​Ispovesti bivših ekstremista: kako su i zašto odbacili fanatizam

U poslednje vreme dosta se priča o najboljem načinu za suprotstavljanje ekstremizmu. Dejvid Kameron i njegovi torijevski ortaci kažu da je odgovor nova zakonska mera kojom bi se ograničila mogućnost osuđenih ekstremista da nađu posao i sprečila određena lica da javno „promovišu mržnju". Kritičari ovog pristupa podsećaju da je ekstremizam izuzetno teško definisati, te da bi se ovim putem radikalni islamisti samo pomerili dublje u senku.

Problem je u tome što su rešenja često subjektivna. Neki bi pozitivno reagovali na prilaz koji bi drugima naškodio. Ali dešava se radikalima svih vrsta da promene mišljenje, da napuste svoja ekstremistička verovanja i postanu produktivni članovi društva.

Da bismo saznali kako i zašto su bivši ekstremisti ostavili svet fanatizma za sobom, popričali smo sa nekima od njih. Bivši članovi UVF Bili Makari i Martin Snodon, reformisani rasista Metju Kolins, bivši član IRA Šejn O'Doerti, i nekadašnji džihadista Manvar Ali. Evo šta su nam rekli.

BILI MAKARI

Pristupio sam UVF zato što mi je oca ubila IRA kad sam imao 12 godina; to je kod mene izazvalo mnogo mržnje i gorčine. Sa 16 godina sam odlučio da se pridružim UVF i tako se osvetim. Naravno, u Severnoj Irskoj tokom sedamdesetih nije bilo teško stupiti u kontakt sa paramilitarnim grupama. Niko me nije pritiskao, svojevoljno sam odlučio da postanem član.

Sa samo 17 godina, 1976, našao sam se u Mejz zatvoru pošto sam ubio bivšeg saborca iz UVF koji je postao doušnik. Čekao sam suđenje u delu zatvora izdeljenom po sekcijama, svaka paramilitarna grupa za sebe. Jedan stariji član UVF mi je rekao da ću morati da prolazim kroz republikanske i lojalističke delove zatvora kad mi budu dolazile posete. Izričitom mi je naložio da im ne kažem ništa da ih ne bih isprovocirao. Vladalo je primirje koje nijedna strana nije htela da prekrši. Mene je šokiralo da je uopšte moguće doći do primirja. Pomislio sam: „Ako možemo da se trpimo u zatvoru, zašto ne bismo mogli i van njega?"

S vremenom sam primetio dosta licemerja unutar UVF. Posle suđenja, premešten sam u opšti deo zatvora gde su bili izmešani lojalisti, republikanci, i obični kriminalci. Postojala je stroga hijerarhija, na dnu su bili pedofili i silovatelji. UVF pravila nalagala su da svakog ko služi zbog takvih zločina redovno bijemo po kazni, ali kad je nećak jednog od naših vođa završio u zatvoru zbog silovanja, nismo ga ni taknuli. Ispalo je da jedna pravila važe za jedne, a druga za druge ljude.

Zbog takvih stvari sam počeo da se udaljavam od organizacije. Počeo sam da se politički obrazujem, pa me je zainteresovao komunizam koji se kosio sa stavovima UVF. Sprijateljio sam se sa nekim ljudima iz republikanske paramilitarne grupe INLA, kod kojih je bilo dosta marksističkih pogleda. Kad se marksizam primeni da severnoirski sukob, dođe se do zaključka da je uzrok sukoba klasni sistem. Nikad se u borbu nisu mešali sinovi bankara ili lekara – svi smo mi bili iz radničke klase.

U to vreme sam i dalje bio pun mržnje. Moja radikalizacija nije nestala, samo sam počeo da pravim oštar zaokret ulevo. A onda sam na Božić 1980. otkrio Hrista, i odrekao se mržnje i besa. Sve su to zamenili mir i ljubav.

Kad sam odslužio kaznu, promenio sam okruženje; počeo sam da se družim sa vernicima umesto sa UVF članovima. Iz UVF u strogo motrili na svakog ko bi se povukao jer je navodno pristupio crkvi, hteli su da potvrde da su ljudi stvarno postali aktivni vernici, a ne da samo koriste veru kao izgovor da bi se izvukli. Moja vera je bila iskrena, tako da nisam imao problema. Zahvalan sam bogu što sam uspeo da promenim stavove, ne bih se ni za šta na svetu vratio u ono vreme.

MANVAR ALI

Rođen sam u Bangladešu, ali odrastao sam u Engleskoj. Rat za nezavisnost Bangladeša izbio je 1971, moja porodica je osiromašila, a dvadeset dvoje rođaka mi je izginulo, uključujući i starijeg brata. Ja sam se zatekao u zemlji u to vreme, pa sam imao prilike da vidim glad, smrt, i leševe kojima se na ulici hrane životinje. Tu sam stekao jak osećaj za pravdu i nepravdu, kao i želju da izvedem svet na pravi put.

Tokom studija, upoznao sam ljude koji su mi otkrili da bih te želje mogao da kanališem kroz politički angažovan Islam. Privukla me je ideja povratka Islama na dominantu poziciju u društvu koju je nekad držao, i počeo sam da priželjkujem mučeništvo na bojnom polju. Tako sam se umešao u džihad protiv Sovjeta u Avganistanu. Bio sam ubeđen da mi je bogomdana dužnost da zaštitim vernike od invazije komunista, i počeo sam da zagovaram nasilje unutar UK. Regrutovao sam i obučavao druge, verujući da radim nešto pozitivno. Pa ipak, sve vreme su islamski fašisti na vrhu samo koristili našu veru da bi došli na vlasat, da bi postali moćni i jednog dana zavladali svetom.

Sledećih 15 godina učestvovao sam u sukobima u Avganistanu, Kašmiru, i Burmi, a regrutovao sam i za ratove u Filipinima, Bosni, i Čečeniji. Tek kasnije sam shvatio da sitni diktatori samo manipulišu lakovernim mladim vernicima da bi ih naterali da ubijaju. Obično su muslimani ubijali druge muslimane, što se samo po sebi kosilo sa idejom da štitimo sve vernike. Počeo sam da se pitam da li radim pravu stvar regrutujući mlade Britance za ove sukobe, koje više nisam mogao da zovem svetim ratovima.

Svet nasilnog džihada sam napustio 2001. godine. Dugo sam se dvoumio, i na kraju zaključio da je islamistička podela na „nas" i „njih" nepravedna i pogrešna. To je mnoge druge muslimane motivisalo da me osude i odbace uz pretnje nasiljem. Bolele su me reči koje su mi upućivali, ali bilo mi je drago što sam izabrao ispravan put. Pokušao sam da objasnim o čemu se radi svakom ko je bio voljan da me sasluša, ali malo ko je hteo. Neki su sumnjali da sam se stvarno promenio, mislili su da se samo pretvaram da bih izbegao policijsku prismotru.

Ova odluka je ugrozila živote i meni i mojim članovima porodice, posebno od kako su grupe tipa ISIS i al-Kaeda počele da deluju. Takođe me prati i stigma zbog prošlosti. Takve stvari se trudim da zanemarim, jer verujem da će se na Sudnji dan saznati ko je bio u pravu za života, ja ili moji kritičari.

S vremenom sam shvatio da sveti rat ne mora da bude nasilan. Sam koncept džihada označava maksimalni trud pojedinca, kako fizički tako i duhovni, pročišćenje kroz veru. Radi se o pozitivnoj transformaciji, kroz učenje i mudrost i pokornost božjoj volji. Samo u određenim okolnostima se radi i o borbi, samo ako korist nadmašuje štetu koja se tako izaziva. Danas verujem da takve okolnosti prosto ne postoje, i da nasilni džihad nikad ne bi smeo biti dozvoljen.

