Deset pitanja koje ste uvek želeli da postavite privatnom detektivu

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE Germany

Ako ste u Nemačkoj i želite sebe da nazovete privatnim detektivom, samo napred. Ima 1200 privatnih detektivskih agencija u zemlji, ali nema priznatih ustanova za obuku privatnih detektiva. Možeš jednostavno da proglasiš da si jedan od njih, i počneš da radiš.
„I kao što možete da pretpostavite, postoji veliki broj prevaranata na toj sceni", kaže Patrik Kurc. Ovaj dvadesetsedmogodišnjak upravlja agencijom koja upošljava 28 detektiva, koji deluju širom Nemačke, i prema njemu, svi oni su profesionalci. Govori ovo pućkajući lulu – što je navika za koju tvrdi da ju je stekao mnogo pre nego što je postao njuškalo: „Pasionirano pušim lulu od svoje četrnaeste godine".

Patriku je prvi put na pamet pala ideja da postane privatni detektiv tokom godine kada je pravio pauzu u obrazovanju. Upravo je završio osnovne studije i pravio pauzu pre magistarskih, kada je u novinama video oglas za stažiranje u svojstvu privatnog detektiva, sa obećanom platom od 1700 evra mesečno. „Shvatio sam da čovek može da zaradi dobre pare ako se dokaže kao sposoban u ovom poslu". Ispostavilo se da je oglas lažan, ali Patrikov entuzijazam je postao veoma stvaran. „Kao dobar detektiv, mogu da zaradim 3000 evra mesečno, a kao neko ko vodi detektivsku agenciju, stvarno ne mogu da se požalim na svoja primanja", kaže stidljivo.

Privatne istrage obično pokrivaju četiri glavne oblasti: plaćanje alimentacije, starateljstvo nad decom, ljubavne prevare i pronalaženje ljudi. Ponekad se kompanije takođe obrate Kurcovoj agenciji da bi otkrile da li ih zaposleni potkradaju ili ne, iako im to zvanično nije dozvoljeno, otkako je nemački Sud rada 2015. godine presudio da je to ilegalno.
Prema Patriku, u 75 posto slučajeva, sumnje klijenta bivaju potvrđene. On kaže da se retko saoseća sa ljudima koje istražuje. Samo je jednom morao da proveri da li poslodavac nekorektno naplaćuje klijentima.

Obično je Patrikov posao da pribavi informacije, ali sada je došao red na njega da ih daje. Sastala sam se sa njim da mu postavim 10 pitanja.

VICE: Zar to što ti radiš u suštini nije samo uhođenje?

Patrik Kurc: Ima nekih sličnosti, u smislu da i detektiv i onaj koji progoni nekoga posmatraju ljude u njihovoj privatnoj sferi. Ali onaj koji progoni želi da ostvari kontakt, dok je detektiv tu da bi posmatrao i održao distancu. Ako prisustvujem nečemu veoma intimnom, to je samo zbog toga što se taj čin odvija van nečijeg doma. Ako neko vara svoju ženu u kolima parkiranim na odmorištu, moj posao je da to posmatram. Onaj koji progoni špijunira zato što je opsednut, a privatni detektiv špijunira zato što je unajmljen da to čini.
Ali jednom prilikom je moju agenciju zaista angažovao neko ko nekoga uhodi. Taj klijent je isfabrikovao scenario sa neverstvom da bi nas ubedio da pratimo njegovu žrtvu. Srećom, čim smo počeli da radimo na slučaju, shvatili smo da je naš klijent progonitelj, i bili smo u mogućnosti da sve objasnimo žrtvi.

Šta je bilo najrazvratnije čemu si prisustvovao?

Nije da radim na snimanju pornića – uvek održavamo distancu, i postoje granice koje ne prelazimo. Kada se sada prisetim, mislim da se jedna od najrizičnijih scena kojoj sam morao da prisustvujem sa daljine dogodila tokom jednog slučaja u Hanoveru – poslodavac je posumnjao da jedan od njegovih trgovačkih putnika svoje vreme ne posvećuje tome da kuca na vrata potencijalnih mušterija. Posmatrali smo ga pet dana, i od prvog dana smo shvatili da on provodi neko vreme tako što se besciljno vozika unaokolo, onda radi par sati, i ode kući ranije. Parkirao bi kola nedaleko od svoje garaže, da ljudi ne bi primetili da je kod kuće.
Ali poslednjeg dana istrage, nakon što je ujutu otišao od kuće, pokupio je jednog mladića, i njih dvojica su se odvezli u neki zabačen kraj. Bilo je prilično jasno da su tamo par sati upražnjavali seks – prozori kola su se zamaglili, auto se ljuljao i sve se čulo. Naravno, seks se nikoga nije ticao – otpustili su ga zato što su ga plaćali, a on ništa nije radio. Ali tražila si sočnu anegdotu, i eto ti je.

