Kako sam pobedila sebe i Novu godinu

Možda je bitno naglasiti zašto ostanak kući za novu godinu smatram pobedom. Pod jedan nikad nisam bila sama za Novu godinu otkad sam se rodila. Sada sam sama jer sam toksična preko svake mere. Znate ono kad ljudi žele da poštede druge sebe pa se osame. E pa ja ne znam. Ali za sve postoji prvi put. Odlučila sam da budem iskrena i priznam da nije do drugih i do sranje provoda u gradu nego je do mene. Prestala sam da pijem pre osam meseci, samim tim prestala sam i da izlazim, jedem toliko zdravo da nisam pristala ni na jednu večeru bez suvišnih objašnjavanja i nesrećno sam zaljubljena pa mi jebeno niko i ništa na ovom svetu ne valja. Dakle nisam za ulicu ni za ljude, ne mogu da se ljubim i grlim, svako foliranje mi iziskuje napor. Ranije sam čak imala taktiku fake it till you make it, sada će mi prisustvo dragih osoba pred kojima ne mogu da iscedim ni kap veselja ko Ekstra Nena, biti samo teže. Nemam ni teve, a realno ne bih ga ni gledala. Dakle idemo na suvo, skidam se i sa tuge i sa tužnih ljubavi. Sama, kako i dolikuje, dala sam sebi fore do Božića, ostalo mi je još nepunih sedam dana. Marija, drži se, Sparta mora pobediti.

Zašto je bitno što čekam sama novu godinu

Kao i svaki teški ekstrovert, ne podnosim da budem sama sa sobom. Histrioničnim crtama moje ličnosti treba publike i sledeći turbofolk maksimu trudim se da “najbolje izgledam kad se najgore osećam”. E pa jebiga, taj fitilj se istrošio. Ne bih rekla da nemam snage za to (imam snage za šta oćeš) ali bitnije je da snagu koju imam ne želim da trošim na to da glumim ludilo. Dobra stvar kod ljudi koji su se susreli sa realnošću smrti je što im ne pada na pamet da se foliraju. Eto pre neki dan sam se posvađala s nekom rendom babom, juče sam se izvinila malom detetu, danas sam odlučila da Novu godinu provedem pišući tekst o tome kako provodim novu godinu. Jebe mi se. Neću da raspremam, neću da se spremam, niti hoću da me neko zabavlja ni ja nekog da zabavljam, neću da mi drugi budu krivi, ne želim čak nikog ni da ubijem, hoću prosto da budem sama sa sobom.

Sad jedini problem mog brilijantnog plana da budem sama sa sobom postaje činjenica da ja i ne znam kako se to biva sama sa sobom, s obzirom na to da nikad nisam ostala sama sa sobom. Da li da se šminkam, odvalim muziku, drkam ili četujem? Ne, ne, ne i ne. neću da radim ništa posebno što zamagljuje činjenicu da sam sama, neću da gledam film, pravim tortu ili raspremam kuću, neću da bežim od sebe, oću samo da budem, oću da se suočim sa sobom. Ko je prava Marija Ratković?

Napisala sam tvit: ako izdržim ovu novu godinu sama, verujte mi ne postoji ništa na ovom svetu što ne mogu izdržati. I kao u nekoj dobroj komediji sledeći tvit je bio citat Mome Kapora: Uz Novu godinu sam savladao najvažniju lekciju u životu - samoću. Realno poželela sam da se roknem od transfera blama što u sred weltschmerza uletim u neko kaporovsko baljezganje o labudovima, ženskim kolenima i uživanju u samoći, bukvalno ću povratiti. Ako ikada postanem patetična ko beogradski boemi - ustrelite me!

Dnevnik Nove godine

Sada je tačno 21:55 i počinjem da shvatam da ću ovu Novu godinu provesti sama i tako se suočiti sa najvećim skrivenim strahom – da ću umreti spontano od tuge, sama za novu godinu. Sama sam na gajbi, gajba je oličenje depre – prozor mi je pukao pre mesec dana, svu garderobu koju imam sam izvukla iz ormara, okružena sam praznim flašama vode i nemam televizor (jbt ne znam zašto imam toliku fiksaciju na televizor). Imam net, ali će on ubrzo riknuti s obzirom na preopterećenost. Dakle, sama sam samcita. Hajde da vidimo kako ću preživeti.