METJU KOLINS

Nacionalnom frontu sam se okrenuo jer sam imao potrebu da pripadam nekoj grupi, a oni su odražavali moje rasističke stavove. Aktivno sam ih tražio, nije ih lako bilo naći, ali nekako sam nabasao na članove ispred Apton parka. Činilo mi se da na sva moja pitanja imaju odgovor, pružili su mi priliku da svet sagledam na novi način. Uskoro sam im se pridružio i postao član grupe koju sam video kao elitnu.

NF u to vreme nije bio kao današnja desnica, čiji članovi komuniciraju preko interneta i ne poznaju se u stvarnom životu. Bila je čvrsto povezana grupa, svi smo bili međusobno bliski. Tako sam uspeo da zadovoljim potrebu za zajedništvom koju sam osećao.

Po prvi put sam počeo da sumnjam kad su NF i BNP organizovali napad na ljude koji su držali opštinski sastanak u biblioteci u Velingu. Zamerili su nam se tako što su protestovali protiv BNP. Užasnula me je činjenica da su članovi NF koje sam zavoleo i kojima sam verovao bili spremni da teško povrede potpuno nedužne ljude. Tu sam uočio tamnu stranu pokreta koje ranije nisam bio svestan.

Počeo sam da sumnjam i u to koliko su neki članovi zaista posvećeni cilju. Mnogi mi nisu delovali iskreno, pa sam s vremenom shvatio da su im verovanja zasnovana na slabašnim temeljima. Cela organizacija počivala je na glupoj ideologiji mržnje sa kojom više nisam želeo da se identifikujem.

Da bih pokazao svetu pravo lice takozvanih belih nacionalista, učestvovao sam u ekspozeu C18 koji je prikazan 1993. Nedugo potom, neki od ljudi iz C18 bili su uhapšeni pod sumnjom krijumčarenja oružja. Da bih se distancirao od toga, preselio sam se u Australiju gde sam započeo novi život. Danas sam opet u UK, ali planiram uskoro opet da odem dole.

Još me prati stigma kao bivšeg člana NF, čak i 20 godina kasnije, čak iako danas radim sa grupama za borbu protiv rasizma kao što je Hope Not Hate. Ipak me ljudi danas najviše znaju kao antifašistu. Kad se osvrnem na sve ono što sam nekad mislio, deluje mi kao da se radi o nekom sasvim drugom.

Smatram da su organizacije tipa BNP i NF ne samo opasne i nepoželjne, već i krajnje glupe i detinjaste. Sa druge strane, razumem zašto nekim ljudima deluju privlačno. Mladi lako steknu utisak da ih mejnstrim zanemaruje, pa se okreću ekstremističkim grupama u potrazi za rešenjem problema. Ja sam imao sreće da na vreme shvatim kolika je greška bila u pitanju i pođem drugim putem.

MARTIN SNODON

Odrastao sam u Safoku, na jugozapadu Belfasta – mala protestantska enklava usred katoličkog kraja. Bili smo svakodnevno izloženi sektaškim napadima – neredi, pucnjava, čak i bombe. Imao sam šesnaest godina kad su mi dali pušku i rekli da branim naše. Država nije bila spremna da nas zaštiti, plašio sam se da mi ne nastrada familija. Pristao sam da bih pomogao ljudima u svojoj neposrednoj blizini, ne iz mržnje prema drugima. Znam da je ovo slučaj sa mnogim učesnicima u sukobima, ali nisam stvarno želeo da se borim, samo sam smatrao da je borba postala neophodna.

Sa 18 godina, bio sam umešan u incident vezan za bombu namenjenu IRA jedinici, koja je prerano eksplodirala. Osuđen sam na doživotnu robiju u zatvoru Long Keš, koji je bio izdeljen po sekcijama za paramilitarne grupe. Kasnije sam imao priliku da tu u zatvoru upišem kurs za Open University , a predavanja su se držala za protestante i katolike zajedno. Dakle, tu sam po prvi put imao priliku da ozbiljno komuniciram sa ljudima sa druge strane.