Pogledajte i film Najozloglašeniji kriminalac u Britaniji

Jesi li se ikada zaljubio u nekoga koga si istraživao?

Ne, i ne bih to sebi dopustio. Međutim, to se dogodilo nekim mojim kolegama. Smuvali su se sa ljudima koje su upoznali preko posla, ali to su bili klijenti, a ne osobe koje su istraživali. Jedna afera je započeta nakon istrage o neverstvu – bilo je dokazano da partner vara klijenta, a onda su klijent i moj kolega neko vreme bili zajedno. Ali to nije dugo potrajalo.
Međutim, jedan drugi par je i dalje zajedno. Jedna žena koja radi u Gradskom veću je tvrdila da joj je jedan kolega pretio nekoliko puta, i počela je da sumnja da joj lokalne vlasti prisluškuju telefon. Angažovala je mog kolegu da to proveri, i ispostavilo se da su njene sumnje neopravdane: niko nije prisluškivao njene razgovore. Ipak, nekako se ispostavilo da su ona i detektiv koji je radio na njenom slučaju uživali u međusobnoj saradnji, i od tada do dan-danas su par.

Koji je najčešći razlog da vam se klijenti obrate?

Imamo mnogo ženskih klijentkinja koje sumnjaju da ih muž vara sa drugim muškarcem. Otprilike, od 100 istraga na osnovu sumnje o neverstvu, otkrijemo možda dva muškarca koji kriju svoje seksualno opredeljenje od svojih supruga. Mada, nikada nisam otkrio tajnu lezbejsku vezu.
Mislim da je muškarcima teže da se pomire sa svojim seksualnim opredeljenjem, zbog očiglednih društvenih pritisaka. Nikada nisam naišao na onaj kliše da muškarac živi dvostruki život, da ima dve porodice. Ali jednom jesmo istraživali čoveka za koga se ispostavilo da vara suprugu sa više žena u isto vreme. I iznajmljivao je stanove za svaku od njih.

Šta radiš po ceo dan? Da li samo sediš u kolima i čekaš da se nešto dogodi – kao u filmovima?

Naravno, svaki slučaj je drugačiji, ali da, ume da bude dosadno kada pratiš nekoga da bi video da li vara svog partnera. To je kao u filmovima – sediš u kolima, čekaš ispred nečije kuće. Iznenađujuće je zamorno satima gledati kolski prilaz.
Kada se umorim, pustim neki hard rok da me održi budnim, Metaliku ili Saundgarden, na primer. Takođe slušam i audio-knjige da ubijem vreme – Edgara Alana Poa, na primer, i, koliko god da to prosto zvuči, Šerloka Holmsa. Oko 70 posto vremena provedenog u prismotri je čekanje, a 30 posto je akcija. A ako pratiš nekoga unaokolo, stvarno moraš da se fokusiraš i koncentrišeš.

Kako uspevaš da pratiš nekoga, a da te ne primeti?

Moji istražitelji i ja imamo nekoliko trikova iz priručnika koji nam pomažu da sakrijemo čime se bavimo. Kada nas komšije primete, uvek imamo spremnu priču – ili „legendu", kako mi to volimo da nazivamo. Tako, na primer, često kažem da me je žena upravo izbacila iz kuće. Iz tog razloga, uvek imam termos i ćebe u kolima, i frizuru održavam neurednom – ti rekviziti mi obično pomognu da progutaju moju priču.
Do sada smo bili otkriveni samo jednom, zato što nismo uzeli u obzir razliku u lokacijama. Istraživali smo nekoga ko živi na selu, gde svi poznaju svakoga. Unajmili su nas da otkrijemo da li jedan radnik na farmi zaista obavlja svoj posao. Kolega i ja smo se parkirali nekih 700 metara od imanja, ali farmer koji je prolazio tuda nas je primetio i to ispričao subjektu naše istrage. On je onda došao do naših kola i rekao da prestanemo da ga špijuniramo i odemo. Sve je na kraju ispalo kako treba, dobili smo ono što nam je trebalo. Najvažnija stvar je da se postaraš za to da budeš spreman da u trenutku promeniš strategiju, ako pomisliš da subjekat nešto sumnja.

Da li ikada moraš da prekršiš zakon da bi obavio svoj posao?

Problem je u tome što često operišemo u sivoj zoni legalnosti. Zakoni koji nas se tiču često su veoma nejasni, ili u Nemačkoj jednostavno nema zakona koji regulišu našu profesiju. Šta je dozvoljeno a šta nije često postane jasno tek nakon što određeni slučaj prođe pravnu proceduru.

Na primer, GPS tragači su trenutno nelegalni u Nemačkoj, ali plaćanje za informacije nije. Ali ponavljam, to je siva zona. Da li je zaista u redu platiti nekom konobaru da ti kaže da li je Osoba X ručala sa Osobom Y između A i B časova? U mojoj agenciji ne primenjujemo takve tehnike, da bi se pridržavali moralnih normi i legalnosti, ali ipak izmišljamo priče da bi došli do informacija. Na primer, tvrdićemo da su naši istražitelji članovi porodice ili poslovni partneri ljudi koji istražujemo. To svakako jeste laž, ali nije kriminalno delo.

Neki ljudi misle da su privatni detektivi samo propali policajci. Je li to istina?

Tačno je da zapošljavam mnoge bivše pandure kao istražitelje. Mala grupa njih je nečasno otpuštena iz policije. Mnogi od njih su policajci u penziji i žele da dopune svoja primanja. Drugi nisu videli šansu za napredovanje, ili su se posvađali sa nadređenim oficirima – takve stvari. Ali verujem da su svi ljudi kojima sam rukovodilac više nego sposobni u svom poslu.
Do sada sam samo jednom angažovao pogrešnu osobu. Bio je glavni inspektor, koji je preuzeo istragu od moje detektivske agencije. Klijenta sam poznavao lično. Zbog ličnog odnosa, nije nam trebalo dugo vremena da shvatimo da nešto nije u redu. Na kraju se ispostavilo da je istražitelj kome sam dodelio slučaj lažirao svoj dnevnik osmatranja. Trebalo je da se infiltrira u jednu kompaniju i istraži maltretiranje. Ali ispostavilo se da je radio za tu kompaniju samo četiri sata u toku jednog dana. Onda se javio da je bolestan. U svom izveštaju je tvrdio da je radio u toj kompaniji pet dana, osam sati dnevno. Prijavio sam ga zbog prevare i tužio za odštetu.

Kada bih poželela da prevarim svog partnera, koji bi bio najbolji način da on ne sazna?

Rekao bih ti da izbegneš bilo kakve pisane tragove – ne šalji poruke i mejlove, i nemoj da četuješ onlajn. Komunicirajte samo oči u oči – i nikada u javnosti. Ako tvoj partner odjednom isključi mobilni telefon na neko vreme, to bi mogla da bude indicija da te vara. A ako ne želiš da te otkriju, postaraj se za to da ni na koji način ne promeniš svoje ponašanje na očigledan način. Nemoj iznenada da počneš da odlaziš u teretanu ili kod frizera češće nego inače, na primer. To su pokazatelji koji će te odati.

A ako želim da nestanem, koji je najbolji način za to?

Ako si građanka EU, ostani u Evropi, da bi izbegla da ostaviš bilo kakav trag da si prešla granicu. Nikada ne putuj vozom ili avionom, jer to obično znači da će tvoje putovanje biti registrovano – a i kamera na železničkim stanicama i aerodromima ima posvuda.

Najvažnija stvar je da budeš spremna da ostaviš svoj stari život za sobom. Mnogi ljudi koji isprva uspešno nestanu, kasnije budu otkriveni, zato što nisu mogli da se odreknu nekih od udobnosti svog prošlog života. Nastave da koriste svoje stare kreditne kartice, na primer, ili traže stan pod svojim starim imenom. Malo ljudi je spremno da ide do kraja, sa novim identitetom i lažnim dokumentima. Zbog toga samo 15 procenata slučajeva nestalih osoba koje prihvatimo ostaje nerešeno – a kada se to dogodi, to je obično zbog toga što nam budžet koji nam je na raspolaganju ne dozvoljava da nastavimo potragu.

JOŠ na VICE:

Išla sam na poligraf i pala sam

Upoznajte čoveka čiji je posao da otkriva prevare u ljubavnim vezama

Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite ginekologu