tumačenju Vudija Harelsona, opisali slavnog pornografa primarno kao buntovnog branitelja slobode govora. Presudu pred Vrhovnim sudom povodom Folvelove tužbe predstavili su kao konačni trijumf perverznjaka zlatnog srca koji je junački branio ideale nacije koja ga je odbacila.

Film nije zabeležio očekivan uspeh u distribuciji, a feministkinje poput Stajnem su autore prozvale zbog toga što su prikrili seksualno retrogradne stavove klasičnog „Haslera", ali kritika je povoljno ocenila „Narod protiv Larija Flinta" a Harelson je bio nominovan za Oskara.

„Evo da ti kažem o tom filmu … Svi su znali ko sam ja, ali moju priču niko nije znao. [Od kako je film izašao], ovako mogu da vide neki kontinuitet u mom životu."

„Narod protiv Larija Flinta" jeste predstavio Flinta kao konvencionalnijeg nego što je stvarno bio, ali u svetlu internet pornografije, njegov časopis deluje sasvim bezazleno. Možda je „Hasler" bio šokantan sedamdesetih i osamdesetih, ali u 21. veku putem kompjutera svako ima pristup najbizarnijim seksualnim fantazijama koje mu padnu na pamet. Ni na ličnom nivou Flintove provokacije više ne deluju tako provokativno.

U sred skandala o opozivu Bila Klintona 1998., Flint je dao oglas u „Vašington postu" u kom je ponudio milion dolara za „zapis ilegalnog seksualnog odnosa sa kongresmenom, senatorom, ili drugim zvaničnikom sličnog ranga". Iskopao je nešto o Bobu Livingstonu, republikancu iz Luizijane, koji je trebalo da postane predsedavajući u donjem domu skupštine ali se umesto toga penzionisao .

Moglo bi se reći da je to bio vrhunac Flintovog rata protiv licemerja, ali bio je u pitanju samo jedan od brojnih seksualnih skandala. Kada je jesenas „Vašington post" objavio snimak na kom se Donald Tramp hvali kako nekažnjeno opipava žene, to je bilo samo finale dve decenije razotkrivanja seksualnih prepiski političara , aerodromskih toalet-afera , i nestanaka u vidu lastinog repa sa argentinskim ljubavnicama . Flint je nedavno ponudio milion dolara za nove skandale o Trampu, ali ništa nije nabavio – ako je neko jeste imao neku traku ili fotografiju, svakako su mogli to da unovče i kod drugih.

Lari Flint danas kaska za svetom koji je stvorio. Mnogi mehanizmi koje je koristio u borbi protiv moćnika, sada se koriste protiv najugroženijih. U kulturno konzervativnoj eri Niksona i Regana, Haslerov humor koji se bavio rasizmom, seksizmom, silovanjem ili pedofilijom služio je da se pokrene razgovor o tabu temama za mejnstrim. U doba interneta, piše Kelefa Sane u Njujorkeru 2015., „Naše instinktivno pozivanje na slobodu izražavanja unapred oblikuje vrste rasprava koje se mogu voditi; demotiviše se učešće žena, rasnih i seksualnih manjina, i svih ostalih koji bi mogli biti izloženi ad hominem napadima."

Zahvaljujući društvenim mrežama, borba za pravo na slobodno izražavanje pretvara se u borbu za pravo na izbegavanje verbalnih napada. Odluke se ne donose u sudovima već u sedištima privatnih kompanija koje kontrolišu kanale onlajn komunikacije. Ovog leta, na primer, desničarski agitator Milo Janopulos proglasio se za palog borca za slobodu govora jer mu je Tviter zatvorio nalog pošto je vodio nemilosrdnu kampanju protiv crne komičarke Lesli Džons.

Pitam Flinta šta misli o cenzuri i zabrani govora mržnje, ali on osporava sam termin. „Demokrate cepidlače sa tom pričom o govoru mržnje. Ako nekog ubiješ, kakve veze ima da li si ga ubio iz mržnje ili radi zabave?"

Flint smatra da se za pravo na uvredljivu, šokantnu provokaciju još uvek vredi boriti. „Život u slobodnom društvu nije besplatan", kaže on. „Cena je obaveza da se istolerišu stvari koje ti se ne sviđaju." On misli da to mnogi mladi ljudi ne razumeju. „Rodili su se u društvu prepunom apatije, uzimaju sve svoje građanske i individualne slobode zdravo za gotovo, ne shvataju da bi mogli da ih izgube isto kao što su ih i dobili. Ne brine me nimalo proširenje prava na slobodu govora, brine me mogućnost da se ta sloboda izgubi. Jako je ranjiva. Čak nam je i sam demokratski sistem ranjiv."

Na Flintovom stolu, odmah pored uredno poređanih porno časopisa, nalazi se knjiga One Nation Under Sex, koju je on napisao sa istoričarem Dejvidom Ajzenbahom. Ona se bavi seks-skandalima koji su iz senke uobličili ovu naciju. Prvo poglavlje nosi naslov Osnivačko bludničenje i naizgled poredi Flinta sa Bendžaminom Franklinom, koji je postao „prvi u Americi profitabilno štampao novine" tako što je „privukao čitaoce škakljivim pričama i eksplicitnim tekstovima o seksu". U knjizi se takođe navodi da je Franklin bio idealan izbor za ambasadora u Francuskoj „zbog nezajažljivog seksualnog nagona, nekonvencionalne biografije, i nedoličnih pisanih dela."

Pitam Flinta povodom ovog citata, da li se nada da će ga istorija jednog dana tretirati drugačije, da će ga svrstati među političke disidente a ne među prljave oportuniste? Da li ćemo ga pamtiti po seksu ili slobodi?

Flint se na trenutak zamisli, pa kaže: „Prepustiću to istoričarima. Možda im budem neka fusnota negde."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu