Pobegla sam iz 'kulta velnesa'

Ovaj članak je prvobitno objavljen na Tonic-u.

Kao i ostatak stanovništva koje gleda Netfliks, i ja sam protekli mesec provela opčinjena Divljom, divljom zemljom, privučena privlačnošću voajerizma kada su u pitanju kultovi. Svake večeri bih satima gledala ovu dokumentarnu seriju, a onda bih se sklupčala u krevetu i čitala knjigu Džonatana Kaufmana, Hipi hrana: kako su u svoje vreme ljubitelji prirode i revolucionari duge kose izmenili način na koji se hranimo. Obe ove stvari imaju mnogo toga zajedničkog, na neki čudan način: kultove, pomerene sisteme verovanja, ljude sa dobrim namerama, i iznenađujuću količinu nasilja. Obe su takođe slika i prilika mog detinjstva, sa hipi roditeljima, kao i sadašnjosti koju obeležava velnes. U suštini, obe te priče govore o zavođenju – o ideološkom univerzalnom leku za sve, koji je obećavao da će iskoreniti sve fizičke, psihičke i duhovne probleme.

Ako niste gledali Divlju, divlju zemlju, sumiraću vam je: to je priča o duhovnoj zajednici [ovaj, kultu] koja je duboko odlutala, sa privatnim milicijama, mlaznim avionima, mitraljezima, pokušajima ubistva i masovnim trovanjima. To je takođe i priča o pohlepi, imigraciji, ksenofobiji, odanosti, ekstatičnim duhovnim stanjima i mizoginiji. Priča se fokusira na vremenski period u kome se Radžniš zajednica preselila iz Indije u pust deo Oregona, i iskoristila pogodnosti političkog sistema SAD da izvede nasilno preotimanje.

Stvari su se otele kontroli kada je Mama Anand Šila, Radžnišova desna ruka i odana sledbenica, rešila da obezbedi političku i fiskalnu dominaciju organizacije. Šila, kao i mnogi drugi tragači za duhovnošću pre i posle nje, posvetila se jednoj ideologiji i učitelju, u zamenu za obećanje trajnog blaženstva, i načina da se izađe iz rotirajućeg točka za hrčka. Ali iako su tviteraši požurili da je osude, ja nisam mogla da se otmem utisku da razumem Mamu Anand Šilu. Nisam li se i ja, baš kao Šila, ranije zaklela na vernost sistemu verovanja koji nisam u potpunosti razumela? Nisam li se i ja trudila da služim svojim učiteljima, sa gotovo maničnom opsesijom? A nisam li na kraju odbacila ta verovanja, kada sam otkrila da mi čine više štete nego koristi?

Što sam dublje zalazila u Divlju, divlju zemlju i hipi hranu, sve sam više shvatala da fino sumiraju sistem verovanja koja sam upijala dok sam odrastala, i prenela ga i u odrasli život. Dve oblasti mog profesionalnog puta – od joge i duhovnog učitelja, do blogerke o hrani i autorke kuvara – potiču iz DNK nju ejdž pokreta. Uprkos mojoj želji da se distanciram i od maltene karikaturnih likova, i tobožnjih negativaca iz ovakvih priča, sve sam se više pitala da li sam, zapravo, baš kao i oni – opsednuta traganjem, i obećanjem oslobođenja od patnje, i duhovne i fizičke.

Moji roditelji su pripadnici dugokose generacije koja se vratila prirodi i postala zavisna od duhovne potrage, od ideje da tamo negde postoji kontrakulturni lek za slabosti bele, jevrejske srednje klase u kojoj su odrasli. Deca iz Saut Benda, Indijana, i Sakramenta, Kalifornija, moji roditelji su mladi napustili svoje porodice, i više se nikada nisu osvrnuli. Upoznali su se ranih sedamdesetih, u toploj kupki u džungli Mauija, ostrva na kome sam ja kasnije odrasla, a prvi dejt im je bio proputovanje po Centralnoj Americi buba-kombijem.

Pola decenije kasnije, moj otac je otputovao u Indiju i Nepal, u potrazi za mudrošću. I sam je proveo deset dana učeći sa Bagvan Šri Radžnišom u Puni, Indija, godinama pre nego što se grupa preselila u Antilopu, u Oregonu. Moja majka, kraljica hipi hrane i travarka, ostala je kod kuće u Bolinasu, Kalifornija, da proučava bilje, predaje esenciju cveća i piše poeziju. Hvala bogu što nije ni prišla Antilopi.

Nakon što je odgledao Divlju, divlju zemlju, moj tata se uz smeh prisećao kako je stajao u redu da bi ušao u Radžnišov ašram u Puni (bio je tamo pre Oregona, imajte to na umu). Čovek-njuškalo je patrolirao redom, da bi se uverio da niko nije namirisan bilo kakvim mirisom. Ta vrsta mirisne slobode nije bila dozvoljena; to je bio pokazatelj naduvanog ega koji nije spreman da se spoji sa božanskim. Kada je uspeo da uđe, moj otac je plesao, meditirao, slušao predavanja i radio „neke divlje stvari… ali ništa isuviše ludo“. Kaže da je ubrzo shvatio da to nije ni mesto, ni ideologija za njega.

Drugi detalji kojih se seća: Radžniš je imao brilijantan um. Radžniš je zaista želeo da pomogne ljudima da se otarase uslovljavanja iz detinjstva. Radžniš je samo želeo da ljudi budu srećni i slobodni.

Ali detalj u Divljoj, divljoj zemlji koji je duboko pogodio mog oca su godine koje opisuje, od 1981. do 1985, tačno onda kada su i moji roditelji sprovodili svoj sopstveni eksperiment sa kultom: Pleme Živih. Ja sam rođena u Plemenu 1983, i na svet me je doneo lekar po imenu Laser Noćni, i babica po imenu Kristalno Prisustvo. Moji roditelji su se u to doba zvali Čudo i Čudesa.

Slušajući prisećanja mog oca nakon što je odgledao dokumentarac, bilo mi je teško da ne skočim i napadnem. Podsetila sam samu sebe da je ta generacija – u svim svojim pokušajima da odbaci „uslovljavanje“ i status kvo – bila jednako uslovljena da traga za istinom, čak i u svetlu manipulacije i kultnog. A tako je bilo i meni: od samog početka, mnogo pre Divlje, divlje zemlje, pripremali su me da ne dovodim u pitanje ovakve psiho-duhovne zajednice; to je, dakle, bilo moje uslovljavanje u detinjstvu.

Iako su Čudo i Čudesa napustili Pleme Živih kada sam ja imala dve godine (moj otac je bio osramoćen zbog toga što je voleo da gleda američki fudbal), potraga teško umire. Moj tata se devedesetih vratio u Indiju da uči od jednog drugog učitelja, a ja sam odrasla sa neutaživom željom za duhovnim sazrevanjem, koje je normativ u mnogim nju ejdž zajednicama. Pojali smo budističke mantre, izgovarali „om“ prilikom svakog obroka, i držali prevode Tao Te Ćinga i Kada se stvari raspadnu Peme Čodrona u toaletu. A način na koji smo jeli je u velikoj meri bio deo našeg duhovnog blagostanja, kao i bilo šta drugo.

Moji roditelji su stasavali kao hipici u Kaliforniji, kolevci hipi hrane u SAD, prema Kaufmanu. Još u prvoj polovini 20. veka, Kalifornija je bila plodno tle za filozofske i pokrete u ishrani uvezene iz inostranstva. Kaufman navodi uticaj nemačkog lebensform (oblik života) pokreta, „koji je prihvatio nudizam, vegetarijansku ishranu i medicinu bez lekova“, na šire preference u ishrani. Decenijama kasnije, moji roditelji su bili savršeno otelotvorenje toga: praktikovali su jogu nagi u Plemenu Živih, pre nego što bi seli za vegetarijansku gozbu za Dan zahvalnosti (obučeni, samo možemo da se nadamo). Moja majka je satima pripremala detaljne salate u obliku mandale, i usavršavala svoju veknu od zrnevlja sočiva.

Dok sam ja odrastala, duhovni centri su nicali po zemlji kao pečurke posle kiše, od Tasadžare i Esalena u Kaliforniji, do Omega centra i Kripalua u Novoj Engleskoj. Velnes turizam je vremenom postao industrija vredna 563 milijarde dolara, sa konkurencijom samo u industriji lepote i anti-ejdžinga, vrednoj 999 milijardi dolara, i zdrave ishrane i mršavljenja, vrednoj 648 milijardi. U proteklih pet godina, zarada industrije joge samo u SAD se gotovo udvostručila, dostigavši devet milijardi dolara 2015. Kako je duhovni materijalizam obuzeo zapad, naša želja da zarađujemo na učenju koje obećava trajnu sreću i konzumiramo ga samo je rasla.

Ja joj se nikada nisam opirala. Šta više, potpuno sam joj se posvetila, pretvorivši sebe u opsednutu učenicu joge, meditacije i sanskrita. Na studijama sam satima proučavala jogu asanu, sanskrit i meditaciju. Upoznala sam učitelja koji je baštinio Dživamkuti jogu, pozapadnjeni derivat aštanga joga prakse Parabi Džojsa. Osnivači Dživamkutija, Šeron Genon i Dejvid Lajf su bili radikalni umetnici i samoproklamovani duhovni aktivisti. Takođe su bili i aktivisti za prava životinja i vegani, i ohrabrivali su sve svoje učenike da čine isto. Dobar deo naše obuke uključivao je gledanje videa u proizvodnji PETA, o industrijskom uzgajanju domaćih životinja. Do trenutka kada sam završila svoju obuku, postala sam vegan.

Veganstvo nije bilo pozicionirano samo kao ekološki i humanitarni izbor, već je važilo i za duhovni: sigurna sam da to nikada nije bilo jasno izrečeno, ali je postojalo prećutno razumevanje da oni koji jedu životinjske proizvode nisu daleko odmakli na svom duhovnom putu. Oni od nas koji su dovoljno evoluirali da manje štete planeti tako što su vegani su, naravno, bili mudriji. Iako smo imali dobre namere, hodali smo unaokolo, pravoverni, u oblaku dima od tamjana, duhovnih obećanja i spiruline.

Do trenutka kada sam napunila 21 godinu, naoružana diplomom Jejla i sertifikatom instruktorke joge sa stažom od 300 sati, batalila sam sve profesionalne ambicije, osim toga da učim ljude kako da meditiraju, pevaju hindu i budističke mantre i rade stoj na glavi. Preselila sam se na Maui da podučavam jogu, za šta sam verovala da je najbolji put za moj bujajući duhovni aktivizam. Bila sam razoružavajuće iskrena. Moja prva tezga na ostrvu je bio posao asistenta instruktorka joge stotinama jednako iskrenih tragača u utočištu koje su vodili Ram Das i Šeron Salcberg. Uspela sam u životu.

Nekoliko meseci kasnije, napustila sam Maui da bih se ponovo srela sa duhovno prosvećenim muškarcem kojeg sam upoznala tokom obuke u jogi. Veći deo godine smo jedno drugom pisali pisma, citirajući Gurđijeva, Rilkea, Emersona i Bagavad Gitu, čitali jedno drugom poeziju preko telefona, i zaljubljivali se jedno u drugo na daljinu, na analogni način, kao što je 2005. još uvek bilo moguće. Manje od mesec dana nakon što sam ga posetila, preselila sam se sa Mauija u Mičigen, radi daljeg usavršavanja i kupanja u eteričnom sjaju naše veganske dijete, jogijskoj meditaciji i satima tantričkog seksa.

Život vegana i aktivistkinje za prava životinja nije bio pretežak. Moje hipi navike u ishrani – jutra provedena mažući tahini na pecivo sa klicama, soljenje jogurta spirulinom, kuvanje integralnog pirinča u predškolskom, i klopanje čitavih kofa tofua, prosa i hranljivog kvasca – sada su mi bile od koristi. Dok je moj dečko odrastao uz pileća krilca i hot dogove, ja sam umela da napravim mus od avokada i čokolade čiji ukus zapravo i nije bio toliko rđav. Bila sam pripremana na takav život.

Ali jedne večeri 2006, nekoliko meseci pre nego što je mojoj majci dijagnostikovana pozna faza endometrijalnog raka, moj jogi čkodi nije došao kući. Kada se vratio u sedam sati narednog jutra, objavio je da je veče proveo tako što mu je jedan od njegovih učitelja, Bagavan Das (kome je kasnije postupno bio zabranjivan pristup u svaki centar u SAD, zbog nedoličnog ponašanja prema učenicama) tumačio vedsku astrološku kartu.

Das mu je rekao da se u njegovoj vedskoj astrološkoj karti videlo da nikada u životu neće biti posvećen romantičnoj vezi – kada bi to učinio, to bi mu predstavljalo teret. U roku od nekoliko meseci, jogi dečko je raskinuo sa mnom. Godinama kasnije, čovek koji je snimao dokumentarac o Bagavan Dasu me je informisao da je „tumačenje“ mom dečku bila standardna žvaka za mlade momke, projektovano opravdanje za to što je on sam ostavljao svoje žene i decu.

Ja sam se vratila kući da se staram o majci, i iako sam nastavila da podučavam jogu, mantre, meditaciju i filozofiju, sve to mi je sve više delovalo isprazno. Kako su se moje duhovne vođe kompromitovale, moja istrajna odanost prema njima je učinila da se osetiim emotivno i duhovno izmanipulisanom. Počela sam da preispitujem verovanja kojima sam svake nedelje punila glavu stotinama učenika. Više se nisam osećala prijatno dok sam širila te ideje – o duhu, telu, umu i hrani – kao istine.

Tokom majčine bolesti, na ženu koja je gotovo čitavog života bila vegetarijanka, onokološki nutricionista je apelovao da počne da unosi više životinjskih belančevina. Dan kada me je zamolila da kupim pile i skuvam joj pileću supu – sa sramom i tugom u očima, dok je oklevala da svoju vegansku ćerku optereti takvim zahtevom – je bio prekretnica. Naravno da ću joj skuvati pileću supu. Ulovila bih životinju za nju, kada bih znala da će joj to pomoći da se izbori s rakom. Shvatila sam, sa poniženjem i strahom, da sve ideje o univerzalnom leku kojih sam se držala – kao što je veganstvo – možda nemaju uporišta u stvarnom životu.

Dok sam čerečila kokošji leš da bih spravila supu, gledala sam kako moja majka, suočena sa smrću, preispituje sopstvena verovanja. Shvatila sam da su mnoge od ideja koje sam prihvatila kao svoje zbog toga što su zvučale dobro bile tačno to: dopadljivi isečci zvuka za koje je zapadnjački um plodno tle. Bilo mi je potrebno da nađem sopstvene odgovore, i želela sam to da postignem bez obaveze da te odgovore obznanim javnosti. Prestala sam da predajem, i vratila sam se za svoj pisaći sto da postavim sva ona pitanja na koja nisam imala odgovor.

Odbacivanje mojih kultnih duhovnih verovanja teklo je uporedno sa prestankom veganske ishrane. Nisam previše ludovala; pojela sam kajganu, a posle par nedelja sam popla jogurt, zatim pojela malo sira, a onda, nekoliko godina kasnije, odlučila sam da je vreme da probam neku hranu koje sam se odmalena plašila. Baš kao što veliki deo mikrokosmosa kulta delom kontroliše i strah od spoljnog sveta i insistiranje na njegovim praksama kao jedinom ispravnom putu, mene su naučili da se plašim svakovrsnih prehrambenih namirnica koje nisu spadale u „zdravu“ hipi ishranu. Rafinirani šećer, brašno i sve vrste mesa su bili na vrhu tog spiska.

U narednim godinama, dok je tuga raspršavala duhovna verovanja i verovanja vezana za ishranu koja su na okupu držala moj identitet, shvatila sam da je moja tendencija ka kultnom preovlađujuća. Delovalo je kao da bih mogla da pristupim nekom mikro-kultu vezanom za bilo šta, toliko je neobuzdana bila moja (i naša kolektivna) želja da jednu jedinu opciju proglasim za ispravan put. Instant identiteti, kao što su identiteti vegana, jogija i duhovnog, izgleda su bili zamena za neku vrstu opsesivnog popunjavanja praznina, sa utešnim bonusom zbog toga što odjednom pripadaš ideologiji višoj od sebe same. Danas su to kultovi joge, mantre i meditacije, sutra su to adaptogene gljive, kristali i magnetske manifestacije.

U osvit smrti moje majke, na svo ovo traganje sam počela da gledam u novom svetlu. Svaki put je bio osvetljen strahom kao takvim, i strahom od propuštanja nečega: ne znam šta znači tumerički, nemam odgovarajuću mantru ili meditaciju, ili ne verujem u nevidljive moći isceljenja, i ne samo da propuštam sveopšte zdravstveno i duhovno buđenje, već zauzimam manje vredan delić atmosfere od onih koji imaju pristupa takvom fizičkom i duhovnom materijalu.

Što nije ništa, u odnosu na klasične implikacije inherente za naše male kultove traganja. Kao i hiljade onih koji su poslednju paru koju imaju dali Radžnišpuramu, kultu smo jedino od koristi ako svoja finansijska sredstva prepustimo vođi – ljudskom, ideološkom ili fizičkom. Oni od nas koji to sebi mogu da priušte, zdušno pristupaju makro i mikro-kultovima. Ostali žive u (možda blaženom) neznanju.

Danas, recepti koje delim i hrana koju fotografišem za svoj blog i za svoju knjigu su vegetarijanski, ali samo zbog toga što to znam da pripremam. Vodim računa o tome da se u javnosti deklarišem kao svaštojed, bez obzira na to koliko malo mesa zapravo konzumiram. Izbirljivost u hrani i kultni način razmišljanja o njoj nemaju mesta na Kale & Caramel (uprkos podložnosti hipi hrani koja je trenutno u trendu, što evocira moju utešnu hranu iz detinjstva).

Gledajući intervjue sa toliko mnogo ljudi koji su napustili Radžnišov kult, uključujući i Šilu, mogla sam da ih razumem. Prošlo je osam godina otkako sam poslednji put nogom kročila u studio za jogu. Neko vreme, moj posttraumatski stresni sindrom je bio toliko jak, da sam jedva mogla da podnesem da izgovorim reč joga. Izgleda da je potraga postala nešto veće i mračnije od mene same. Umesto odgovora i trajne unutarnje sigurnosti, donela je samo dalju potragu. Ispostavilo se da je iscrpljujuće biti u potrazi za univerzalnim lekom. Bila sam gotova. 2008, konačno poslušavši svoj unutarnji glas, i prestala da podučavam.

Odložila sam svoje statue hindu božanstava, umotala svoje male, poklonila harmonijum koji sam svirala na svakom času, i po prvi put u životu probala tatar biftek i slaninu. Od svega toga – od ovih odstupanja od kultnog mentaliteta hipi ishrane i nju ejdž duhovnosti – srce mi je zalupalo jače. Međutim, na moje veliko iznenađenje, ni zbog čega od toga nisam postala niže ljudsko biće. Duša mi se nije zgrčila. Moja duhovna svest se nije umanjila. Jednostavno sam dobila priliku da budem ono što jesam.

A ni tatar biftek nije bio loš.