22:00 idem da se tuširam. Tuširanje je terapija za sve. Moj plan je da se tuširam lagano i detaljno, kao kad se spremam da idem negde za Novu godinu, samo bez pritiska da ću zakasniti.

22:30 nisam otišla da se tuširam, malo mrzim sebe i ceo svet. Istina je da ne mogu da iskuliram pomešana osećanja što sam imala rak i što životi drugih ljudi idu napred, a ja još uvek ne mogu. Ako zanemarim one sa kojima nisam u Australiji, na Karibima ili Floridi, jedna najbolja drugarica imaće seks sa mužem, druga najbolja drugarica je na putovanju u Rim, treća je sa sinom, četvrta s familijom, jedan najbolji drug je na večeri kod drugarice, drugi se opija kod neke nebitne osobe, neko jebe, ljubav mog života je otprilike 10000km odavde, dece nemam evo jedino što ne živim s majkom. Možda je normalna ta plima samosažaljenja. Možda sam se toga plašila uvek, pa sam se oblačila i izlazila iz kuće ili se odvaljivala da mi bude lakše, ali nije bilo lakše. Nisam uvek bila nesrećna za novu godinu. Nisam možda ni sad, samo sam sama sa sobom i kad nema nikoga moram da se pogledam u oči.

Jednom mi je jedan drugar rekao kako me je gledao na rejvu. Uvek sam svuda bila sama i u mojim očima je uvek bila neka enormna tuga. Rekla sam mu da sere naravno, ali sad nešto mislim da je bio u pravu. Jedini način na koji mislim da je moguće suočiti se sa tom tugom, je prosto suočiti se i logično – pobediti. Naravno, na suvo. Ne računaju mi se oni koji provode novu godinu sami oletvani od vina, ili šmrčući koks ili gledajući božićne filmove dok ne zaspe. Zato sam odlučila da pišem.

Dakle 22:40 odoh zaista pod tuš, a kako stoje stvari možda i odem negde kako bih prekinula svaku nit poređenja s Momom Kaporom!

23:15 ja još chatujem, refreshujem twitter i pustila sam neki miks francuske eksperimentalne elektronske muzike koji sam čula ranije danas na Jutjubu. Zvuči ekskluzivno ali uopšte nije. Nemam nikakav osećaj nove godine. Sem da konačno nigde ne kasnim. Pomalo se osećam kao na plaži ili kao da sam već mrtva, svi gledaju svoja posla. Kad bolje razmislim tako je uvek samo što ja to ne posmatram na taj način. Volim da verujem kako se sve(t) vrti oko mene i kako sam najbitnija i najkul osoba na svetu. Naravno da se ne vrti i da nisam. Jedna realna ali dosta depresivna misao.

23:40 uspela sam da se istuširam i obučem do nove godine i da novu godinu ne dočekam u kadi na nimalo romantičan način. U mom omiljenom scenariju za novu godinu, on i ja čekamo sami novu godinu u sivim trenerkama i belim majicama, on ispod ima trbušnjake ja ispod imam bondage veš al kao gledamo teve i blejimo dok se u nekom momentu ne pokidamo i ne pocepamo. U meni živi dizelašica nema mi pomoći. Nikad od mene dama. Svejedno što nema nikakvog onog, ostala sam pri svojoj ideji da budem mačkica u trenerci i flashy box fresh beloj majici.

23:55 Mislim da neću pustiti ni jednu pesmu u 23:57:45 kako bi tačno u 00:00 išao stih… o bože koliko mi se kenja od Nove godine i svih forica vezanih za nju. O tome pričam, ja sam besmislena hejterka koja zaslužuje da bude sama za najluđu noć. Utom će i Marfijev zakon. Jebeni miks se završio i ladno moram da pustim neku pesmu u 23:58 a jedino što mi pada na pamet je Šako Polumenta. Srećom ugledah Nina Ferera u rilejtedu, pa sam ga kliknula, malo mi se gadi pljevaljski mejnstrim u ovaj sveti čas. Evo kad se Nino pusti u 23:58:15 u prvom minutu 2018. godine kaže sledeće:

May-be they think
That I am mad
I fell in love
I’m in love with you
La la la la la la la la la la
I made this song
Cause I love you
I made this song just for you
I made this song deep in my heart
I was thinking of you

Iz ljubavnog hipi sanjarenja lalalalalala malo me budi rat koji je izbio napolju. Mislim da obližnji ekskluzivni hotel prednjači idiotizmom. Nino i dalje peva i želi mi srećnu novu 1974. godinu, a ko što pesma kaže vreme ide tako brzo i ne vraća se šmrc #suzica. U novoj godini sebi želim da se izlečim od autoironije i svih ostalih oblika teškog sarkazma. Da presečem patetiku i dodam malo drame pustila sam Kanjea. Nino, zajebi me ljubavnog bola za Novu godinu.

00:02 ne mogu da se javljam na telefon

00: 15 ne znam kako sam od Kanjea Vesta došla do Eda Širana a i pesama za svadbu gde ja pevam karaoke verziju sama po kući i dopisujem se na Fejsbuku u isto vreme. Ne znam da li je moguće biti uopšte sama za Novu godinu ako su svi onlajn. Moram preći na narodnjake.

00:35 slušam Peđu Medenicu i pitam se zašto nisam negde odvaljena na koksu i igram na stolu u miniću od zlata, dok svi kleče u dertu. A da, odlučila sam da budem iskrena prema sebi. Prava ja je osoba u seksi donjem vešu ispod bele majice i sive trenerke u belim bolničkim čarapama, bez ikakve šminke i parfema, dobro sa malo parfema. Prava ja nije u podvezicama, prava ja nije na stolu, prava ja ne peva na mikrofon koji je prethodno nekom otela, prava ja ne pokazuje da može da popije više od tvog ortaka. Prava ja smara i mene, ali danas sam odlučila da se ne foliram i budem ono što jesam, tu gde jesam. Blam.

00:40 narodnjake je moguće slušati i u potpuno treznom stanju. Popila sam lek za smirenje jer sam ga pronašla umesto kakao butera koji nemam pojma gde je. Popila sam neki organski ekstrakt konoplje, ali se prepoznajem u Severini i pesmi o sedativima i henesiju… Ponavljam, ležim u krevetu potpuno neseksi i grickam bademe, pijem prolom vodu ali se svake dve pesme uživljavam kako sam fatalna žena i kako je meni najbolje na svetu i svim ljudima je čisto sranje jer žive u laži. Ja sam dilužnal, meni nema pomoći.

1:03 krenule su čestitke. Da li da odgovaram? Uvek mogu da napišem hvalaaa, ljubaaav ali ovog puta ne. Neka bleji seen, jer to je istina. Realno ljudi, buljila sam u vaše poruke i nisam znala šta da odgovorim. Neću da odgovaram copy paste, neću da odgovaram levom nogom, napisaću svima nešto lepo i lično kad prođe ovaj test izdržljivosti. Kada bih u ovom trenutku iskreno odgovarala na poruke napisala bih nešto kao jebi se zašto ne dođeš kod mene, mislim da ću umreti sad za Novu godinu i boli me kurac za sve ljude na svetu. Možda je poenta da se večeras opustim i dotaknem dno, kako bi već sutra bilo bolje.

1:10 ne spava mi se ko za inat. Hajde sada da proverim podatke na mom fitness satu. Prešla sam nula koraka, nula metara i sagorela nula kalorija. Bravo ja, kakav blistav početak nove godine.

1:23 Napolju su topovski udari, želim da izađem na terasu sa kalašnjikovim i budem najjača u kraju osim što nemam nikakvo oružje i ne želim da plašim kerove. Gledam po netu kako je drugim ljudima i uglavnom me smaraju. Ponavljam sebi da nije problem u njima nego u meni, i zato sam i sama kod kuće. Uzdržavanjem od društvenih mreža, subjektivni osećaj je da se skidam sa heroina, sa svakom porukom ili komentarom koji ne pošaljem osećam se dosta jača.

1:38 možda bih mogla nešto da jedem. Nevolja je u tome što za mene na režimu zdravlja ne postoji comfort food. Imam kao opcije kiseli kupus, proteinski veganski šejk od bundeve ili da napravim nešto sedmo a mrzi me da pravim bilo šta. Idem da cedim limun. Razmišljam koliko je malo stvari na raspolaganju kad živim zdravo, zvučim skoro kao kliše “najdraža osoba, topla čokolada, dobra knjiga ili film” ali realno sve što mi pada na pamet da bi mi se radilo ili je skupo ili je protivzakonito. Ako krenem da čitam knjigu sama ću sebi otkinuti glavu. Marija ako nisi čitala po danu nećeš ni u pola dva da počneš.

1:50 Pre četiri sata razmišljala sam da odem do kluba oko 2, kad prestane rat, ali sad se ta ideja čini izuzetno glupom. Žurka se bliži vrhuncu, uskoro će main act, a svi su već toliko odvaljeni da su u transu, a ja sam u novoj beloj majici i sveža kao prolećni cvetak, posle litre limunade. Ali da ne serem, nije problem u ljudima koji se kontinuirano provode (ili se ne provode po svojim kućama) nego u meni koja ću da uprem svim silama i očekujem najbolje veče ikad jer samo udruženi poduhvat najboljih svetskih didžejeva mogao bi da učini da na trenutak zaboravim kako sam inače očajna i provedem se ko car.

Marija, get real, to se neće desiti, ne postoji osoba koja me može izvući iz sjeba, ne postoji vrsta muzike, pesma niti dj koji će da popravi sranje koje su izazvali rak, razočaranost, ljubavni problemi i opšti bol preranog odrastanja u 35, kao i kontinuriana egzistencijalna kriza u kojoj je osim mene i cela Srbija. Realno, za prevazilaženje bola toga svega odjednom treba mi morfijum, a ne žurka. A rekli smo da nećemo droge jer droge su samo “farmakoproteze distorznim mehanizmima socijalne adaptacije”, drugim rečima štake pri neuklapanju u društvo, treće želim da pobedim sebe i ceo svet, a to neću učiniti omamljena u ćošku sobe ili rejva, svejedno. Moram pobediti sebe, a zatim pobiti neprijatelje kao u nekom kung fu filmu.

02:00 mislim da sam uspela. Malo mi se i prispavalo. Ne gledam više šta drugi rade i ne hejtujem. Ne gledam na sat i ne razmišljam koliko je kome minuta do nove godine. Samo mi se prispavalo, kao svaki drugi dan, jer ionako ustajem u 7 i vežbam pa pređem deset kilometara i radim nešto po ceo dan. Nisam ni znala koliko sam vremena trošila na gluposti, dok nisam prestala da ih radim, pa imam vremena koje ne znam na šta da potrošim.

02:05 ima nešto slatko? Ima jabuka. Pojela sam jabuku, popila šejk od vode i biljnog proteina izgleda i ukusa koji vrišti “swamp thing, you are amazing” i odgledala jedan video u kome car sa pet drugara peva tačne reči (!!!) Despasita i na trenutak sam mu pozavidela. I to mi je dalo ideju za novogodišnju poslanicu, svima koji su kao i ja kako-tako preživeli novu godinu. Želim nam svima da dajemo sve od sebe i budemo lepi i srećni kao učesnici spota despasito bez ikakvog sarkazma i ironijskog odmaka, dopustimo sebi da ponekad budemo i totalno nekul, totalno kliše. Dok ne budem na nivou da se potpuno utopim u iskonskoj sreći koja svima ostalima izgleda preglupo (ko ih jebe!), neću izlaziti među ljude, što i vama želim. Do pobede!

JOŠ na VICE: