Kako je bilo biti dete vojnog lica za vreme bombardovanja

Kada o bombardovanju Srbije pričaju ljudi koji su tada bili u osnovnim ili srednjim školama kao da svako od njih sprovodi mehanizam „život je lep“ na sebi i spostvenim sećanjima. Samo naravno mnogo iščašenije, jer ovo je Srbija. Tako se oni mlađi uglavnom sećaju produženog raspusta i svega što su smeli da rade a inače im je bilo zabranjivano – spavanje sa psom, ostajanje budnim do kasno, prekomerno gledanje televizije i crtaća. Oni stariji se pak uglavnom sećaju punih kafana, dnevnog klabinga i opet tog iščašenog pomućenja kolektivne svesti u kojoj smo imali ekskluzivnih 78 dana „Paranoje u Las Vegasu“, plus bombe.

Ipak često, dok zabavljamo sami sebe, a neretko i strance koji nam se iščuđavaju kako smo „ludi“ i kako tako ravnodušno i petparački pričamo o nečemu kao što je bombardovanje, zaboravimo i na one kojima zapravo ništa od svega toga nije bilo uvrnuto i ludo. Drugačije je bilo biti dete civila odraslo u Beogradu i dete vojnog lica koje je verovatno već izbeglo iz jednog rata da bi se nastanilo u kasarnama i sličnim vojnim objektima. To su mesta u kojima su se mešali pojmovi doma, vojničkih poligona za vežbanje sa kojih vise neki mladići i maminog i tatinog posla. Iako nisu bili izloženi direktnim napadima sve što se u borbama zapravo dešavalo do njih je dolazimo u nekakvim nerazumljivim delićima, fragmentarnim scenama koje su, ko zna kako, posle slagali u celinu.

Za mene, bombardovanje je bilo igra ali samo nekoliko stotina metara u istom kraju deca iz mog odeljenja živela su u kasarnama. U „vreme mira“ išli smo kod njih da se igramo na vojnim poligonima kao na dečijim igralištima ili da slavimo rođendane pa se vrlo dobro sećam kako je na mene uticala spoznaja da stan može biti i jedna prostorija koja nema zidove već su sobe raspodeljene ormarima i da je u zajedničkom kupatilu normalno sretati i komšije i vojnike. Nikada ih nakon bombardovanja nisam pitala kako je tada tamo izgledalo jer se preko tog „produženog raspusta“ brzo prošlo, ali to radim sada dvadeset godina kasnije, loveći po Fejsu drugarice sa kojima više nisam u kontaktu.

Pogledajte i:

Otac Anje Vujović bio je Zastavnik I klase u vodu vezista koji su bili zaduženi za održavanje komunikacionih veza, a jedna od glavnih antena je baš na Straževici koju su od prvog dana gađali po nekoliko puta.

- U kasarni je bilo mnogo mladih vojnika koji još ni bradu nisu imali a ne da znaju da se bore. Atmosfera je bila haotična i svi su delovali unezvereno.Prvo veče su pogodili nešto u blizini Beograda, možda baš i Straževicu. Mojoj mami koja je medicinska sestra doveli su mladića koji je bio na dežurstvu a detonacija ga je izbacila iz stražarske kućice. Nije bio teže povređen uglavnom rane i ogrebotine. Ali bio je izbezumljen a dan danas muca kada ga vidim na nekoj od spomen godišnjica. - uvodi me u Anja u atmosferu početaka nečega što će trajati skoro tri meseca.

Možda zbog toga što je bio svesan da upravo takvi mladi momci završavaju na straževici, Anjin otac, Vladimir Vujević, svojevoljno napušta bolnicu u kojoj je bio zbog povrede ruke i javlja se na dužnost. On je zajedno sa Vlastimirom Lazarevićem bio jedan od prvih žrtava bombardovanja.

- Nisam znala tada koliko je to samo mesto opasno, ali jesam primećivala mamu koja je bila konstantno uplašena i trudila se da mu u danima pre bombardovanja ide u posete što češće. On naravno nije dolazio kući, mi deca ga danima nismo videli, ali smo znali da je ozbiljno čim je insistirao da izađe iz bolnice ranije da bi bio u službi na vreme a zatim kada sve krene. Tih par dana se zaista sećam po odvratnim predosećajima na neke ružne stvari, stalno neka tenzija, nervoza, panika i strah. Kako kod mene tako i ljudi oko mene. Bilo je plakanja i zapevanja ljudi u skloništu, uznemirenosti životinja, sve kao da se osećalo u vazduhu koliko god to sad smešno i kliše zvučalo. - priseća se Anja atmosfere koja je prethodila tužnim vestima.

Nakon vesti o smrti oca kaže da se osećala se tupo, nije joj dozvoljeno da ide na sahranu što zbog godina, što zbog toga što je bila organizovana u toku vazdušne opasnosti. Kao da sve to nije bilo dovoljno, budući da otac više nije bio živ iselili su ih iz prostorija u kojima su živeli i preselili na Karaburmu u blizini vojne bolnice gde su živeli u baraci i imali pristup prizorima ranjenih i bolesnih svakog dana. Tamo nije bilo crtanih filmova, a nisu išli ni u sklonište jer je bilo nelogično sakrivati se ispod vojnog objekta pa makar on bila i bolnica. Od zabave imali su samo ležanje na podu barake i gledanje u rešetanje raketa koje su pokušali da odrede kao „naše“ ili „njihove“ u odnosu na boje koju su pravili u nebu.

Za Anju i njenu porodicu život se stabilizovao tek kada su uspeli da odu iz kasarne i ostave ceo taj civilni a ipak vojnički život za sobom. Ono što ju je ipak dugo pratilo bilo je etiketiranje od prvog dana polaska u školu. Sećam se da su nama roditelji govorili da se ponašamo normalno, ali deca kao deca nisu mogla a da ne idu hodnicima i ne pitaju jedno drugo u krug – je l' znaš da je Anjin tata poginuo, bio je na anteni i na njega je pala bomba. Anja – nasmejni zvrk, treća po redu u vrsti zbog tadašnjeg onižeg rasta, odjednom je postala ona Anja kojoj je otac poginuo u ratu.

- Znam da niko nije imao lošu nameru ali te takav događaj baš obeleži i kroz osnovnu i kroz srednju školu. To nije klasičan gubitak roditelja već te ljudi gledaju ko na dete palog borca. Ti se trudiš da ideš dalje a oni prvo kažu ćerka poginulog tad i tad, pa tek onda ime i prezime. Za mene nije bio kraj svega kada je bombardovanje stalo, trebalo je još barem pet godina da odemo odane i naviknemo se da jednom godišnje na dan pogibije kod memorijalnog spomenika moramo da vidimo i političare. Njih delim na one uviđavnije i one koji te obaveste da ne možeš prići spomen obeležju dok se ne završi snimanje njihovog odavanja počasti. – otvorena je Anja.

Sanja Radivojević takođe je imala deset godina, živela je u istoj kasarni kao Anja a njena oba roditelja radili su na Batajnici na aerodromu. Majku su pustili kući da bude sa decom ali je otac bio mobilisan menjajući lokacije između aerodroma i Straževice.

- Najtraumatičnije sećanja je bilo kada je poginuo Anjin tata, jer je i moj bio na istoj lokaciji ali nekoliko dana nismo znali šta je sa njim. Najviše je ubjalo to čekanje i kada smo u podrumčinama i mračnim tunelima svi zajedno i mladi i stari na gomili provodili dane i sate i na istom mestu spavali i jeli. Ono što je olakšavalo situaciju je to što je bilo vojnika koji su voleli da se igraju sa nama decom i da nas animiraju – seća se Sanja.

I Anja i Sanja došle su iz Sarajeva i za deset godina zapravo su preživela dva rata. Samo Sanja kaže da je svesna da je ona imala sreće jer se njoj bombardovanje završilo onda kada se otac vratio iz vojske. Vrsta olakšanja o kojoj deca civila, ili barem ja, tada nisu razmišljala.

Maja Žugić, takođe vršnjakinja nije živela u kasarni ali se takođe seća tenzije i iščekivanja. Njen otac na pukovničkom položaju bio je u Generalštabu sve do dana kada će ga pogoditi, a vesti o tome da je sa njim sve u redu stižu kući tek tri dana kasnije pošto je njena mama preko noći postala dijabetičar.

- Meni je najveći šok bio kada sam oca koji je tada nosio one uniforme koje liče na odela videla u maskiranoj uniformi sa opasanim pištoljima umesto aktenk tašnom u ruci. Retkim danima kada je uspevao da na vrlo kratko svrati do kuće donosio bi Rum kasato od kojih mi je i dan danas muka, a cigare koje nije pušio davao je nama deci da ih odnesemo vojnicima koji su bili u sportskoj sali nadomak naše zgrade. - govori mi Maja.

Pričajući o tom iščekivanju i danima bez vesti Maja se setila da je shodno tome bilo i vrlo logično što su ona, njena majka i brat često uzimali telefone od mladih vojnika smeštenih u obližnjoj sali i javljali njihovima kući da su im sinovi dobro.

- Ono što me je najviše iritiralo od svega je to što je tata dolazio na jako kratko i od to malo vremena ne bih ga videla uopšte pošto ga opsednu sve komšije da ga pitaju da im priča o stvaima koje on naravno ne može da im kaže. I onda umesto da bude sa mnom, bratom i mamom ne može da se otarasi komšija koje neće saznati ništa što već nisu znali. Ali imam osećaj da je ikada i malo ispaničio da bi se cela zgrada preselila negde. - govori Maja.

Otac Nedeljka Radojičića koji je tada imao dvanaest godina krio se po celoj Srbiji zajedno sa vojnim letelicama, dok je on sa majkom živeo u vojnom hotelu u kome su takođe završili nakon izbeglištva.

- Meni je poseban pakao bio taj što su nam gasili struju sa svakom sirenom za vazdušni napad zato što se „zamračuje grad“ kao da će to nešto pomoći i zato što su nas terali u smrdljive podrume u kojima sam se gušio jer sam imao astmu. Znam da je drugoj deci bilo zabavnije ali meni je bilo užasno. Zbog toga što mi je otac imao veze sa helikopterima ja sam opsednuto znao sve modele aviona, letelica i raketa i nešto se ložio kao da pratim situaciju, a u stvari sam imao anksiozne napade. Dugo nakon toga sam se cimao na svaki glasnij zvuk od tandrkanja kamiona pa nadalje. - seća se on.

Ipak, kada je otac bio na kratkoročnom otpustu kod kuće sve je bilo mnogo lakše i sve je poprimalo opušteniji ton. Njegov otac se ponašao kao da je na nekom odmoru sa „običnog posla“ a oni su konačno znali gde je. Vreme koje su provodili da ojačaju svoju otac i sin vezu provodili su na terasi gledajući u PVO.

- Pored njega sam se osećao okej. On je bio u fazonu da se ništa neće desiti i to nas je smirivalo. Takođe, bio sam fasciniran kad ćale dođe kući i ima dva pištolja za pojasom iako nisam nešto bio lud za oružijem. A od celog tog momenta „Život je lep“ imali smo samo to malo zadovoljstvo što je bio jako blizu kada je oboren onaj avion pa su svi dolazi da slušaju te priče – seća se Radojičić govoreći da ne zna tačne kakve je to posledice na njega ostavilo, ali da nekih mora da bude sasvim sigurno.