Biti jedan od tri stanovnika u najmanjem mestu u Australiji uopšte nije loše

Najmanji grad u Australiji može da se pohvali da ima samo tri stanovnika. Negde na nepreglednoj obradivoj zemlji centralnog Kvinslenda, na oko 800 kilometara kopnom od Brizbejna, nalazi se mesto Kuladi. Čovek prosto ne zađe u šikaru, postavi tablu i proglasi taj prosto gradom, ali Kuladi to i dalje jeste jer prodavnica mešovite robe sadrži dovoljno proizvoda da zadrži originalni poštanski broj. Na vrhuncu nastanjenosti, početkom dvadesetog veka, dok je još bio železnički grad, u Kuladiju je živelo 270 ljudi. Ali poslednji voz je otišao davno, i sa sobom je odneo skoro sve stanovnike.

Ostala je svega nekolicina, a prodavnica mešovite robe — danas još i restoran, motel, pab i pošta po imenu Foks Trep ("Zamka za lisice") — od tada je promenila nekoliko vlasnika, sve dok nisu stigli današnji stanovnici Kuladija. Foks Trep sada drži tročlana porodica koji nema ništa protiv toga da provodi 365 dana godišnje zajedno. Da budemo precizni, porodica Miler se druži sa turistima i drugim stanovnicima Kvinslenda koji prolaze kroz grad. Ali život u Foks Trepu uglavnom je prilično sveden: postoji jedna zemaljska telefonska veza i nema signala za mobilne telefone — samo nepregledno prostranstvo.

Pozvala sam jedini broj u telefonskom imeniku Kuladija i dobila Roksanu Miler, jednog od tri stanovnika koji održava grad u životu. Drugo dvoje su njen suprug Gevin i majka Lorel Simor-Smit. Roksana mi kaže da ne može da ostane dugo na vezi (mora da vodi prodavnicu), ali smo se na kraju zapričale o životu u nedođiji čitavih 40 minuta. Kada čujete Roksanu kako priča, stičete utisak da je izolacija samo još više zbližila njenu porodicu. Snaga njihove porodične veze bila bi uznemirujuća da nije tako dirljiva.

VICE: Šta vas je navelo da se spakujete i odselite u Kuladi?

Roksana: Moj suprug je želeo da se preselimo ovamo zato što je smatrao da je ovo "Božja zemlja". Došli smo iz Moure, koja ima oko 2.000 stanovnika.

Sa porodicom radite sedam dana nedeljno. Da li nekad poželite da uzmete odmor i odete negde?

Da budem iskrena, ne zanima me previše da idem na odmor. Zvuči suludo, ali ja sam neko kome nikad ništa nije trebalo u životu. Volim da provodim sve vreme sa svojom porodicom. Moja ambicija u životu je da doživim da moja deca dovoljno odrastu da mogu sama da se izdržavaju. Nikad nisam pila, nisam pušila, odgojila sam decu, dala im sve najbolje što sam mogla.

To je baš lepo.

Odmor i materijalne stvari nisu mi bitni. Novac me ne zanima. Nemate ništa od njega. Prihvatate stvari kako dolaze dan za danom i zahvalni ste Bogu – a nisam pobožna – što ste živi i dišete vazduh. Uvek je nekom na svetu gore nego meni. Samo sam srećna što su mi deca zdrava, a ona imaju decu koja će imati svoju decu.

Da li vi i vaš suprug imate romantične slobodne večeri ili dane kad vreme provodite sami?

Ne, ne baš, ne otkad smo se doselili ovamo. Moj suprug često odlazi na odmor sam. Nekoliko večeri nedeljno idem s njim u lov na kengure.

Šta se radi s kengurom kad ga ulovite?

Moj suprug mora lepo da ga odere i pripremi za ljudsku upotrebu, a potom ga stavi u hladnjaču i onda se svake nedelje ona šalje u fabriku. Ja ga ne jedem. Šaljemo ga u Brizbejn, gde se dalje obrađuje.

Šta biste rekli da je najbolje u vezi sa životom u Kuladiju?

Mir, opušten život. Nema stresa. Verovatno mi je poboljšalo zdravlje to što smo se preselili ovamo sa mesta na kom smo bili.

A najgore?

Najgore je verovatno to što morate mnogo da putujete do prvog specijaliste. Moj suprug mora da ide kod trojice naredne nedelje i moramo da putujemo čak do Brizbejna. I pokrivenost mobilnog signala — ovde ga nema. Internet i TV stižu preko satelita. Nisam imala internet četiri nedelje. Ljudi ni ne shvataju koliko su srećni u velikom gradu. Ovde sve to nije jeftino, a ako bi neko imao nesreću, a nema mobilnog signala, mogao bi da umre.

Šta radite u hitnim slučajevima?

Najbliža policijska stanica je 88 kilometara odavde. Da nas opljačkaju, ponašali bismo se najbolje što umemo, baš kao i ljudi u gradu. Pokušate to da sprečite. Ako se razbolimo ili se neko povredi, zovemo lekara i tražimo njegov savet preko telefona. Ako je nešto ozbiljno, lekar na vezi će mi dati instrukcije šta da radim. Ako je nekom hitno potrebna pomoć, poslaće helikopter po nas.

Kako se šire glasine u gradiću sa tri stanovnika?

Preko ljudi u prolazu. Smešno je to, svi su znali moju decu, govorili su: 'O da, video sam Kristi na žurci za vikend'. To vam je kao kad se u velikim mestima organizuju komšije. Deca tada znaju da ne smeju da krše pravila jer znaju da će biti uhvaćena. Uvek ima nekog ko će da vas otkuca.

Hoćete li ostati u Kuladiju do kraja života?

Volela bih da ostanem, ali zavisi od mog muža. Ja se samo prepuštam struji. Moja deca se nadaju da ćemo zadržati prodavnicu dok ne umremo.

Kuladi je donedavno imao četiri stanovnika, kada se Rokasnina 20-godišnja ćerka Kristi preselila u Kvilpi, obližnje mesto sa 574 stanovnika (prema popisu iz 2011. godine). Kristi sada živi i radi u Kvilpiju, ali redovno navraća u Foks Trep da poseti porodicu.

Ono što mi je prvo upalo u oči bilo je koliko je čudno za jednog tinejdžera da živi ovde. Druženje sa roditeljima svakog petka uveče deluje kao adolescentski pakao. Pozvala sam Kristi da vidim jesu li njene uspomene tako tople kao uspomene njene majke.

Kristi, koliko si dugo živela u Kuladiju?

Kristi: Četiri godine.

Kako si se osećala kad je tvoja porodica kupila prodavnicu i saopštila ti da će se preseliti u grad u kom ne živi niko drugi?

Nije mi smetalo, jer ja sam seoska osoba. Morala sam da se vozim oko 35 kilometara do autobuske stanice kako bih uhvatila bus za školu [u Čarlivilu, udaljenom 100 kilometara], ali volela sam da živim tamo, a i dalje odlazim kod njih.

Da li ti se nekad smuči da gledaš svoju porodicu?

Ne. Radili smo svašta, kao što je svinjarenje i lov s mojim ocem.

Šta je svinjarenje?

Imali smo pse, a ima i divljih svinja. I onda ih ganjamo. Zatim prodamo te svinje, od kojih se posle pravi hrana za kućne ljubimce.

Kako si se još zabavljala u Kuladiju?

Pecala sam, jahala, kampovala. Imali smo male pećnice za kampovanje pozadi, zapalili bismo malu vatru i pravili roštilj. Na susednom imanju smo imali komšije koje su živele oko kilometar od nas i nekad bismo se viđali s njima.

Kada si tinejdžerka, želiš da izlaziš s momcima, družiš se, ideš na žurke. Je li to bilo moguće dok si živela u Kuladiju?

Da, imala sam momka iz škole dok sam živela tamo i on bi dolazio u Foks Trep školskim autobusom.

Šta ste radili na sastancima?

Išli smo na svinjarenje. Ovde skoro svi to rade. Gađali bismo glinene mete – mete koje izbacuje mašina u vazduh, a vi uzmete pušku i pucate na njih.

Šta si najviše volela dok si živela u Kuladiju?

Izolaciju, to što nema telefona, mir i tišinu. Ne morate da se brinete zbog nečije blizine jer je tu samo vaša porodica. Možete da radite šta hoćete. Mislim, ne možete da radite sve što hoćete, ali možete, ako hoćete. Ako me razumete.

Život tamo opušta. Kad sam u gradu, nedostaje mi sloboda koju imam u malom mestu, to što se osećam bezbedno i što nema saobraćaja. Mislim da nikad ne bih mogla da živim u gradu kao što je Brizbejn.

Pošto si bila u velikim gradovima, misliš li da si propustila nešto živeći u to vreme u Kuladiju?

Ne, nikako.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu