​Zašto japanski radnici ne žele na odmor?

Japan će morati da primora radnike da iskoriste plaćeni odmor od pet dana godišnje. To je kompromis između udruženja poslodavaca koji traže da odmor traje tri dana, i radničkih sindikata koji traže da traje osam. Izgleda da se svi u zemlji slažu da je neophodno a da radnici iskoriste odmor zagarantovan zakonom, jer Japanci ne samo da nemaju seks, oni takođe odbijaju da se odmore od svakodnevnog rmbačenja, i to postaje ekonomska i zdravstvena kriza.

Po japanskom Zakonu o radu, zaposleni imaju prava na barem deset plaćenih dana odmora godišnje, uz jedan dodatni dan svake naredne godine, dok zaposleni ne dosegne limit od 20 dana. Prosečni zaposleni u 2013. godini je imao prava na 18,5 dana odmora, i još 15 neradnih dana zbog državnih praznika. To je druga po redu najniža cifra među razvijenim zemljama, ispod su samo Sjedinjene Države sa 10 državnih praznika i bez garantovanog odmora na federalnom nivou.

Možda najviše iznenađuje to što je manje od polovine Japanaca iskoristilo svoj puni odmor u 2013, kada je prosečan radnik iskoristio samo 9 od 18,5 dostupnih dana. Jedan od šest radnika nije iskoristio nijedan dan.

Poređenja radi, prosečnom francuskom radniku sleduje bar 37 zakonom garantovanih dana plaćenog odmora godišnje, i on iskoristi 93 odsto njih. Slične brojke važe i za većinu ostalih evropskih država.

Situacija u Japanu je potekla od kulture prekovremenog rada. Uprkos propisima koji garantuju radnicima osmočasovno radno vreme, 40 sati nedeljno, mešavina čistog pritiska i stresa da će izgubiti posao u privredi koja stagnira nagoni radnike da rade na desetine, ako ne i preko stotinu prekovremenih sati mesečno, često neplaćenih i neevidentiranih. Barem 22 odsto radnika radi više od 49 sati nedeljno, u poređenju sa 11 odsto u Francuskoj, i samo u Južnoj Koreji je taj procenat veći i iznosi 35.

Ju Vakebe, zvaničnik Ministarstva zdravlja i rada zadužen za primenu novih zakona o neradnim danima, ironično priznaje da i on mesečno radi sto sati prekovremeno, a iskoristio je samo pet dana odmora u 2014, od kojih jedan za bolovanje.

„Radnici imaju pravo da odu na plaćeni odmor", izjavio je Vakebe Asošijeted Presu, „ali rad u Japanu iziskuje mnogo volonterskog duha."

Ali rad do apsurda nije od presudnog značaja za japansku kulturu. Neki istoričari tvrde da su japanski radnici početkom dvadesetog veka poštovali odmor i ograničenje rada, a neki stranci su ih čak smatrali i lenjima. Ali iz mnogo razloga, radoholičarstvo je sada široko rasprostranjeno i duboko ukorenjeno.

Ima mnogo dokaza za to da prekomerni rad ne pospešuje – a možda čak i umanjuje – profit japanskih kompanija. Tendencija radnika da ostaju na poslu samo da bi izgledalo kao da rade zapravo umanjuje produktivnost, a sve veće nezadovoljstvo poslom i povišeni zamor umanjuju kvalitet obavljenog posla. Prema nekim analitičarima, odbijanje građana da idu na pauze ugrožava ugostiteljsku industriju i škodi nacionalnoj privredi. Neki takođe krive prekovremeni rad za opadanje nataliteta, što uz sve veću aseksualnost među omladinom može da ugrozi obnavljanje radne snage i izazove kretanje populacije u gerijatriju. Višak starijih građana zauzvrat predstavlja nemoguć teret za nacionalni sistem socijalne zaštite.

Prekovremeni rad takođe doprinosi nacionalnoj zdravstvenoj krizi. Na hiljade ljudi bukvalno radi do smrti. Ovaj fenomen je poznat kao karoši, izraz koji je ušao u japanski rečnik u doba ekonomskog buma sedamdesetih godina. Najbliže objašnjenje je radoholičar, ali uprkos tome što je ova reč u upotrebi u svakodnevnom govoru još od 1968, u svetu ne postoji jasna definicija ili zvanično priznanje ovog stanja, kao što u Japanu ima karoši. Od 2000. godine, priče o radnicima koji su se besili posle 17 sati rada, ili padali u nesvest zbog dehidracije, počele su da dominiraju u vestima, naročito kada je rečeno da je uzrok moždanog udara japanskog premijera Keiza Obučija karoši, što je podiglo svest o velikoj zdravstvenoj krizi.

Od 2011, 10 od 30 hiljada samoubistava u Japanu je pripisano karošiju, a 2012. godine je u izveštajima navedeno da je karoši takođe uzrok za 5 odsto svih moždanih i srčanih udara kod građana mlađih od 60 godina. Do 2013, 1,409 građana je zatražilo (a 436 njih i dobilo) nadoknadu zbog mentalnih oboljenja izazvanih karošijem, dok je 784 zatražilo (a 133 dobilo) kompenzaciju na osnovu moždanih i srčanih poremećaja izazvanih karošijem. Većina slučajeva verovatno ostane nezabeležena, zbog društvene stigme i zahtevne procedure za one koji traže odštetu. Ali procene kažu da do 10 odsto japanskih radnika radi 60 sati nedeljno u uslovima sličnim kao kod priznatih žrtava karošija, što ih dovodi u opasnost od bolesti, pa čak i smrti.

Zakon o obaveznom petodnevnom odmoru nikako nije prvi pokušaj vlade da se izbori sa ekonomskim i zdravstvenim pretnjama od epidemije prekomernog rada. Početkom ovog veka, olakšana je procedura priznavanja i odobravanja kompenzacije, ili lečenja karošija. Neki od poznatijih slučajeva, kao što je odšteta od pola miliona dolara za porodicu radnika koji je cele tri godine radio prekovremeno i do 190 sati mesečno pre nego što se ubio, učinile su problem prekovremenog rada vidljivijim, i sada je lakše o tome razgovarati, pričati slobodno ili potražiti pomoć. Ministarstvo zdravlja i rada takođe daje savete radnicima, kao što je prošlogodišnja preporuka da radnici odremaju 30 minuta popodne, da bi se osvežili i opustili.

Zakonodavci su izglasali Zakon o merama za prevenciju karošija, koji je stupio na snagu krajem 2014. godine. Ovim zakonom, koji će biti revidiran 2017, posle rezultata istraživanja o krizi prekomernog rada, obezbeđuju se sredstva za ispitivanje karošija, kao i za grupe za savetovanje i podršku kao što su Anonimni radoholici, SOS telefon za karoši i Mesec svesti o karošiju (novembar).

Ali kako napraviti zakonski okvir za kuliranje? Početkom januara, pojavili su se izveštaji o tome da vlada želi da natera ljude da do 2020. godine počnu da koriste barem 70 odsto zagarantovanog plaćenog odmora. Čak i pre razgovora o ovom novom zakonu, zvaničnici su počeli da pomeraju državne praznike tako da uvek budu pre ili posle vikenda, po prvi put stvarajući petodnevne vikende u maju i septembru. Do sredine avgusta 2016, država će uvesti i šesnaesti državni praznik - naizgled neobavezni Dan planina. Da, njime se slave planine ove zemlje, ali je u pitanju samo još jedan izgovor da se kancelarije zatvore i preoporezovani radnici nateraju da malo iskuliraju.

Na nesreću, malo je verovatno da će japanska vlada biti u stanju da natera ljude da se opuste. U Holandiji, na primer, uprkos brojnim neradnim danima, do tri odsto populacije pati od bolesti dokolice, nemogućnosti da prestanu da brinu o poslu dok se „opuštaju", i zbog toga imaju fizičkih problema, prouzrokovanih stresom. Dokle god je kultura brige i pritiska u Japanu duboko prisutna, ljudi će se razboljevati tokom slobodnih dana. To znači da bi uskoro moglo da dođe do sasvim nove i veoma ironične psihosomatske epidemije u državi sa kojom će vlasti morati da se nose.

U mnogim državam je prisutno povećanje prekovremenog rada i neiskorišćavanje odmora slično kao u Japanu. Zahvaljujući nesigurnosti oko radnih mesta koja se javila posle krize, skoro 57 odsto Amerikanaca ne iskoristi ceo odmor (prosečan radnik iskoristi oko 13 plaćenih slobodnih dana godišnje). Kineski mediji su prošle godine izveštavali da je najmanje 600 hiljada smrtnih slučajeva u toj zemlji izazvano iscrpljenošću usled prekovremenog rada.

Nadajmo se da će obavezni odmori i dremke popodne dovesti do radnog opuštanja u Japanu. Ostatku sveta će možda uskoro biti potreban model koji će da sledi.