Tokom studija, upoznao sam jednog člana IRA; ubrzo smo shvatili koliko toga zajedničkog imamo. Obojica smo potekli iz radničke klase, nosili zakrpljenu odeću i obuću. Postalo je očigledno da su ljudi sa druge strane izuzetno slični nama.

S vremenom sam počeo da shvatam da nasilje ništa ne rešava. Komandant UVF Gasti Spens je stalno govorio da mora da postoji bolji način, a mislim da su i mnogi drugi ljudi izgubili veru u postizanje cilja korišćenjem sile. Postepeno mi je došlo do svesti da bismo morali da počnemo da uvažavamo međusobne razlike, da probleme više ne rešavamo bombama i mecima.

Kad su me pustili na slobodu, Severna Irska je možda bila više podeljena nego ikad ranije. Jedan od čuvara mi je rekao da je vreme da se ponovo postanem član društva. Ja sam se tu zamislio i došao do zaključka da neću da budem član takvog društva. Hteo sam da promenim društvo. Dosta drugih članova UVF delilo je ovo mišljenje, pa smo se posvetili potrazi za nenasilnim rešenjima.

Nisam više borac UVF, trudim se da usmerim energiju u brigu o ljudima i izgradnju pravednog društva za sve nas. Izvukao sam pouku iz svojih i tuđih dela, pa sam danas apsolutno posvećen nenasilnim inicijativama. Žao mi je što sam sticajem okolnosti došao u položaj da naškodim drugima, ali to iskustvo pokušaću da upotrebim u svrhu promene nabolje, gdegod i kadgod mi se za to ukaže prilika.

ŠEJN O'DOERTI

U mom kraju, članove IRA doživljavali smo kao heroje i patriote. Ja sam im se pridružio da bi nastavio borbu za nezavisnost Irske od Britanske imperije koja je trajala još od početka 20. veka, i uspešno oslobodila 26 od 32 okruga u zemlji. Pa ipak, s vremenom sam počeo da sumnjam da nasilje vodi do rešenja. Delovalo mi je kao da samo stvaramo nove probleme umesto da rešavamo postojeće.

Ovo otkrovenje me je stvarno pogodilo tek dok sam služio trideset doživotnih robija plus još dvadeset godina zbog slanja eksplozivnih pisama. Proveo sam 15 meseci nag u samici, a onda sam pročitao Jevanđelje po Mateju, Besedu na gori, gde se zahteva pomirenje između braće pre nego što se prinese verska žrtva. Tu sam shvatio da se nisam bavio nikakvim junaštvom, da sam samo svima nama tovario još više patnje. Napustio sam IRA i poslao pisma izvinjenja svim žrtvama. Mislio sam da bi pokajanje moralo da počne bar pokušajem da se koliko-toliko isprave gresi prošlosti.

Od kako sam okrenuo leđa IRA, mnogi bivši saborci su okrenuli leđa i meni. Ali imao sam žestoku potrebu da se oslobodim svih autoriteta i otkrijem svoje ja, to mi je dalo snage da izdržim. Istaknuti uhapšenici smatrali su da me treba ubiti dok još nisam postao doušnik, ali srećom, to se nije desilo.

U početku je samo par crkvenjaka bilo spremno da poveruje da sam se iskreno promenio. Svi ostali su sumnjali da se pretvaram da bi me pustili iz zatvora, i da ću se vratiti bombama. Promena kroz koju sam prošao bila je previše revolucionarna da bi uskogrudi ljudi to mogli da prihvate. Oni u uniformama su više od svih ostalih cinično gledali na ideju da se odričem paramilitarnog života.

Ne krijem ko sam bio i šta sam radio, ali danas sam neko sasvim drugi. Političko nasilje se mladima nudi kao da je sredstvo za čišćenje nepravde, ali ja bih posavetovao svakom mladiću koji razmišlja o pristupanju ekstremistima da ne čini najveću grešku u životu, da ne počne da povređuje nevine ljude. Pre nego što pokušaju da postanu heroji iz filma ili mučenici, neka razmisle o tome da li ih najveća nepravda i ugnjetavanje u stvari gleda iz ogledala.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu