*Ukoliko očekujete tekst koji će se baviti detaljnom analizom stripa Dilan Dog sa hajlatovanjem nekih od najznačajnijih epizoda u serijalu, njegovom uticaju na domaću strip scenu i beskonačnim (ali potpuno opravdanim) hvalospevom Ticijana Sklavija, onda bolje odustanite.Ja sam običan fanboj, mlađi od samog stripa, koji već skoro deset godina svakog meseca (nekada i više puta mesečno, srećom) otkida na tipa u jednoj te istoj crvenoj košulji, crnom sakou i izlizanim farmerkama.
Reklame
Zamislite mart 2008. godine (verovatno je klima bila malo drugačija) i tipa sa fiksnom protezom (da, to sam ja) koji na trafici umesto rizli, cigara ili barem guarane, kupuje strip. Znam da zvuči kao štreberski kliše, ali tako je bilo. Otkako je Politikin zabavnik prestao da izdaje Asteriksa i Taličnog Toma, gotovo sam batalio čitanje stripova, pa me je drug iz odeljenja, koji je rešio da kupuje sva kiosk izdanja (ali samo kako bi ih posedovao, ne kako bi ih čitao, šta god), podstakao da dam šansu italijanskoj školi.Prva epizoda koju sam kupio zove se Kuća duhova i izašla je kao broj 2 u regularnoj seriji Veselog četvrtka, izdavačke kuće koja tada, verujem, nije imala pojma da li će uspeti da vrati uopšte strip na kioske, a kamoli u šta će se sve ovo pretvoriti. Ime scenariste Paskvale Ruju mi nije ništa značilo, sam naziv epizode uopšte nije obećavao (jebena kuća duhova, zaista, koliko do jaja to stvarno može da bude čak i kada imaš 17 godina?), ali sam je ipak progutao ili, što bi pisci onih preporuka na poleđinama romana Danijele Stil rekli "pročitao sam ga u jednom dahu".
Epizoda stvarno nije bilo nešto posebno dobra. Iako mi je to bio dilandogovski prvenac i nisam imao pojma o kvalitetu, provalio sam da je Kuća duhova prosek. Međutim, i tako prosečna priča je bila dovoljna da me trigeruje i natera da sledećeg meseca kupim treći broj. I mislim da mogu da kažem da je tada sve počelo.
Reklame
Nekropolis je epizoda koja me je bukvalno oduvala i pomogla mi da shvatim da stripovi nisu lagano štivo za ljude koje mrzi da čitaju knjige. Kao i da strip može biti odličan, čak iako u njemu niko ne leti ili ispaljuje lasere iz očiju. Scenaristiknja Paola Barbato je uradila ono što je radila najbolje - izmučila je našeg junaka (tada sam definitivno odlučio da ga onako sebično fanovski prisvojim), naterala ga je da cmizdri i puzi, da oseća fizičku bol, ali da više psihički puca.A Đovani Fregieri, koga ću nekoliko godina kasnije upoznati baš u Nišu, je sve to fantastično nacrtao. Čitao sam epizodu i nekako sadistički uživao u njoj, istovremeno osetivši strah i divljenje koliko pitanja ovakav strip poteže i koliko odgovora nudi. A klinci se sa 17 godina mnogo lože kada misle da znaju nešto više od svojih vršnjaka i kada konzumiraju sadržaj koji nije mejnstrim.
Možda je u eri kada je Majspejs još uvek bio u punom zamahu bilo malo verovatno naložiti se na strip o tipu koji ne poseduje mobilni telefon. I željno iščekivati novu epizodu u kojoj se večiti neženja, iskreno dobar i naivan, ali pomalo šovinista, ponovo zaljubljuje u neku devojku i gubi je do kraja epizode na manje ili više tragičan način, usput se boreći protiv raznih noćnih mora svojih klijenata, jer to je njegov posao. Ali eto, dogodilo se. Počeo sam da kupujem superbukove, gigante, davao onom istom ortaku pare da mi donosi hrvatska izdanja kada ode na more. U prevodu – davio sam se u Dilanu Dogu.
Reklame
Priznajem, nisam svaku epizodu razumeo, mnoge ne razumem ni danas, neke mi se nisu ni sviđale (najčešće kada ih je pisao Gvaldoni), ali uvek je postojalo i još uvek postoji to najprostije uživanje kada se folija skida i osećanje, barem minimalnog, zadovoljstva kada se strip zaklopi.Obično je Spajdermen junak koga najlakše identifikuju sa tinejdžerima, zbog svih problema i gluposti kroz koje prolazi. Ali postoji nešto što me je, pretpostavljam kao i ostale zagrižene čitaoce, identifikovalo sa Dilanom. Sa sedamnaest nisam bio lečeni alkoholičari i najveća noćna mora mi je bila profesorka biologije, ali možda mi je činjenica da nije bio klasičan mačo tip, već mršavi i smotani sanjar koji nikad ne zna gde je zajebao stvari sa devojkama pomogla da makar nekim delom vidim sebe u ovom bivšem panduru.
Ali ono što mi je posebno važno i što ću uvek pripisavati Dilanu Dogu je što me je bespovratno navukao na stripove. Ne samo na svoje, već na sve. Naterao me je da istražujem evropsku školu uzduž i popreko, da od Amerikanaca čitam još nešto (to nešto se vremenom pretvorilo u sve) pored Marvela i DC-a, da pređem preko nekih klinačkih predrasuda i počnem da čitam mange.Možda zvuči suludo, ali Dilan Dog je uspeo da me učini ponosnim. Jako je teško kod mene probuditi bilo kakva patriotska osećanja, međutim, kada je Zlatibor, vlasnik niške striparnice Južni Darkwood, uspeo u Niš da dovede sadašnjeg urednika Dilana Doga, Roberta Rekionija (autora nenadjebive epizode Mater Morbi, stripa koji je ljude koji uopšte ne čitaju tu vrstu literature uspeo da obori na dupeta i ostavi ih tako kontuzovane neko vreme) i crtača Đovanija Fregierija, čovek ne može da se ne oseti sjajno i da ne pomisli da je Niš i ta, inače neugledna i hladna, sala niškog sajmišta mesto na kome želi da bude, makar u tom trenutku.
Reklame
U ponedeljak je u Beogradu održana tribina povodom tridesetogodišnjice Dilanovog izlaženja u Srbiji na kojoj su učestvovali Nikola Dragomirović, Pavle Zelić i ekipa iz Veselog Četvrtka – glavni odgovorni urednik Dušan Mladenović i urednik izdanja Marko Šelić. Marčelo je u jednom trenutku citirao Rekionija koji kaže "Da bi se napisala dobra epizoda Dilana, neko mora da krvari. Ja kao scenarista, crtač ili Dilan". I ja ne mogu da smislim reči koje bi bolje opisale Mater Morbi, pa i sve ostale kultne epizode Dilana, po bilo čijem kriterijumu.
Došao sam kako bih, između ostalog, kupio izdanje Majke i očevi. Specijalno, gigantsko, integralno izdanje koje sakuplja tri kompletne epizode i to Priču o Dilanu Dogu (originalni stoti broj), Mater Morbi i Mater Dolorosa koja kruniše i završava priču koju su prethodne dvezapočele. Plus oko sto strana propratnih tekstova scenarista i crtača, skica, tabli i ostalih zajebancija dostojnih ovakvog HC izdanja. I dok sam kupio pivo i otišao do automobila iz čijeg gepeka su se uzimali primerci, već se sve rasprodalo.Da li sam bio besan? Pa možda malo, onako, klinački, zato što ne mogu odmah da dobijem igračku i zato što mi je trebalo za poklon. Baš me briga, kupiću danas, strpiću se. Ali mi je bilo drago što se sve tako brzo rasprodalo. Što je bašta Poleta bila prepuna i što su ljudi u rekordnom roku odneli nekoliko desetina izdanja po specijalnoj ceni od 2,300 dinara.
Reklame
Neko od govornika (ne mogu da se setim da li Pavle Zelić ili Dušan Mladenović) je napravio paralelu, rekavši kako je, jedna od najznačajnijih grafičkih novela, Watchmen, u Americi izašla u isto vreme kada i Dilan u Italiji i možda, da se neko kod nas odvažio da umesto Dilana prevede Murov strip, možda bismo bili na drugačijoj tribini.Da li bih ja voleo da su se stvari tako odigrale? Verovatno ne. Jer američki strip bi svejedno stigao do nas, njegov popkulturni talas je isuviše jak da bi ga bilo ko izbegao. Ne postoji striparnica u inostranstvu koju sam posetio, a da nije imala prevod Mausa ili Watchmena. Sama pomisao da smo mogli da ostanemo uskraćeni za Dilana mi je nezamisliva i tužna.
U Italiji je trenutno renesansa serijala na koju se Rekioni odvažio, rešen da ga prodrma iz letargije u koju je upao tokom Gvaldonijevog uređivanja. I mi ćemo se načekati dok te, konačno drugačije, epizode stignu kod nas. Ali mislim da uz regularnu seriju, superbukove, biblioteke DD, ediciju Obojeni program i odvojeni serijal Planeta mrtvih imamo dovoljno materijala da budemo makar malo manje nestrpljivi.U martu će biti moj mali stripovski jubilej – deset godina otkako čitam Dilana i isto toliko otkako imam neverovatne troškove na mesečnom nivou zbog svih ostalih stripova za čije interesovanje "krivim" isključivo istraživača noćnih mora. Možda tada napišem nešto smislenije.Još na VICE.com:Ko su ti klinci koji u Srbiji crtaju stripoveStrip-crtači o svakakvim ilustracijama koje su im naručivali fanoviBio sam na X-Men maratonu i bolje je sa mutantima
